Четворогодишњица

Четворогодишњица  (1945)  Писац: Димитрије Љотић

Пишемо о 27. марту. Пре четири године освануо је овај дан пун сунца и ведрине.

Нада и вера су испуњавале груди. Један народ, погнут над својим ситним пословима и бригама, утонуо као у неку чаму, одједном би се тог дана исправљао, пренуо, засијао, закликтао светим одушевљењем. Као развигорац што крилима својим развија лист који је дотле спавао, тако је вест једна, један народ дотле погнут, пунила одушевљењем.

А ипак је тог дана баш том истом народу сунце већ потамнело, почело још више и брже тамнети и он је пао у дубоку, густу и премрачну таму ропства. Велика ноћ је покрила његову земљу и из таме су се чули само крици, ужаснути, раздирући јауци и тешка уздисања.

И што је главно, то све још није престало, то још траје.

Шта се то збило?

3. децембра 1939. године већ при крају једне конференције у Српским културном клубу, на коју сам позван као председник једне политичке групе, имао сам такву...^[a] предосећајући страдања свог народа, да сам свој говор почео овим речима од прилике:

„Не бих говорио, таква ми је тежина на души, да се не бојим да ће поштовани сазивачи овог састанка схватити моје ћутање као неко неприличну демонстрацију. И зато говорим.

Али мој говор ће бити сасвим чудноват многима, врло многима. Јер сам ја овде присуствовао опелу свог народа и као на сваком опелу морам изговорити чудне речи оне црквене песме:

„О каква се то тајна с нама зби? Како се предадосмо труљењу? Како постадосмо поданици смрти?”

Те речи се могу поставити изнад мистерије 27. марта.

Толико снажног одушевљења и одједном такав дубоки пад.

Толика снага полета и одједном такво нагло сурвање.

Толика ведрина наде и одједном такво грозно доживљавање.

Заиста: каква се то тајна с нама „зби”?

Ко би могао оном Београду од пре четири године рећи и да буде схваћен — шта ће му доћи од тог ведрог мартовског дана за ове четири године, њему, Краљу и народу његовом.

Једног мог познаника пробудила рано ујутро госпођа у чијој је кући становао и саопштила му шта се десило. А он напола обучен стао иза жалузија и посматра реку народну што с Теразија креће Александровој улици и каже: „Револуција и њен закон” први дан, цвеће, - други дан, трње, — трећи дан, крв. у једном је погрешио мој познаник: не ни у првом ни у другом дану, већ у трећем. Јер овај трећи, није дан већ година. У револуцији се на дане мери цвеће и трње, а крв се лије годинама.

Али био је ово редак примерак: мој познаник је гледао рационално али живот се развија ирационално, нарочито у извесним стадијумима својим.

И тако је стихијски, ирационално блеснуо 27. март. Никакво логичко резоновање није могло да га спречи. Али то не значи да се догађаји развијају без своје логике.

Отуда је мој познаник и могао онако лапидарно изнети у девет речи унапред како ће се ствари развијати, јер има „смисла и у несмислу”.

Али пронаћи тај смисао није лако. Неко га види унапред, пре него што се филм догађаја развио. Неко, а број није превелики, не може га сагледати ни кад се догађаји већ збивају. Има их — а не мало — који га не разумеју ни кад је филм већ завршен и предат великој архиви људске историје.

Зато и опет постављамо оно трагично питање:

„Каква се то тајна с нама зби? Како се предадосмо труљењу? Како постадосмо поданици смрти?”

Унутрашњи живот — духовни и политички — оплићао био.

Живели смо по површини и на површини. Највећи број духом, понеко душом, једва ко и духом и душом душе своје.

А то значи нисмо живели, животарили смо. Јер живот значи одуховљење, кајање, расветљавање и распламсавање. А у нама је живот животарио, чкиљила је и светлуцала светлост у нама, борио се живот и смрт, светлост и тама колико да се не угаси и да нас смрт не обухвати потпуно.

Некажњено се не може тако животарити. И то је грех који се не опрашта грех против „Духа Светог” противу Онога који „све испуњава, скровиште свега благог и давалац живота”. Јер је дат живот да се живи, а не да се животари. Нису дати таленти да се у земљу закопају, већ да се умножавају. Казна тешка чека онога који се оглуши о то: „Ко има уши да чује нека чује” вели Господ објављујући ову заповест Господара живота.

Али ето ми нисмо хтели да знамо за тај закон не само објављен у светим књигама већ уписан у самој природи нашој. Ми смо животарили. „Возили смо.” Састављали некако крај с крајем, дан с даном. Били смо сретни кад би дан престао, а ми се возили на једној нози место на две, жмурили место да гледамо, дремали место да бдимо, преживали место да живимо.

Душу смо затворили као „Пепељугу”. Хранили смо и мазали кожу коже своје, а душу смо осудили на тамновање и гладовање.

Веровали смо да тако и треба. Тужила је сиротица она у тамници својој али ко би чуо њен глас поред толике хуке и буке којом смо били заглушили живот свој? И то смо зато учинили изгледа да се не би чуо јецај њен.

Међутим ко не може да живи у одушевљењу тај иде у очајање. Одушевљење гради, очај разара. И душа наша утамничена тонула је у очајање, место да се вине у одушевљење. Јер тамне дубине очајања су само антитеза, супротност ведрим висинама одушевљења. Очајање води Сотони и вођено је њим, као што одушевљење води Богу и вођено је Њим. Очајање може узети лик одушевљења, као што сотона може узети на себе лик светлог ангела. Али и ту се по плодовима само цени.

А плодови су нам познати. Али још нису са тог кобног дрвета сви узабрани. Али сви су јад, туга, пустош и крв.

Не замери ми читаоче на оваквој психоанализи 27. марта.

Ти би хтео сигурно да ти ја говорим „јасније”, да ти говорим „политичкије”. Али ја сам мислио да тебе интересује дубља истина, она која изазива догађаје на површини.

Слушам синоћ радио Београд. Прослава четворогодишњице 27. марта. Прославља га Тито и партизани у Београду.

Ох, како је јасан у светлости те прославе 27. март. Трешти радио апарат од громогласних узвика комунистичке гомиле!

Пре четири године Београд је 27. марта кликтао са заносом: Живео Краљ! После четири године Београд је 27. марта урлао: „Живела комунистичка република!”

Како је могло доћи да један народ све кличући краљу из срца дође да у његовој престоници седи сад Тито и кличе комунистичкој републици — покушао сам да објасним.

Да ли би тај народ онако кликтао да је знао где иде, да је видео где иде?

Сигурно да не би.

Значи није знао и није видео.

А то незнање и то слепило морали су бити нечим проузроковани. Чиме?

Духовно: узрок сам напред описао.

Политички: није нас сигурно пријатељ водио да тако сами себи дом разоримо. Тај који нас је руководио да тако радимо, није нам могао бити пријатељ. Осим ако је и сам био слеп, па по оној светој: „Кад слепац слепца води, обоје падну у јаму.”

Напомене

1. Нечитко, (примедба приређивача).

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.