Црни Гавран
| Црни Гавран[1] (The Raven) (1878) Писац: Едгар Алан По, преводилац: Ника Грујичић Огњан |
Ноћ је бурна, страшна, гадна,
А у мене душа јадна.
Превртајућʼ гледим песме. Гатка се на гатку ниже,
И већ да ми глава клоне; алʼ коʼ нешто да се роне,
Баш са друге стране оне, коʼ кљуцање да се диже;
„Ко се тако закаснио!” проговорих себи тише.
Да, то јʼ само и ништ' више.
Још се сећам, беше давно,
Децембера, беше хладно.
У камину ватра гори. Пламен тамо, амо лиже.
Жељно чекам белу зору, та страшне ме бриге мору,
Чедо ми је на умору; што се моме сунцу пише!
О, Палмиро, лане моје, страшни часи иду ближе,
Твоје име да се брише!
Гле, како ми стрепи душа,
Завесиног шума слуша.
Са грозом ми биће пуни. Слутња црну слутњу стиже.
Да умирим своју страву, мишљах рећи речцу праву:
„Неко дирка ми у браву. Ко се тако касно диже!
Когод иде; а можда ми, когод какво писмо пише,
То је само и ништʼ више”!
Охрабрих се нешто мало.
Да би јадно стање пало
Викнем: „Госпо, господару! опростите због те кише,
Ја задремах у час мало: куцање ми се поткрало”!
Беше тихо, тиком стало: понда опет тише, тише
Ступих ближе, тргох резу. Напоље ми око стиже,
Црна ноћ и ништа више!
У ту пусту таму гледах,
Дивљењу се немом предах,
Снове сневах страшне, грозне, што ни један човек више.
А лупњава срца мога, прекидаше мира тога.
А дуси из мрака свога, једно име говорише,
Мене црне страшне мисли, обузеше, прострелише
„Палмира”, и ништа више.
Скупих снагу уморену.
Вас се нађох у пламену.
Ја у собу, али чујем, сад куцање, јаче, ближе,
„Баш ћу мирно посматрати; та ја морам већ дознати,
Тајну, што ми прозор клати”. Алʼ гле мисли долетише:
„Умири се, умири се”, та то није тајна више:
Ветар је и ништа више.
И отворих прозор брже,
Алʼ ме чудан призор трже.
Гавран црни, нокти оштри, преко главе суну више,
Скупи крила, те се диже, изнад врата горе стиже.
Једно место и сувише, празно стоји, ту се диже,
И ту стаде, ко’ да му се канџе вечно утврдише,
Немиче се никуд више.
Та намера, чудна смера,
Црне тице смех натера.
Таког јадног достојанства, ко озбиљом још да дише!
Па га викну: „Црни вране! шта ти твоје жеље кане,
Ој гарави мој деране, шта те мени амо диже?
Које ти је лепо име, што га црно друштво пише? —
Гавран гракну: „Никад више”! —
Та ћудљивост тице црне
Чудним чуством душу трне.
Одговор је кратак, јасан. Садржина ништа више,
Ал’ се признат’ опет мора. — Кој’ видео у свог двора
Црног друга из понора, над вратима тамо више,
Да је оно празно место, једно место и сувише,
Да му ј’ име: Никад више.
Ал’ опсена Гавранова,
Не рече ми друга слова.
Таван створ му, ка празнина, око њега свуд’ да дише.
Наоколо немо гледа... ни перцету макнут’ неда.
Ја прозборих муком једа: „Многи друзи одлетише,
Па и ти ћеш сутра поћи, к’о што м’ наде одпловише”.
Гавран гракну: „Никад више”!
Ој Гавране, тек ту једну:
Касти знадеш речцу бедну.
Грло твоје раздерано, незна касти ништа више
Јер чији си досад био, несрећом се огрлио,
Те у борби истрошио, па на отпор и нестиже.
А сваки час, сваки тренут, очајању иде ближе,
Страшна је реч: „Никад више”!
Ал озбиљност гавранова,
Осмејак ми трже снова,
Па се бацих у столицу, преко пута њему ближе,
Занесоше мисли мене, ко да постах парче стене,
Нити око да ми трене. Па дал’ мисли погодише,
Што самртна тица мисли, изнад мојих врата више,
Са тим вечним: Никад више!
Ја бунован... снови лете,
Незна касти, речце клете,
Јер кроз срце погледи ме гавранови прострелише,
Глава клону, срце бије; а страшна се слутња вије;
Надеђа ме вара, бије. Светлост свеће већ издише.
Нашто ти се умне силе, тако лако ослонише.
Неш’ га имат: Никад више.
На мах к’о да с’ ваздух тресе,
Кад се њиме дим понесе.
Јест духови поумрли, тудан зраком пролетише.
Слика је од слике моје... анђелци му славу поје:
Ал’ га међу своје, броје. За њим мисли одлетише
О Палмиро, дај га души, чедо дивно срцу ближе.
Гавран гракну: Никад више,
Планух гневом очајано:
.. Јесил’ тица ил’ си ђаво!
Јесил’ пророк ил’ искушач? Кол’ до мене амо! т’ диже?
Говори ми! човек бићу Очајање разгонићу.
Ма ме хтело у мом бићу да у лудост сургунише,
Ди ј’ утеха? С оне л’ стране? Дали за ме дигод дише?
Гавран гракну: „Никад више!”
Ум се стеже, живац трза,
Крв по кадшто, јаче брза,
Прегор’о би сласт живота.. Наде ми се изгубише.
Ал’ Палмиру љубав дивну, зраку топлу милостивну,
Недам у ту судбу кивну! С њом се моја снага диже.
Још блаженству она може... повести ми живот ближе.
Гавран гракну: „Никад више!”
Јесил’ тица ил’ си ђаво,
Што поричеш ружно здраво!
Верово би веће сада, и за свет над нама више,
Па кад нема овде за ме, ништа друго осим таме
И невоље оне саме. Дал ће звездам’ тамо ближе,
Моћи живот на уснама, Палмириним’ да издише?
Гавран гракну: „Никад више!” —
Озлојеђен викну’ тада,
Иди црна тицо сада.
Ид’ по ноћи и по магли, с вампири се крвни дижи.
Ни перца ми неостави, ноћу да сам самац прави
Да с’ лажљивост твоја смлави. Над врати те нећу више!
Скини канџе с’ срца мога. Нек се и твој траг избрише!
Гавран гракну: „Никад више!” —
Па се гавран и немиче
Ко да га се ништ’ не тиче.
На вратима де је место, једно празно и сувише
Туди седи, вечно гледи; а од свеће зрачак бледи,
Црну сенку гавранову, по поду ми тамно пише
Из тог мрака снова, таме, душа моја неће више,
Уздићи се: Никад више! —
Ника Грујић Огњан.
Напомене
[уреди]- ↑ Ова појема енглескога песника Едгара Пое стекла је европскога гласа. У свесци за март рускога „Вјестника Европи” изишла је и у рускоме преводу. Уредн.
Види још
[уреди]- Гавран (1882), превео Милорад Поповић Шапчанин
- Гавран (1903), превео Светислав Стефановић
Извор
[уреди]Јавор, 30. април 1878. Бр. 18. Стр. 543—548.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ника Грујичић Огњан, умро 1892, пре 134 године.
|