Чекање (Јелена Ј. Димитријевић)

Чекање  (1904)  Писац: Јелена Ј. Димитријевић

Ноћ је. Кроз решетке густе месец сипа
Растопљено сребро на будну зеницу;
Као киша пљуште капље шадрвана;
А каткад, ко какву песму жалосницу,
Крик, из свега грла, камила извије;
Звонцад у даљини…
О обалу мирну талас се разбије,
Па тад све заћути, осим шадрвана.

Мало, па ко тигар или лав зариче
Брод… Одлази. Не, можда долази.
Из ког дела света? Из ког ли је краја?
Пристаниште морско душа обилази,
Па се расплакана конаку поврати;
Плач! Спомени слатки…
И док Смирну нашу сунце не позлати, Шапће: Није отуд, из његова краја!…

И тако пролази време, без сна ноћи,
Дани у чекању на путника мила
Кому верно срце љубав своју чува;
А живота је се звезда приближила
Свом западу ходом неприметним;
И смрт докле тренеш…
Под кипарисима црним, многолетним
Живу љубав мртво срце ће да чува.

Извор

Српски књижевни гласник, 16. април 1904. Књига XI, број 8. Стр. 590.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јелена Ј. Димитријевић, умро 1945, пре 81 година.