Цигани

Цигани (Цыганы) Писац: Александар Пушкин, преводилац: Јован Дучић

По пољима Бесарабским
Цигански ту карван блуди.
Над рʼјеком су данас стали,
Коначиће ноћас туди.
Ко весели талас водом
Њихов конак тако тече;
А сан им је благ и миран
Ко мирисно љетно вече . . .
Међ небројним таљигама
Бујним пламом букте ватре;
Наоколо породице —
Становници мрке шатре . . .
Врије јело . . . А пољаном
Куда буји детелина
Мирно пасу њини коњи
Циганска ергела њина.
И док тече смʼјех и пјесма
Под кубетом неба плава,
За чергом је питом медвјед
Безбрижно и слатко спава.
Дуго степом равном звони
Живи жагор породица,
Спремних сутра, с првим зраком
И с цвркутом првих птица,
Да се на пут даље дигну
Преко поља̂, гора̂, стена̂,
У дугачким поворкама
С криком деце, с песмом жена̂.

Но гле! паде мир и санак . . .
На ноћишту нигдје гласа,
Само степом рзну коњи,
Илʼ се чује лавеж паса.
Сви су огњи погашени,
Све у тешком санку спава,
Само мјесец с ведрог неба
Тихи табор озарава . . .

А у черги својој цигло
Један старац и сад бдије
Покрај огња; мотри степу
Куд се густа магла вије:
Тамо му је млада ћерка,
Свагда пуна самовоље,
У дугачке шетње ноћне
У далеко зашла поље.
Вечера се охладила,
И пролазе часи мира,
Алʼ под своју топлу чергу
Не враћа се још Земфира.

Но ево је. Али кога
То дјевојка собом води?
Непознати младић неки
За Земфиром мирно ходи.
„Оче, — вели ћерка журно,
Ево госта! Доле сада
За курганом, у пустињи,
На њ наиђох изненада.
И позвах га на ноћиште
У наш мирни табор туде:
Хоће и он, као и ми,
Да Циганин од сад буде!
Њега јуре страже, закон,
Ал ја ћу му другар бити;
Алеко га зову тамо,
А тако га зови и ти.
Он ће за мном ићи свуда
Мрачном ноћи, жарким даном,
И делиће глад и јаде
Свугде с нашим караваном . . .”
Старац: Лʼјепо, синко. Ту коначи,
Ту, под черге наше сјени,
Дјелићемо крв и хљебац
Друго дʼјете буди мени.
Свикни нашу слабу храну,
И скитничке мучне дане;
А већ сутра, кад зазори,
И пре него јутро сване —
Сједи с нама у таљиге,
Почни да нас слʼједиш слʼједом:
Куј жељезо, пјевај пјесмом
И облази са медвједом,
Свагда ведрог младог чела,
И најдаља туђа села.
Алеко: Хоћу, старче.
Земфира: Мој ће бити
Раставитʼ нас нико неће.
Ал касно је . . . Мјесец зашʼо . . .
Тешки сан ме хвата веће.
     Зора. Старац већ одавна
Обилази чергу тиʼо:
„Устај, кћери, дан је свано!
Пробуди се, госте мио!
Оставите, дјецо моја,
Тићи моји, своја легла! . .”
Цигани су на ногама,
Гомила се хучна слегла.
Све су черге савијене
Упрегнута кола редом
За пут даљни све је спремно
И кренуше . . . Дугим слʼједом
Све гомила за гомилом
Широке се степе прима.
Пометани у сепете
Кличу дјеца на ослима;
А дјевојке, момци, жене,
Домаћини стари, млади,
Кличу пјесму, са звектањем
Дугих кола и звонцади . . .
Врева, жагор . . . Мумла медвјед,
Око њега ланци звоне;
Псине лају с тешком хуком
И дугом се степом гоне . . .
Како ли је све радосно
Тако дивље, тако живо,
Весела се граја дигла
У јутарње небо сиво!
О, наш живот прам томе је
Празна прича, блʼједа слика;
Ко робовска пјесма пуста,
Тако тужна, једнолика . . .
     Али младић нʼјемо гледа
Даљне небо што се зрачи,
Бјежећи да тужном себи
Тужну тајну протумачи.
Крај њега је и Земфира;
Јутро блʼјешти, руди, гори . . .
Ал што трепти младо срце,
Каква ли га брига мори?

Не зна птица
Шта је туга,
Нигдје нема
Станка дуга —
Преко љета
Гнјездо свије
Ту проспава
Ноћи тије,
А зорица
Кад заруди,
Глас је Бога
Из сна буди.

Њега чује
Душа птице,
Па с гранчице
До гранчице,
Њина јата
С првом зором,
Одзивљу се
Бурним хором.

И кад јесен
Дође дуга,
Људско срце
Стегне туга;
Али тица
Летне летом,
Преко мора
Даљним светом,
Тамо пада
Из далека
Да прољеће
Ново чека.


Као птица, и Алеко,
Млад бјегунац с даљних страна,
Нигдје сталног топлог гнјезда,
Ни починка давних дана.
Свугдје само дуги пути
Кратки снови и ноћишта —
Али срце у грудима
Не зажали никад ништа!
И у мутно јутро често
Докле руди са истока,
Молио се топло Богу,
Не влажећи трудног ока.
Као звʼјезда кроз ноћ мрклу
Са далеког небосклона
Јављаху се давни живот
И далека прошлост она;
Али за њом не завапи,
Не заплака срце живо —
Одричући силу судбе
Он је тихо даље сниво,
Вјечно миран и безбрижан
Ко у мају, на ведрини,
И док буре ношаху се
С хиљадама грома њини
Изнад њега. Алʼ страст, младост,
Кроз срце му зар не струје?
Или ћуте, као море
Које чека бич олује? . . .
Земфира: Реци, друже, је л ти душом
Јад кајања тешки пао,
Што си радост младих дана
За циганску патњу дао?
Алеко: Шта да жалим сада туде?
Земфира: Отаџбину, живот, људе . . .
Алеко: Не жалим их. Ах, да знадеш
У веселом шу̑му града
Колико се крије суза
Колико ли тешких јада!
Ту гдје никад не допире
Мир циганске ноћи лʼјепе
Нити мирис наших шума,
Ни свјежина наше степе . . .
Љубави се тамо стиде,
На пазару воља ту је;
Ту се клања идолима
А за злато и робује . . .
Као звјерје гоне мисо̂.
Шта да жалим? Предрасуде?
И гоњења њина подла,
Приговоре тако луде? . . .
Земфира: Алʼ тамо су свјетли двори
Шумни пири, игре сјајне,
И дјевојке окићене
У бисерје и колајне . . .
Алеко: Шта је хучна радост града
Гдје љубави свете није?
А дјевојке . . . Колко љепше
Сиротиња твоја сије —
Без накита драгоцјених
И бисерних тешких гривна
О Земфиро, сунце моје,
О пустињска ружо дивна!
Буди само свагда така
А ја само једно желим:
Да све јаде, љубав, судбу
И изгнање с тобом д’јелим.
Старац: Ти нас волиш, ма да рођен
Међ богатством срећних људи.
Ал, знај, често дођу часи
Да нерадо онај блуди
По празнини и пустињи,
На господство ко је свико!
У нас има једна прича
Али од кад — не зна нико:
Давно некад неки царе
Посла к нама с даљнег југа
У прогонство неког старца
(Године и патња дуга
Отеше му мудро име
Којим чудног старца зваше . . .
Остао ми само спомен
Те циганске приче наше).
Године га об’јелиле
Смрачиле му патње чело
Али душа вјечно млада
И у грудма срце врело.
Бјеше пјесник. Чудном причом
Опијаше људе тако;
Глас му бјеше ко шум водâ,
И љубљаше њега свако.
Живио је крај Дунава
Не чинећи ником криво;
Ходио је по пустињи
И самотне снове снив’о.
Причао је чудне приче
Опијао људе њима;
А ко дјете, слаб и страшив —
Он чудноват бјеше свима.
Странци тако ловљаху му
Рибе мрежом, дивљач стр’јелом,
А кад би се смрзла р’јека
И покрила кором б’јелом;
Кад би дуно хладни вјетар
И суморну степу смрзно,
Облачаху светог старца
У вунасто топло крзно.
Ал све тежи јади тешки
И прогонство увјек теже
Смрзаваху успомене
Што у старом срцу леже.
Скитао се неспокојан
Низ ледене степе равне,
И причаше: да Бог добри
За грјехе га казни давне.
Чекајући час спасења
Све тужнији он је био;
Молио се гњевном Богу,
И у Дунав сузе лио.
И град неки спомињаше . . .
Али пошље дана дости
Умирући, даде завјет:
Да његове трудне кости
На весели југ однесу
Тамо да му буде рака,
Јер ледена туђа груда
Ни пепелу није лака!
Алеко: Како ли је страшна судба
Моћни Риме твојој дјеци!
О, пјесниче, ти, што пјеваш
Љубав, Бога — ти ми реци:
Гдје је слава? . . . Врх гробова?
Ил у химни што је кличе?
Ил под чергом пуном дима
Сред циганске дивље приче?
     Протекле су две године
Ко таласи мирне воде
А Цигани, све по старом,
Путевима давним ходе.
У табору стари покој,
За несрећу не зна нико,
Презрев прошлост и просвету,
И Алеко па све свико.
Задовољан, ко сви други
Сред циганског каравана,
Безбрижна се, л’јена душа
И не сјећа старих дана.
Сви Цигани ко што живе,
Мирно живи и Алеко:
Он ноћишта њина воли
Ленствовање њино меко;
Њихов звучни чудни језик
И скитничке часе њине
И сеобе вјечно шумне
Дугом степом у даљине . . .
Крај његове б’једне черге
Ваљушка се и лешкари
Гост космати, другар вјечни,
Припитомљен медвјед стари.
     И Цигани када стигну
Крај молдавског близу двора,
Тај бјегунац родних шума
Изводи се из табора.
И ту тромо игра, мумла
Међ свјетином даљних села;
А када га дирне шипка
Ил омара смучи врела —
Полуб’јесан тресе оков
И за ланац гризе јаки.
И старац је туде сједи
На путничкој опрт штаки.
Он у добош добошује
Алеко уз звјера пјева,
А Земфира обилази
Купећ новац с десна, с л’јева.
     Но чим пане степско вече
Сви заједно сједе троје
Кувајући покрај огња
Сиротињско брашно своје.
Старац заспе. Згасне ватра.
Мир. Сном глухим усни шатра.

———

На прољетном сунцу старац
Грије крвцу што већ леди,
А кћи с лулом, пјева љубав . . .
А Алеко? слуша . . . блједи . . .
Земфира: Стари, грозни муже
Амо нож и плам!
Сјеци, пржи! Нећу
За страх ни да знам.

Ја презирем тебе
Ја те не волем;
Ја другога љубим
И љубећи мрем!
Алеко: Ах та дивља пјесма, ћути!
Омрзно сам пјесме гласе! . . .
Земфира: Омрзно си? Ни бриге ме,
Та, ја пјесму пјевам за се.

Сјеци ме, пржи ме,
Узаман ти све,
Ал његово име
Не ћеш знати, не.

Врео је ко љето
Ко прољеће млад;
Како ли ме љуби!
Јунак, несавлад!

Ја га грлим ноћу
Докле спаваш ти . . .
Колко смјеха тада
Твојој старости!

Стари, грозни муже
Ја те не волем;
Ја другога љубим
И љубећи мрем!

Алеко: Ах, Земфира, доста, стани!
Земфира: Та какве те слутње прате?
Алеко: Ах, Земфира . . .
Земфира: Ти се срдиш?
Е, баш пјесму пјевам за те!
(Одлази и пјева: „Стари, грозни мужe . . .” и т. д.)
Старац: Знам, сјећам се, та је пјесма
Још из младих дана моји,
На веселим забавама
И данас је свијет поји.
По степама Кагулскијем
Док наш табор некад лута
Тамо моја Мариула
Пјевала је много пута.
У дубоку зимску вече
Крај колјевке своје кћери
Док мећава завијаше
Цјеле дане и вечери.
Ја осјећам: даљна љета
Све тамнија магла скрива —
Ал та пјесма у мом уму
Како ли је и сад жива!

Ноћ. Тишина. Мјесец плива
Небосклоном ведрог југа.
Глас Земфире трже старца
Из поноћног санка дуга.
Земфира: О, мој оче. Гле, Алеко
У сну чудном страшан ли је!
Чујеш ли га у ложници:
Јеца, стење, сузе лије . . .
Старац: Не трзај га, кћери, мируј,
Једна руска прича има:
Да у поноћ дух домаћи
Силази се спавачима.
Дах им стегне, стисне груди,
И мучи их у сну тамном;
Ал пред првим знаком зоре
Нестаје га. — Сједи са мном.
Земфира: Оче, шапће, чуј: Земфира!
Старац: Да, и у сну тебе зове
Како ли те силно љуби!
Земфира: Његова ме мори љубав,
Дȍсада ме тешка уби!
Ах, ја венем за слободом.
Ја већ . . . Ал’ мир! Слушај, оче:
Ено сада друго име
Шапутати кроз сан поче.
Старац: Чије име?
Земфира: Слушај: јецај,
Шкргут зуба и стењања
Тако мукла . . . То је страшно!
Пренућу га.
Старац: Не, нек сања.
Јер, све заман, духа ноћног
Одагнати не ћеш прије.
Земфира: Преврну се. . . Подиже се. . .
Чуј, зове ме. Варка није —
Он је будан. Идем к њему . . .
Спавај, драги.
Алеко: Гдје си била?
Земфира: Сједила сам дуго с оцем.
Ал реци ми, каква сила
И дух какав невиђени
Прогони те у час позан?
Ти си био на мукама,
Тако страшан, тако грозан.
Кроза дивљи шкргут зуба
Зваше мене. Ти си плако.
Алеко: Снивао сам тебе. Видјех
Ко међ нама једном тако
Ах, ужасно! . . .
Земфира: О, не вјеруј
У лукаве снове таште.
Алеко: Ја ни у што не вјерујем . . .
Ни у страшне ноћне маште,
Ни твом збору слађаноме —
Ни невјерном срцу твоме

———

Старац: Што уздишеш непрестано
Безумниче млади, тако,
Међ људима, чији дани
Ко облаци плове лако ;
Гдје је ваздух тако мио
Дани ведри, ноћи јасне?
Гдје су људи задовољни
Гдје су жене тако красне?
О, кажи ми, рашта туга
Прогонити тебе поче?
Ти си блед . . . О, реци, шта је?...
Алеко: Не воли ме она, оче.
Старац: Утјеши се, друже млади,
Та она је и сад дјете —
Бог зна куд јој лута душа
Куда ли јој мисли лете.
Ти је љубиш жарко, силно,
Ал’ зар не знаш срце жене!
Гле небеским љетним сводом
Куд кроз црне ноћне сјене:
Плови луна лијућ свјетлост
Куд год пане њена зрака;
Нађе облак који воли,
Ал док мине тренут лака —
У њ загледа, освјетли га,
И на друга хитро мине,
Да се за час заустави —
И поново у висине
Да заплови… И ко би јој
Мог’о рећи: овдје стани!
Тако срцу дјевојачком
Ког… пламени гоне дани —
Ко би икад мого рећи:
Не м’јењај се, једно воли . . .
Утјеши се!
Алеко: С каквим жаром
Љубљаше ме! Мрачни доли,
Дуги кланци, неме стазе
И мирисне степске ноћи,
Још свједоче нашу љубав
Дуге шетње у самоћи;
Слатке гласе, кад с брбљањем
С пољупцима, као дјете,
Умијаше да ми разгна
Мутне снове, бриге клете
За тренутак . . . А сад, шта је?
Све ко санак мину лако —
Земфира је моја сада
Невјерна и хладна тако.
Старац: Причаћу ти о свом срцу
Једну причу из давнине.
Отад има много љета
Ал колико . . . богзна, сине.
Још Дунаву љути Москов
Загрозио није био.
Давно је то, мој Алеко . . .
Све ко да сам само снио!
Још нас султан не заплаши
Не знасмо га до тих дана
Буџаком је владо паша
С витих кула Акермана
Млад сам био. Мојом душом
Ораху се среће гласи;
На тјемену нисам им’о
Још ни једне с’једе власи.
Међ младијем дјевојкама
Бјеше једна . . . Стари јаде!
Као топлим сунцем њоме
Гријао сам душу таде.
И најзад је назвах својом . . .
Ал ко звјезда у тамнину
Тако паде младост моја.
Ал и од ње брже мину
Наша љубав. Ах, тог јада
Није земља до сад чула:
Јер годину само дана
Љубила ме Мариула!

Крај Кагулских вода једном
Бјесмо туђи табор срели;
Ту, покрај нас, и они су
Своје черге разапели.
И две ноћи крај нас тако
Коначише покрај воде,
Али треће ноћи тајно
Њин караван даље оде,
И, оставив малу ћерку,
Мариуле неста с њима . . .
Ја сам мирно сву ноћ спаво,
Ал по сивим небесима
Када блисну прва румен
Ја се пренух: „Гдје си, драга,
Мариула, сунце моје? . . .”
Нигдје гласа, нигдје трага!
Звао сам је, тражио је
И лутао заман тако . . .
Земфира се заплакала
А и ја сам горко плако . . .
     Отада је срце моје
Омрзнуло л’јепе жене.
Никад више срећа слатка
Походила није мене.
Никад више нисам отад
Потражио себи дру́гу,
Нити с киме дијелио
Моје душе тешку тугу.
Алеко: Ал што ниси у потјеру
Одмах пош’о, старче луди,
И кинџалом обојима
У невјерне јурно груди.
Старац: На што, синко, кад је младост
Самовољна као птиче.
Ко ће љубав да задржи?
Заман срце клетву кличе . . .
Радост људска иде редом
Ко смрт тиха што нас брише.
Што је једном било, прошло,
Не враћа се никад више.
Алеко: Ја нападам као звјерје
Ко ми драга права руши;
У освети, огњу, крви,
Ја утјехе тражим души . . .
Не! Када бих једног дана
Наишао свог злотвoра
У сну тешком како спава
Над безданом страшног мора —
Кунем ти се, ни за часак
Милосрђа не бих знао,
С осветничком страшном жеђи
На њега бих бурно пао,
И спавача без заштите
Без одбране, ја бих јурно
У дубоку црну бездан
Гдјено тутњи море бурно!
И кад би се са ужасом
Пренуо у часу пада
Смотрио би на мом лицу
Мој свирепи укор тада
И чуо би, како горе,
Док у црну пропаст рони,
Мој сатански кличе смијех
И весело над њим звони . . .

———

Млади Циганин: Још пољубац, јоште један!
Земфира: Час је! Иди! И у санку
Он је зао, љубоморан.
Циганин: Ах, још један на растанку!
Земфира: Иди, слутим.
Циганин: Кажи мјесто
Час виђењу новом милом.
Земфира: Вечерас, кад зађе мјесец
За курганом, над могилом.
Циганин: Вараш, срце моје стрепи . . .
Земфира: Бјежи! Доћ’ ћу, данче л’јепи.
Спи Алеко. Ал’ у души
Све се нижу слике чудне . . .
У мраку се трже с криком
И, пун слутње вјечно будне,
Пружи руку, а срце му
Нестрпљивом тугом бије —
Покриваче дирну хладне;
Ал’ Земфире туде није . . .
Подиже се . . . Са трепетом
Прислушкује: свуд тишина!
Леденим се осу знојем:
Из шатора тада њина
Јурну грозан. Обилази
Око кола, око шатре.
Све је тихо. Мрак. А небом
Једва гдјегдје ноћне ватре . . .
Зашао је био мјесец
Али путем, који иде
Ка кургану, још по роси
Трагови се стопа виде.
Мир је глухи над табором
И над степом царовао,
Када се је љут и тужан
За злослутним трагом дао.

Могила је накрај пута . . .
Бјеласају даљне горе . . .
Али нога све слабија,
А све слутње жешће море.
Дрхћу усне и кољена,
Ал на једном . . . Јава ли је
Ил сан страшни? На један пут
Близу виђе сјенке двије.
Крај могиле, крај злогласне,
Блиски шапат, р’јечи јасне:

Први глас: Вријеме је
Други глас: Још не, чекај.
Први глас: Вријеме је, драги.
Други глас: Не, не . . .
Први глас: Већ је касно.
Други глас: Зашто тако
Ти плашљиво грлиш мене? . .
Ах, још часак.
Први глас: Убићеш ме.
Други глас: Ах, још часак . . .
Први глас: О чуј само
Муж ће ми се да пробуди
У ложници самац тамо.
Алеко: Пробуђен сам! . . Али куда?
Не бјежите у то доба —
Добро ће вам и ту бити,
За обоје имам гроба!
Земфира: Мој драгане, бјежи, бјежи!
Алеко: Стој дјевојко, стој, не жури!
(прободе га ножем)
Земфира: Ах, Алеко.
Циганин: Ја умирем.
Земфира: Он умире . . . Гле, крв цури.
Ти си крвав сав, Алеко!
Шта учини? . . .
Алеко: Ништа. Ето —
Сад га љуби.
Земфира: О, убијцо,
Нека ти је све проклето!
Не бојим се твојих претња!
Мој жар за њим све је већи.
Тебе мрзим и проклињем . . .
Алеко: Умри и ти!
Земфира: Мрем, љубећи.

———

Даница је освјетлила
Чистим сјајем исток блједи,
Алеко је за брежуљком,
Крвав с ножем, нјемо сједи
На камену старог гроба;
Пред њим лежи мртвих двоје,
Страшан ли је лик убијце!
Око њега нјемо стоје
Жалосни и преплашени
Цигани у гомилама.
У страни се ашов чује —
То се гробна копа јама.
И прилазе жене мртвим
Цјелујућ им очи редом;
Крај мртве је ћерке старац,
Бесвјесним је гледа гледом . . .
     Но дигоше мртва тјела,
И спустише мирно оба,
Са безгласним тихим болом,
У дубину свјежег гроба.
Гледао је све Алеко
Блед, бесвјесан из даљине,
И кад паде задња груда
На лешеве хладне њине —
За мучну се хвата главу
И у меку клону траву.

Тад му старац приђе тужан:
„Остави нас, горда душо!
Ми смо дивљи, и законе
Нико од нас није слуш’о:
Ал нит кога убијамо
Нит освете треба нама —
Па наш мирни табор неће
Да живује с убијцама.
Ниси рођен за наш живот
Ни за нашу степу, поље;
За друге си безобзиран,
За се пунан самовоље.
Ти си страшан. Ниси за нас
Плашљиве и добре људе.
Остави нас. Иди . . . Збогом!
Мир нек свагда с тобом буде!
     И с ноћишта тада страшног
Подиже се табор њини
И у шумним гомилама
Нестаде га у даљини.
Таљиге су једне само
Покривене шатром бл’једом
Остале на пустом пољу . . .
Тако кад пред зимским ледом
У јесење тужно јутро
С даљних страна ждрали летну
С јасним кликом јурећ југу
У даљину вјечно цвјетну —
     Док пробијен смртним зрном
Сам остаје тужно један,
Рањено му крило пало,
Сан га хвата црн и ледан . . .

Ноћ. У черги тамној нико
Свјетли огањ да разгоре,
Ни сном топлим грљен тамо
Да сачека свјетлост зоре.

Епилог
Тако светом силом пјесме
Из сумрачних успомена
Ја подижем давну прошлост,
Привиђења чудна њена;
Часе свјетле и жалосне
А у крају гдје још звони
Дуги одјек вјечних војна
Из далеких дана они
Гдје Рус храбри Цариграду
Непрелазне међе стави,
Гдје наш древни двоглав оро
Још о давној шуми слави . . .
Често тамо степом глухом
Цигане сам мирне срето,
Њине руље и таљиге
У пламено жарко љето.

За њиховим гомилама
Ја пустињом често лута’,
С њима ручах. Крај огња им
Заспао сам много пута.
О, ја љубљах њине пјесме
Што мир, радост звоне живо . . .
Њежно име Мариуле
Ја сам дуго, дуго сниво . . .

Ал’ ни у вас нема среће
О природе дјецо б’једна!
И те черге издрпане
Обилази жалост ледна . . .
Ни пустиња од невоље
Није кадра да вас скрије.
Свуд се пати — и од судбе
Уточишта нигдје није!

Париз. Јован Дучић.

Извор

Летопис Матице српске, књига 212. Свеска II за годину 1902, у Новом Саду, издање Матице српске, 1902, стр. 62—82.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.