Черчилов говор

Черчилов говор  (1942)  Писац: Димитрије Љотић

1—III—1942. г.

Дошао ми је до руку говор који је Черчил одржао пред Доњим домом, по свом повратку из Америке.

Тај говор је изванредно важан био у време кад је био изговорен. Данас пак не само да није изгубио своју важност већ је управо тек сад добио своју вредност. Разуме се за нас овамо с ове стране фронта. За Черчила и оне који гледају јеврејским очима и мисле јеврејском главом он је важан утолико што би волели да га се нико не сећа, да не би кроз њега могао сагледати сву дубину пада Велике Британије.

Не пишем ово из злобне пакости. Пишем напротив са сетом коју сваки прави човек мора осетити пред трагичним сломом неког великог људског дела. Пишем и са извесном зебњом коју човек мора осетити пред визијом дубине промене коју огромност слома мора изазвати у свету. Али пишем да би се истина издвојила из магле којом јеврејство непрестано, и на сваком месту, истину хоће да покрије, да би тако успело у својим крајњим циљевима.

***

Черчил се вратио из Америке и наишао на дубоко огорчење у енглеском јавном мнењу пред изненадним и запрепашћујућим нападом Јапана, — за који се одмах, првог дана, видело да му уједињење Велике Британије и САД немају много шта супротставити. Осетило је први пут у својој историји јасно енглеско јавно мнење да се иде слому Царства.

Јер шта чини праву снагу Царства британског?

То свакако није мајка-земља која држи на себи 47 милиона душа, а мало је већа од бивше Југославије. То није чак ни Канада, простор огромни са десетак милиона душа. Права су снага Британије делови Царства у Азији, Аустралији и Африци. А ови су баш на путу да буду покупљени, односно одвојени од Царства. То је чак и Холандска Индија тесно везана савезом са Британским царством, које му услед плутократских веза стоји на расположењу. А ово царство холандско исто тако у нападу јапанском има бити прогутано.

Отуда је разумљиво да се изненађење које је Јапан приредио Великој Британији и Северно-америчким државама претворило у запрепашћење и страх, а изрази њихови су дочекали Черчила при његовом искрцавању у Енглеску и он је требао то нечим да победи. Отуда овај његов говор.

***

„Замера се”, говори он зато, „што на крајњем Истоку нисмо имали довољно снага да бранимо своје поседе од јапанског напада”.

Заиста их, — тако у главном говори Черчил — нисмо могли имати, из два разлога: прво, ја нисам уопште предвиђао да ће Јапан смети да нас нападне, па зато нисам имао потребе слати снаге наше тамо где није било опасности, а друго, ми смо имали мало снага и те снаге морали смо слати на два угрожена места, Египат и Кавказ.

Не заборавите да смо ми две и по године у рату, а већ једва држимо главу изнад воде.

Ретко је овако цинично признање своје злочиначке политике према својој земљи и Европи, као што је Черчил овде учинио.

„Управљати значи предвиђати” давно је речено. Черчил једноставно признаје да није уопште предвиђао да ће се Јапан усудити да нападне.

То управо и није никакво оправдање Черчилово. То је самооптужба.

Јер како је могао Черчил да не предвиди тај напад? Зар он није видео да Јапан располаже огромном ваздушном снагом, трећом флотом по снази у свету и са првокласних 70 дивизија слободних, које може за час бацити тамо где му буде требало? Зар он није знао за тежњу Јапана да се стави на чело Великоазијског савеза ради ослобођења Азије од европског господства? Зар он није знао да и Јапан зна да је Европа сад завађена и да, ако сад не искористи то ради својих циљева, да му се та прилика неће скоро пружити? Зар није напослетку знао да је Јапан везан тројним пактом са европским осовинским силама с којима Черчил већ ратује? Како је могао онда не предвиђати тај напад? Нарочито кад узме у обзир особити елан Јапанаца и могућност изненадног напада на ваздушне и поморске базе Енглеске и Америке, а то је морао у виду имати кад је знао да Енглеска и Америка морају да ратују у Атлантском и Тихом Океану, а Јапан само у Тихом Океану.

На сва та питања Черчил одговара: „Ја нисам предвиђао да ће Јапан смети да нас нападне”. Свакако његов одговор објашњава ствари, али не оправдава Черчила.

То би исто тако било као кад би возовођа рекао: „Ја нисам могао видети сигнале, јер сам жмурио, спавао или пак зато што сам слеп”. То само објашњава али не оправдава. На месту возовође не може човек ни жмурити, ни спавати, ни бити слеп. Али Черчил мисли да на месту првог возовође Британске империје може човек бити и слеп.

Настаје питање: А ко јамчи да ће сад, после непредвиђеног јапанског напада, видети Черчил добро, предвиђати правилно! И ми мислимо да то питање сваким даном све већи број Енглеза мора себи постављати.

Овај други разлог који Черчил даје, да је Енглеска имала мало снага и да их није морала слати на две јако угрожене тачке личи више на оправдање од првог.

У време кад је овај говор држао тај је разлог изгледао заиста лепо. Енглези су били у заливу Сирте и на домаку Триполиса, Совјети су пак услед обуставе напада од стране немачке војне снаге, бацили се у многе и снажне и прескупе нападе. Све је то Черчил употребио за оправдање беспомоћног стања Британске империје на крајњем Истоку.

Али од тог времена ствари су се на сва три ратишта промениле, и те још како, и све на штету Енглеске.

У Египту је Ромел опет на граници Египта, а у самом Египту се осећа антиенглеско врење.

У Совјетији се оцртава већ поново преузимање иницијативе од стране Немачке, а већ се осећа малаксавање совјетског напада.

На крајњем Истоку пао је Сингапур. Само за недељу дана. А Суматра и Јава су предзнаци контроле Индијског океана од стране Јапана.

Сутра ће Јапан пресећи поморске путеве којим Индија општи са осталим царством. Прекосутра ће снабдевање Совјета преко Персијског залива и везе Египта преко Црног мора и Суецког канала бити потпуно угрожене.

Шта ће то значити за Империју британску? Шта за Совјете? Шта за поседе и протекторате Египат, Арабију, Палестину, Сирију, Ирак, Иран? Шта ће остати од утицаја британског на Турску?

Пре свега тога, у овом говору Черчил је већ рекао: „Ми једва успевамо да држимо главу изнад воде”. Како ће држати после тога!

После свега тога, ако продужи са ратом на два фронта (Азија и Европа), Велика Британија ће потонути, тј. престаје да буде Империја, силази у ред другоразредних сила. Има се њено становништво у масама иселити у Канаду, а на острву да остану музеји, катедрале и палате и посада предстраже англо-саксонске према Европи.

***

То све излази из овог говора Черчиловог.

Јер ако није имао довољно снага пре пада Сингапура и толиких других база, сад ће је имати још мање.

Улазак Америке у рат ништа битно стратегијски не мења. Јер овај улазак долази кад је на другу страну пришао Јапан чији је војнички потенцијал далеко јачи од америчког. А заузимање првокласних база британских и америчких лишавају Британију и Америку оних могућности којима Јапан сад располаже. Надмоћност пак коју је над њиховим флотама задобио не може изгубити Јапан све док су Америка и Британија приморане да своје флоте расподеле и у Атлантском океану и у Средоземном мору.

Черчил у овом говору није хтео да скида одговорност са себе. Да би показао хладнокрвност. Тада му је то упалило.

Али порази на крајњем Истоку су се ређали један за другим. Путнике на броду више не може умирити само хладнокрвност капетанова. Увиђајући и опасност капетан мења тактику. Он сад већ проналази кривце. Прво је бацио у море два своја „верна помагача”. Публика се опет није умирила. Он је бацио затим даљих пет „верних сарадника”.

То би помогло кад би серија пораза престала.

Али зар је то сад могуће?

У Египту се осећа да Ромел не мисли седети скрштених руку. Јапан пак почиње да влада Индијским океаном.

Шта ће онда радити путници на великом и чувеном броду који се зове Велика Британија?

Има само два излаза: Или да остану са овим капетаном, али онда нека се спремају сами да скачу у море са брода који неминовно мора потонути, — или нека самог капетана баце у море, да би брод променио правац, и да би се спасло што се још спасти може. Трећег начина нема.

Ову прогнозу само потврђује последњи — четврти по реду рачунајући од овог о коме сад пишем — говор Черчилов.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Љотић, умро 1945, пре 81 година.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.