Чистунци

Чистунци  (1943)  Писац: Велибор Јонић

    Тешкоће под којима српски народ данас живи и ради су многобројне. Највећи део њих долази услед ратног стања у свету, као и услед последица изгубљеног рата, у који смо без потребе, а за рачун других били увучени.
    Да би српски народ ове тешкоће како тако савладао, да би ово тешко време преживео, њему је неопходно потребно да у миру ради и ствара. Огромна већина српског народа је то правилно схватила и прегла на посао. Најбољи доказ за ово јесу обрађене њиве и вртови, при чему је буквално свака стопа земље искоришћена и засејана.
    Али, да би се српски народ користио плодовима свога труда, да би сетву и пожњео, неопходно је потребно да се у земљи мир и ред по сваку цену одрже. Сваки ко другојачије саветује, тај је или малоумник или народни непријатељ.
    Има, нажалост, још код нас људи који, заогрнути плаштом национализма, попреко гледају све оне прегаоце, који су засукали рукаве да би своме народу помогли да преброди ово најтеже време своје историје. За њих су сви они који се паште и раде просто напросто издајице.
    Али ако се ближе загледа ко су ти такозвани „чистунци”, онда ће се видети да су то махом људи који су материјално те још како збринути. Штавише, многи од њих користе народну несрећу да би се лично још више обогатили. И баш да би ту своју незајажљиву себичност прикрили, они се и сакривају иза свога тобожњег „чистунства”.
    Ако се загледа у прошлост ових људи, видеће се да су они одувек били себичњаци. За народ су се интересовали само онда када су од њега требало да добију части и почасти. Али сада, када је народ у невољи, када се за народ треба жртвовати, они се радије повлаче у кулу од слонове кости, изигравајући „чистунце” и увређене величине.
    Нека им је Богом проста та њихова издаја према властитом народу, али бар нека оставе на миру оне прегаоце који се често и по цену свога живота залажу за спас свога народа. С правом од њих тражимо да ћуте и даље не трују народ својим лажима, које он крваво плаћа.
    Ко је прави пријатељ народни тај мора народу говорити истину, ма како она била горка и тешка. Та истина гласи: ако би српски народ, не дај Боже, опет починио какву лудост, онда се лако може десити да га нестане са лица земље.

Извор

Српски народ, 13. јун 1943.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Велибор Јонић, умро 1946, пре 80 година.