Храм
Под маховином, тужан и опао
Порушен лежи некадашњи храм
У злату негда трепетом је сјао
А сад га бршљан препокрива сам.
Светиња скромна скривена од света,
Негдашњу прошлсст приповеда сад
Ружици дивљој што покрај ње цвета,
Негдашњу прошлост, а данашњи јад.
Ту двери беху, сад их више није
Разорен олтар спава вечни сан
На њему гњездо црни гавран вије
И гракћућ' здравља одбегнули дан.
Ту никог нема и очева светих
Овде се давно затро тихи ход;
У пустом храму уздахнеш ли само
Стократном јеком одјекује свод.
*
Нисам ли и ја у самоћи овој
Ко што је овај напуштени храм
Кога су људи оставили давно
Под правом да се заборави сам!
Угашен жижак чека руку ону
Што му је негда додавала зрак
А'л гавран црни са олтара тужног
Весело гракћућ здрави густи мрак!
12. Марта 1882 год.
Врање.
.jpg)
