Хрњица Халил и Которац Илија (Фоча)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Хрњица Халил и Которац Илија (Фоча)

0001 Чету купи Которац Илија
0002 У Котару граду бијеломе,
0003 И силну је чету сакупио;
0004 Бајрактар му Гавран-капетане,
0005 Он му носи крсташа бајрака.
0006 Када се је чета сакупила;
0007 Онда вели Гавран-капетане:
0008 »О Бога ти, Котарац Илија,
0009 Куд ти чету купиш силовиту?« 
0010 А вели му Котарац Илија:
0011 »Ја је купим на широку Лику,
0012 Танкој кули Хајдар-алајбега.
0013 У њег има јединица кћерка,
0014 Да је таке у свијету нема;
0015 Рада бих се њоме оженити,
0016 Или њоме, ил земљицом црном!« 
0017 А вели му Гавран-капетане:
0018 »Прођ’ се куле Хајдар-алајбега,
0019 И његове јединице кћерке!
0020 Да ти знадеш маменога вука,
0021 Љута вука Мујова Халила,
0022 Који гледа лијепу дјевојку,
0023 Не би данас о њој говорио,
0024 А камо ли с њиме ратовао.« 
0025 То Илија хаје и не хаје.
0026 И овако њему проговара:
0027 »Ако си се момка преплашио,
0028 Подај бајрак Павлу бајрактару,
0029 А ти хајде свом бијелу двору,
0030 Те ти будни овчар чобанине;
0031 Ја ћу чисто на Крајину сићи,
0032 Па беговску поробити кулу,
0033 И узет му прикладну дјевојку,
0034 Па што мени Бог и срећа даде!« 
0035 Онда вели Гавран-капетане:
0036 »Ја ћу поћи, кад ни доћи не ћу!« 
0037 Кад се тако послушало друштво,
0038 Сви скочише на ноге лагане
0039 И за танке пушке прихватише,
0040 Па пођоше пјеше на ногама.
0041 Путоваху недјељицу дана,
0042 Нигдје ћара ни шићара нема.
0043 Намјера их бјеше нанијела
0044 На Приварје питоме паланке,
0045 На бијелу кулу Хајдар-бега.
0046 У најљепше доба долазили,
0047 Кад је негдје пола ноћи било,
0048 Онда вели Котарац Илија:
0049 »О Гавране, кршан капетане,
0050 Могу ли се поуздати у те,
0051 Да изиђеш на бојеве горње,
0052 Да погледаш са џамли пенџера,
0053 Је ли цура, ко штоно је кажу?« 
0054 Јунак бјеше Гавран-капетане,
0055 Па он дође под бијелу кулу,
0056 И он скиде торбу обарачу,
0057 Па извади куке и тенефе,
0058 Па их баци уз бијелу кулу.
0059 Запеше му куке за јабуке,
0060 Па се пење уз бијелу кулу.
0061 Када приђе џамли пенџера
0062 И угледа лијепу дјевојку,
0063 Шара злато низ бијело платно,
0064 А поп’јева танко гласовито,
0065 Припијева Мујова Халила:
0066 »Гдје с’ Халиле, нигдје те не било!
0067 Кад ваљаде, тебе не имаде,
0068 Кад не ваља, све се овуд скиташ..
0069 Чекам тебе три године дана,
0070 Бога ми те више чекат не ћу:
0071 Ја л’ ме води, ја л’ ми не доходи!« 
0072 Све то слуша Гавран-капетане .
0073 У ријечи, у којој бијаху,
0074 Друмом иде Халил на ђогату.
0075 А кад зачу Гавран-капетане,
0076 Онда сиђе са џамли пенџера,
0077 Па се сакри за танану кулу..
0078 Гавран сиђе, а Халил узиђе,
0079 Па отпоче с њоме говорити,
0080 И вели му лијепа дјевојка:
0081 »Мој Халиле, моје срце живо,
0082 Ил’ ме води, ил’ ми не доходи,
0083 Бога ми те више чекат’ не ћу!« 
0084 Халил јој је ваду одгодио,
0085 Дугу ваду, недјељицу дана,
0086 Да доведе киту и сватове,
0087 Да је води на равну Кладушу.
0088 Ја кад тако Гавран разумио,
0089 Он се врати, па Илији каже:
0090 »Хајд’ идемо у наше котаре,
0091 Да скупимо хиљаду војника,
0092 Да на танку кулу ударимо,
0093 Поробит’ је, ватром запалити!« 
0094 И одоше у кршне котаре,
0095 Што рекоше, то се послушаше:
0096 Силовиту војску сакупише,
0097 Мало, много, хиљаду војника
0098 Па пођоше брдом и планином
0099 И удрише на бијелу кулу.
0100 Ту је њима добра срећа била,
0101 Ту не бјеше Хајдар-алајбега
0102 Поробише пребијелу кулу,
0103 Поробише, ватром запалише,
0104 Стару мајку ногам’ погазише,
0105 И узеше лијепу дјевојку,
0106 Па одоше ноћом путовати.
0107 Часом сабах свану и зорица,
0108 А кад дође Хајдар-алајбеже,
0109 И кад јаде своје опазио,
0110 Па овако беже говораше:
0111 »А нека те, Мујагих Халиле!
0112 Бога ми ти паре ваљат не ће!
0113 Што си моју кулу поробио,
0114 Ја ти на то не бих ни жалио,
0115 Што си мајку ногам’ погазио,
0116 За то ћу те питат на Кладуши!« 
0117 Ал’ му мајка ништа не говори,
0118 На авлији лежи у незнани,
0119 И покрај ње Хајдар-беговица,
0120 И она се држи у несв’јести.
0121 Сад Хајдар-бег притужи дорату,
0122 И отјера на Кладушу равну
0123 Танкој кули сердар-Мустафиној.
0124 Далеко га Мујо опазио,
0125 Па говори свом брату Халилу:
0126 »Ето отуд Хајдар-алајбега,
0127 Дорату је в’ома притужио,
0128 Бели му је до невоље љуте..
0129 Стани јутрос бегу на селаму,
0130 И прихвати широка дората!« 
0131 Таман Халил отворио врата,
0132 У то доба Халил отворио врата,
0133 И Халилу турски селам викну,
0134 А Халил му селам пихватио,
0135 Па под њиме ухвати дората.
0136 Оде беже Мују на чардаке,
0137 А за њиме Халил ударио.
0138 Ја кад беже паде на чардаке,
0139 Те агама турски селам викну,
0140 Питаше се за мир и за здравље.
0141 Онда вели Хајдар-алајбеже:
0142 »О Халиле, курвино копиле!
0143 Што си моју кулу поробио,
0144 Ја ти на то не бих ни жалио;
0145 Што си моју мајку погазио,
0146 Бога ми ти паре ваљат не ће!« 
0147 А кад зачу Мујахин Халиле,
0148 Цикну Халил, као шарган гуја:
0149 »Каку сам ти кулу поробио,
0150 Кад јој јадан ни дошао н’јесам?
0151 Али знадем, ко је и како је!
0152 Да је мени јуче побјегао,
0153 Данас ће га ђогат достигнути,
0154 Па ћу с њиме кавгу учинити,
0155 Џаба цуре одводити не ће
0156 Без мртвијех и без рањенијех,
0157 И без многе главе посјечене!« 
0158 Хитро момче бјеше на ногама,
0159 Па поклопи широка ђогина.
0160 Куд је ишо, ту је долазио,
0161 Низ Јадику ударио равну,
0162 Гдјено бјеху до три буљук-баше,
0163 Те чувају царске карауле,
0164 Са свакијем по стотина друга..
0165 Једно ти је сирота Алија,
0166 Друго ти је Велагић Селиме,
0167 А треће ти је сиротан Ахмеде.
0168 Кад наиђе Халил на чардаке,
0169 Ту не нађе буљук-баше царске,
0170 Ни никаква њихова пандура;
0171 Кад нагази низ богазе тврде,
0172 По богазу поваљана трава
0173 И по трави крвца пошкропана;
0174 Леши стоје с обадвије стране,
0175 Ваљају се посјечене главе.
0176 Халил иде на ђогату своме,
0177 А док нешто у долини јекну.
0178 Кад то бјеше сиротан Алија;
0179 Ал’ с’ Алија обранио љуто,
0180 Све му врела бију из њедара.
0181 Халил њему турски селам викну:
0182 »Брат’ Алија, мио побратиме,
0183 Гдје ли бјесте, гдје ли изгибосте?
0184 Ђе л’ љутијех рана допадосте?
0185 Једа игдје душманина мога,
0186 Отјера л’ га ико низ планину,
0187 Ја л’ на ату ја ли на парипу?« 
0188 Алија му по истини каже:
0189 »Кад наљезе Котарац Илија,
0190 Дочеках га у богазу тврдом,
0191 Посјеках му три стотине друга,
0192 И он мојих стотину пандура,
0193 Ниједан се куртарисо није.
0194 Ја се за њим бијах натурио,
0195 Да га гоним на дорату своме;
0196 И готов га бијах достигнуо,
0197 Али душман у пријеко сину.
0198 И уби ми пода мном дората.
0199 Дорат паде у зелену траву,
0200 А рањена мене притиснуо.
0201 Већ Халиле, мој по Богу брате,
0202 Није душман давно побјегао;
0203 Гон’ ђогата низ богазе тврде,
0204 Немој пуштат вјеру за невјеру!« 
0205 Тад с’ окрену Мујагин Халиле,
0206 Па потиште дебела ђогата.
0207 Кад у други богаз ударио,
0208 И ту јади многи порађени:
0209 Леши многи с обадвије стране,
0210 Крајем пута исјечене главе.
0211 И ту рањен у долини јекну,
0212 Рањен јекну, сва планина звекну,
0213 Кад то бјеше Велаги Селиме:
0214 Од њега се ране отвориле,
0215 Според њега зекан погинуо..
0216 И Халил му турски селам викну,
0217 Селим му је селам прихватио,
0218 А Халил га за душмана пита.
0219 Све му Селим по истини каже:
0220 »Кад наљезе Котарац Илија,
0221 На његовој виткој бедевији,
0222 На сап’ма му лијепа дјевојка,
0223 Л’јепа кћерца Хајдар-алајбега.
0224 Мушки сам га, брате, дочекао:
0225 Ал’ залуду, фајде не имаде,
0226 Многа ми је сила навалила,
0227 Погубих му триста оклопника,
0228 И он мојих стотину пандура.
0229 Ја се за њим дадох на зекану,
0230 Те га гоних низ богазе тврде;
0231 Бијах њега близу достигнути,
0232 Али Влаше у пријеко сину.
0233 Гдје је срећа, ту је и несрећа,
0234 И он уби мојега зеленка,
0235 Рањена ме зекан притиснуо.
0236 Гон’, Халиле, низ богазе тврде,
0237 Није душман давно пролазио,
0238 Ти не пуштај вјеру за невјеру!« 
0239 Тада Халил натјера ђогата,
0240 Натјера га низ богазе тврде..
0241 И ту јаде тешке налазио,
0242 Туде нађе сиротан Ахмеда.
0243 И код њега Тала Ибрахима.
0244 Халил њима турски селам викну,
0245 Они њему селам прихватише.
0246 Све им врела бију из њедара,
0247 И добри им коњи изгинули,
0248 Све гонећи Котарца Илију.
0249 Све му Тале по истини каза:
0250 »Гон’, Халиле, шриока ђогата,
0251 С нама дуга разговора немај.
0252 Није душман давно пролазио,
0253 Све је своје друштво погубио
0254 Низ Карамен-кланце и богазе.
0255 Тале се је љуто обранио:
0256 Гонио би пјеше на ногама,
0257 Ал’ залуду, фајде не имаде,
0258 Само Влаше оде низ Лужине
0259 И однесе лијепу дјевојку.
0260 Гон’, Халиле, нашега душмана!
0261 Када близу пристигнеш душмана,
0262 Не ударј њему на ђогату,
0263 Под тобом ће убити ђогата,
0264 Свој Крајини обломити крила;
0265 Већ ти сјаши са коња ђогата,
0266 Пјеше брате хајде на душмана,
0267 Неш ли убит танку бедевију;
0268 Па се с њиме носи по планини,
0269 Не ће л’ стићи Мујо на малину,
0270 Да он теби буде од јардума.« 
0271 Тада Халил потиште ђогата
0272 И призајми душман-Каурина;
0273 Ал’ га брзо бјеше достигнуо,
0274 Не би дуга пушка дотурила,
0275 Нигда мала ни хабера дала.
0276 Продрије се Халил са ђогата:
0277 »О Илија, азгин Каруине,
0278 Да си јуче мени побјегао,
0279 Данас би те ђогат достигнуо.« 
0280 Кад Илија зачу лакрдију,
0281 Он одјаха барак-бедевију,
0282 А и Халил својега ђогата.
0283 Ја да видиш Котарац Илије:
0284 Цуру свеза за танахну јелу,
0285 Па причека Мујова Халила.
0286 Јамише се у кости јуначке.
0287 Двоје токе сасуше у траву.
0288 Носише се љетни дан до подне;
0289 Али Влашче ни хабера нема,
0290 Већ Халилу в’ома притужио.
0291 Онда Халил цури говораше:
0292 »О чујеш ли, лијепа дјевојко,
0293 Ја помажи мени, ја Илији!« 
0294 Проговара лијепа дјевојка:
0295 »О Халиле, моје миловање,
0296 Свезате су руке наопако.
0297 Али ето Муја низ планину
0298 На својему коснатом малину,
0299 Пред њим Тале пјеше на ногама.« 
0300 Кад Илија зачу лакрдију,
0301 Умр’јеше му ноге до кољена,
0302 И бијеле руке до рамена.
0303 То Халилу врло добро било,
0304 Обори га у зелену траву.
0305 И Халил се љуто уморио,
0306 Па заспао један на другоме.
0307 У то доба сердар на малину
0308 И опази лијепу дјевојку,
0309 Па говори сердар Мустаф-ага:
0310 »О Златијо, бегова дјевојко!
0311 Једа игдје мрка Каурина?« 
0312 Златија му по истини каже:
0313 »Сад се носи с твојијем Халилом:
0314 Носише се љетни дан до подне,
0315 Па ја не знам, шта је с њима било.« 
0316 Тада Мујо потјера малина,
0317 На велико чудо ударио:
0318 Халил лежи на душману своме,
0319 Па спавају један по другоме.
0320 Халилу је силе ударио,
0321 А Илију ногом је гурнуо:
0322 »Устај рђо, Котарац Илија,
0323 Те ти води лијепу дјевојку,
0324 Па се жени у Котару њоме,
0325 Али ће те Тале оженити
0326 Црном земљом и зеленом травом!« 
0327 Не пита се, ко је погинуо,
0328 Већ на ком је мејдан остануо?
0329 Халил узе лијепу дјевојку,
0330 Пође с њоме завичају своме.
0331 Све шехите своје покопаше,
0332 Рањенике кући понесоше.
0333 Тале узе мрка Каурина
0334 И објеси о танахној јели,
0335 Нека стражу чува од Турака.
0336 Па одоше брду уз планину,
0337 Пјевајући и пушке мећући.
0338 Тако другу срећа донијела:
0339 Ко остаде, ихја до вијека;
0340 Ко погибе, нек' му кућа знаде.



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, сабрао Коста Хeрман 1888-1889, књига II, друго издање, Сарајево 1933. str. 195-203