Песме љубави и смрти/Химера
| ◄ | Химера | Срце ► |
ХИМЕРА
Невидљивом сунцу пружам жудне руке,
И отварам срце неком кога није;
Душа ми је пуна мрачне хармоније,
Којој никад нисам саслушао звуке.
Просторе сам празне населио собом,
И расуо себе, кȏ орион сјајан,
У неки свет срцâ и душâ, бескрајан;
И живим над страхом и лебдим над добом.
Од истине сам страшнији и већи:
Нити ме што вређа и нити што боли.
Моја жудна душа неизмерно воли;
И сваки мој корак, то је корак срећи.
Почнем јутром онде где вечером заста,
Увек држећ чврсто краје златне нити;
И мој дан безмеран усхићено свити,
С песмом јата болно распеваних ласта.
И док носим жељу отровану своју,
Као плес злих вила живот шуми, врви;
И све има ритам моје жедне крви,
И све мојих снова има страшну боју.
И тако, пун тамне невиђене вере,
Идем кобном стазом што је увек иста —
Кȏ злокобно сунце, док у мени блиста
Насмејано лице вечите Химере.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|