Црни мачак

Црни мачак  (1863)  Писац: Едгар Алан По, преводилац: Анонимно

Догађај, који ћу вам сада приповедити, тако је чудан, а уједно тако прост, да га нико ваљда ни веровати неће. И сам осећам, да би залуду било искати веровање тамо, где своја рођена чуства неће да буду сведоци. Па ипак нисам луд нити снивам; али како ћу сутра умрети, хтео бих данас свалити са душе своје терет, који је притискује.
Пре свега намеравам свету предложити неке домаће пригоде. Њине последице напунише ме ужасом, мучише ме — уништише ме. Ја сам се од њих свагда стресао и упрепашћивао, другому биће страшне, држаће их за немогуће. Шат се кадгод нађе човек, који ће то, што сам био опазио, протумачити као нешто сасвим обично; човек, који ће то приповедити блажије и са мање страсти, и који ће у околностима, које стрепећи намеравам овде приповедати, наћи једино обични ток природних причина и последица.
Још за детињства мога знали су ме као послушна и добросрдачна. Био сам тако мекана срца, да су ми се ради тога ругали моји другари и саученици. Нарочито сам миловао свакојаке животиње и због тога пуно сам их дома имао. Готово свагда био сам код њих и блажен сам био, кад сам их могао гладити и тимарити.
Што сам старији бивао, тим већма растијаше у мени та страст. Ко је замиловао свог верног и окретног пса, томе нетреба казивати, какво је у томе уживање. Искрена и пуна пожртвовања љубав неразумне животиње свагда има нешто, што непосредно ка срцу говори човеку, који је више пута имао прилике осведочити се о јадном пријатељству многих тако званих разумних створења.
Оженим се у младим годинама и на велику своју радост видим, да се и моја жена радо са животињама забавља. Чим је дознала, да милујем домаће животиње, одмах многе набави, за које је мислила, да су ми најмилије. Набрзо имадосмо пуно птица, златних рибица, лепа пса, бела зеца, мајмуна и — мачка.
Овај мачак био је врло велик и леп, сасвим црн и необично окретан. Моја жена, кад би о њему говорила, свагда би се сетила на гатку, да су све црне мачке прикривене вештице. Тим немислим рећи, да је моја жена веровала у ту гатку, а да ме ко запита, зашто то спомињем, морао бих признати, да је то само зато што ми је баш то пало на ум.
Плутон — тако се тај мачак звао — био је мој љубимац. С њим сам се по највише играо. Сам сам га хранио, а он је непрестано за мном ишао. Тешко му се могло забранити, да за мном неиде и на улицу.
То пријатељство трајаше неколико година. Несрећом нарав ми се међу тим сасвим изменила, те пође хђавим правцем; постанем робом демона, кога зовемо — пијанством. Из дана у дан бивао сам све расејанији, срдитији, раздражљивији, све сам се мање на друге освртао. Непристојно сам се понашао спрам жене, напоследку сам је и био. По себи се зна, да су и убоге животиње морале подносити моју злу вољу. Не само да сам их занемаривао, него сам их и мучио. Само Плутон што је био изузетак, а са белим зецом, са мајмуном и са псом доста сам хђаво поступао, ако су ми, ма и случајно, дошли под руку.
Болест моја пође све на горе — јер камо горе болести од пијанства? — и напоследку дође ред и на Плутона, који већ није био више ни млад, те тако наравно беше и зле воље, напоследку, велим, дође ред и на Плутона, да искуси, шта ће рећи моја зла воља.
Једне ноћи вратим се из неке крчме, у којој сам обично пио, а мачак код куће те преда ме. Бацим га од себе, на што убоги мачак, хотећи се бранити, огребе ме по руци. Јарост ме спопадне, нити сам се могао уздржати, као да ми је досадања душа из тела отишла и зли дух мном овладао, тако ми се упалила свака жилица.
И шта учиних! Извучем из џепа ножић, отворим га, дохватим јаднога мачка за врат и избодем му без околишења једно око.
Стидим се због тога, признавајући сада своју суровост, и сав се стресам.
Кад се ујутру пробудим — кад сам се испавао од ноћашњега пића, грозио сам се од злочинства, које сам учинио, али ми се душа непреломи. Наново се предам ждерању и набрзо сасвим ми нестане из памети успомене на гадно дело.
Мачак врло брзо оздрави. Јама, у којој није било ока, страшна је била, али се чињаше, као да мачак нема више никаквих болова.
С почетка ме је болело, да ме сада мрзи створење, које ме је некад тако миловало. Али наскоро овлада мном друго чуство; било је то беснило; а кад сам видео, да морам пропасти, онда постанем прави окорели несретник.
Филозофија се на ту окорелост грешничку ни најмање неосврће, а као што сам жив, тако сам уверен, да је баш она једно од прачуства срца људскога, које нарави људској даје правац и значај.
Ко међу нама није учинио сто пута подло или худо дело само зато, што је знао, да нетреба да га чини? То сви знамо, да у нама влада пркос, да баш против онога грешимо, што зовемо законом, и то само зато, што је то закон запретио. Тај дух окорелости грешничке имао ми је беду навршити. Та досад неиспитана тежња душе, да сама себе мучи, да сама против свога бића греши, то ме је гонило, да превршим меру несправедљивости страм убогог мачка.
Једно јутро вежем му сасвим хладнокрвно узицу око врата и обесим га о дрво.
Истина, заплачем се, кад видех јаднога мачка тако висити, јер ме је волео; а дао ми је узрок гњеву, плакао сам, истина, јер сам осећао, да сам учинио грех, кога ми бескрајна милост милосрднога, али и свемогућета бога никад није могао опростити, али — ипак нескидох убогога мачка.
Ону ноћ, кад сам учинио то недело, пробуди те поклич, да гори. Завесе на мом кревету буктеше у велике. С тешком муком спасемо се сретно од пламена ја, жена и слушкиња. Све је изгорело и ја остадох са највећим очајањем.
Нисам тако луд, да бих тражио какву свезу међу мојим делом и овом несрећом. Само приповедам, како су догађаји текли и нећу да прећутим коју карику на ланцу. Сутра дан одем на гариште. Сви зидови срушили се, само један остао. Био је то зид средњи, танак, а малтер на њему већином се одржао, јер је био од садра и тврд.
Око зида стоје силни људи и гледају на њега са великом пажљивошћу и ревношћу. Чуо сам, где говорише: То је чудно! То је знаменито! чим се моје љубопитство врло побуди.
Приступим ближе и видим на белом зиду полупупчасту прилику грдне мачке. Прилика беше заиста чудна. Шта више, око мачкина врата био је повраз. Кад угледах то чудо, ту сабласт — иначе нисам могао то звати — небеше мом чуду и страху краја. Напоследку сам био у стању о томе и размишљати. Пре но што је ватра букнула, висио је мачак у суседној башти. Чим се ларма дигнула, одмах су људи дошли у башту, одакле је без сумње когод скинуо мачка и кроз отворени прозор у моју ложницу бацио, да би ме пробудио. Како су се остали зидови рушили, притисли су мртвога мачка уз чврсти садрови малтер, и тако постаде она прилика, која ми беше пред очима.
Ако сам тим и умирио свој разум, али не и своју савест, причинила је ова пригода велико упечатљење на моје уображење. После неколико месеци дође ми пред очи мачкова авет, и од то доба осећао сам често као неко кајање. Напоследку кајао сам се, што сам, мачка убио, и меркао сам по крчмама у које сам одлазио, да ли ћу наћи каквог мачка, који би му био налик, небих ли тим опет надокнадио мртву зверку.
Једно вече опет сам пола пијан седио у некој таковој крчми. Уједанпут падне ми у очи неки црн предмет, који је био на великом бокалу са ракијом.
Већ пре тога гледао сам био неколико минута у суд, и чудио сам се, да онај предмет нисам пре на њему опазио. Приђем к том предмету и машим му се. Беше то црн, врло голем мачак, који је на длаку био исти мој убоги Плутон, само што је имао на прсима велику нејасну белу пегу.
Тек што сам га додирнуо, а он устане, стане се трти о моју руку, на сав мах предући. Као да му је врло мило било, што сам га миловао. Дакле сам тако нашао, што сам тражио.
Хтео сам мачка купити од крчмара, али овај није ништа марио за њега, јер, вели, нит’ је пре што знао за њега, нити га је кадгод видео.
Непрестано сам гладио мачка, а кад сам кући полазио, хтео је и мачак са мном. Нисам му то претио и на путу много сам пута стао и гладио га. У кући мојој брзо се одомаћи и наскоро постане љубимац и моје жене.
Што се мене самога тиче, наклоност моја није врло дуго трајала. Сасвим друго испаде, него што сам очекивао; само незнам, зашто сам се тако гнусио од привржености, коју ми мачак непрестано указиваше. Наскоро пређе моје гнушење у праву мрзост. Где сам год могао, уклањао сам се мачку, а што га нисам мучио, узрок је било једино сећање на пређашње окрутно дело, од кога сам се стидио. Првих неколико недеља нисам био мачка, нити сам га иначе био мучио, али што дуже, све сам се од њега већма гадио тако, да сам га се клонио као куге.
Што ми је мржњу било побудило, било је то, да сам видео ујутру, кад сам мачка кући довео, да и он нема једно око. А мојој жени баш због тога се мачак још већма допадао.
За чудо, што сам ја мачка већма мрзио, тим се он мене већма лепио, то јест, он се тим већма мени наметао, што сам га се ја више клонио. Ишао је за сваким мојим кораком са таком сталности, да читаоци немогу ни помислити. Ако сам где сео, увек је био мачак код мене, или ми је на крило скочио и улагивао ми се, или је седио испод столице. Јесам ли ишао по соби, ето ми се плеће међу ноге, да често у мало што се нисам преко њега спотакнуо, или ми је своје оштре нокте заквачио у хаљине, те ми се попео чак на прси. Да га у таку прилику нисам убио, прво је био узрок пређашње недело, а друго поглавито то — боље да одмах признам — што сам се сабласти бојао.
Није ми се бојазан тицала физичкога зла, не — а опет немогу навести друге какве узроке. Чисто се стидим, да тако што морам признати, стидим се за то и у тамници; али страх и гроза, коју ми је то чудо уливало, буде још већа са несташне примниве. Више пута обраћала ми је жена позорност на чудну прилику беле пеге, коју сам споменуо и која је била једина разлика међу овом необичном сабласти и оном, којој сам дошао хака главе.
Нека читатељ још и то упамти, да је она пега била и доста велика, али не довољно јасна; али уједанпут узе на се опредељену форму. Била је сада налик на неку ствар — и поглавито за то бојао сам се те авети, и радо бих се био ње опростио, само да сам имао толико јунаштва — била је, ух, страхоте! налик на вешала!
Био сам сада неописано несретан, тако несретан, како заиста нико више на свету. Пак бесловесно створење, звер, коју сам убио гадећи је се, то бесловесно створење да мени, створеном по образу и по подобију божију, да мени причињава тако голему несносну муку! Ах! Неимадох више ни у дану ни у ноћи мирна часка, јер дању неостављаше ме мачак ни за један часак, а ноћу, пренувши се сваки час са страшних санова, осећао сам на лицу мачково врело дисање, а тело његово притискиваше ме на срцу као мора, пак нисам имао ни толико силе, да сам га могао са себе бацити.
Под сињим тим теретом угаси се у мени сасвим, што је још добра било. Од то доба стадоше ме подилазити све саме зле мисли, најцрње, најгоре мисли. Никога и ништа није ми више мржња подносила, а ко је највише патио од мога честог, пламеног, слепог и неодољивог гњева, то беше — признајем то на вечиту своју срамоту — јадна моја жена, која не само да се ни једанпут није потужила на моју суровост, него ми је још показивала непрестано највећу своју љубав. Несретна мученица!
Једанпут сиђе се са мном у подрум, да оданде изнесе нешто за ручак. Мачак иђаше за мном низ степене, и умалʼ што се нисам преко њега скрхао. Страшно сам се разјарио. Спопаднем секиру, пак заборавивши сасвим на детињасту бојазност, која ми дотле руку везиваше, измахнем на мачка, и зацело би га мој ударац умртвио, да је погодио по мојој вољи, али ме жена ухвати за руку.
Ненадана ова препона побуди ме на паклену јарост, тргнем руку из женине руке и — треснем секиром своју жену по глави.
Ни да је гласа дала, клоне уз мене на земљу.
Сад, кад сам страшно убиство учинио, неостаде ми друго, него да трупину сакријем. Знао сам, да је ни по дану ни по ноћи немогу из куће извући, а да ме неопазе суседи. Стотине планова пунише ми главу. Хтедох исећи трупину на малене комадиће и спалити је, час опет хтео сам је закопати у подруму. Онда ми паде на ум, да је бацим у бунар у кући, или да је турим у сандук, па да је као трговачку робу пошљем гвозденим путем. Али напослетку досетим се на нешто, што је било од свега најбоље: наумим то јест, да трупину у подруму зазидам, као што су у средњем веку радили срдари са својим мртвима.
За такову намеру беше ми подрум како ваља. Не само да су му зидови били слаби, него још ту скоро били су добрим малтером премазани, који се још није био осушио са подрумске влаге. На једном месту у подруму био се зид испупчио, без сумње био је тамо кадгод какав комин или огњиште.
Нисам ни часка сумњао, да ће ми бити врло лако оданде извући цигле, метнути тамо трупину и напоследку све тако зазидати, да нико неби могао ништа посумњати.
Нисам се преварио. Гвозденом мотком лако извалим цигље, онда турим у јаму мртваца, наслонивши га на стражњи зид, затим зазидам опет све тако као што је било пре.
Спремио сам врло брижљиво креч и песак, те направим малтер, који се од старога није ништа разликовао, онда га премажем што пажљивије преко цигаља.
Кад сам свој посао био свршио, уверио сам се на своју радост, да је све онако, како је требало бити. На зиду није се баш ништа могло приметити, од чега би се могло помислити на какву промену у зиду. Ђубре извучем из подрума врло пажљиво. Пак осврћући се на све стране рекао сам победоносно: Но, овде нисам залуду радио.
Прво, што сам онда радио, беше, да потражим наказу, која ме је у последње доба толико мучила, која ми је жени била узрок смрти; тврдо сам наумио накратко с њом свршити, те једним ударцем бих је био умртвио. Да сам је се само могао дочепати, било јој је већ суђено; али као да се лукава звер бојала моје злоће, те ми се није смела више приближити.
Немогу вам исказати, нити читатељ може помислити, какав ми је терет са срца пао, кад гнуснога мачка нисам више видео. Ни на ноћ нисам га видео — и тако могох опет једанпут мирно спавати — да, спавати поред свега тешкога терета, који ме после убојства притискиваше.
Прође други, прође трећи дан, а мога мучитеља нема више. Оданем и осетим се као слободан. Гад мачији, како се уплашио, онако је за навек утекао. Нестало га, и никад више да ми дође на очи.
Ах, како сам сретан био, макар да сам онако страшно дело учинио!
Кад жену више невиђаше, запиташе ме, где је, али ми је сасвим лако било изговорити се. Напоследку преметаше ми и стан, али ненађоше ништа, то се разуме. Мислио сам дакле, да сам сасвим сигуран — и сретан.
Четврти дан после убиства дођоше ми у кућу уједанпут многи полицисте, да би је још једанпут што брижљивије преметали. Ја сам знао, да немогу ништа наћи, па сам сасвим без бриге био. Полицисте ми рекоше, да и ја будем при преметању куће. Свуда, у сваком куту прогледаше. Напоследку одосмо трећи или четврти пут у подрум. У мене ни да се једна жилица макнула. Срце ми је било мирно као у човека, који спава. Већ се полиција спремала да одлази, сасвим умирена; нисам ја то могао тако олако пропустити; радост ми је била велика, нити се дала сакрити. Морао сам ма што рећи, па ма једну реч, само да докажем тим људма, како се осећам сасвим невин и како је преметање куће по мене добро испало.
Господо, рекох напоследку, кад се полицисте већ спремаше на одлазак; врло ми је мило, да сте се уверили, да вам је подозрење сасвим неосновано. Желим вам добро здравље и нешто више учтивости. Је лʼте, господо, ова кућа врло је добро грађена? (У свом заносу, само да коју реч рекнем, нисам знао, ни шта говорим.) Дакако. Та је кућа врло добро зидана. Гледајте само, господо — шта, ви већ одлазите? — гледајте само, како су зидови јаки!
Онда ударим у свом бесном расположењу палицом у цигље на оно место, где сам жену био зазидао.
Да ме бог сахрани од духа злога! Тек што се јек од ударца разишао, чујем из гроба некакав глас.
С почетка беше то тамно, загушено дерање, налик на дечије, али наскоро пусти се у дуго гласовито завевање, које у себи имађаше нешто сасвим неприродно и нељудско. Беше то вијање, пола страшно, полак победно, онако као што га могу дати само грешници, који се под мукама превијају, и ђаволи који се том радују!
То вам немогу казати, како ми је било; све би бадава било. Занешен одвучем се до противна зида.
У први мах засташе полицисте, и сами устрављени, на степенима, али одмах за тим даде се тесте јаких руку, да зид свале. Уједанпут се свали цела она баџа.
Очима њиним покаже се трупина пола иструнула и страшно укаљана усиреном крви. На глави њеној сеђаше са разваљеном као крв црвеном чељусти, са својим једним севајућим оком гнусно створење, које ме ласкањем својим наведе на убиство и које ме својим маукањем издаде џелатским рукама.
Био сам зазидао мачка заједно са трупином!

Извор

1863. Даница, 17. и 24. новембар, бр. 46. и 47. стр. 722—725; 737—740.