У спомен поднаредника-добровољца Петра В. Грујића

У спомен поднаредника-добровољца Петра В. Грујића  (1942)  Писац: Димитрије Љотић

Говор Д. Љотића одржан при преносу тела из Лесковца у Смедерево 13—I—1942. г.

Којим речима да се пред овом белом црквом опростим и пред оволиким светом с добровољцем поднаредником Петром В. Грујићем, опростим на последњем растанку при његовом поласку на вечни пут, — којим речима?

Та ја бих највише волео да с тобом, друже Петре, на овом твом путу не беседим овако јавно, већ да уђем у клијет срца свога и ту сам с тобом беседим да ти кажем све што ми на срцу лежи и што ти до сад нисам рекао.

Али ето потребно је да и други чују тај наш разговор, да би и они који нису чули за чудног човека и врлог друга Петра чули, да би га упознали, и да би се његовим скромним а дивним животом поучили.

Којим дакле речима да се данас опростим од тебе, пред оволиким људима који су дошли да те испрате, врли друже Петре?

Нећу те, скромни мој друже, хвалити ни данас, — јер ти похвале ниси тражио ни за живота.

Питаћу те само. И чекаћу твој одговор. Чекаћу га, ал’ га дочекати нећу. Па ипак ћу те питати.

Зашто те убише, друже Петре? Да ли зато што си преорао туђу њиву, па онај од кога си хтео отети скочи на тебе и уби те. О не, друже Петре.

Имао си ти, друже Петре, много њива и лугова својих што су ти у наслеђе од доброг бабајка остале. Ниси ти много, и поодавно, ни њих погледао, а камо ли да си хтео да их увећаваш. Није да их ниси волео, није да ниси био домаћин. Али иако сељак и потомак наших сељака, ти си, друже Петре, мање, далеко мање волео своје њиве и лугове од велике Отаџбине своје. Осећао си ти, ретки мој друже, да су дошла времена где не помаже човеку сељаку добро орати и добро сејати, — и добро жњети, добру стоку подизати, — ако у Отаџбини твојој буде рђаво ишло. Та је мисао, друже Петре, стално била пред твојим очима, — и ти си годинама већ напустио дом свој, верну љубав, милу дечицу, родне њиве и бујне лугове и бацио се о свом руху и круху у разне крајеве своје земље да јој послужиш, да је одбраниш, да јој народ упутиш истини и правди.

Нису те дакле убили, друже Петре, на некој отимачини, јер ти си као голуб био смеран, већ на служби земљи својој и народу своме, на истинитој служби својој земљи и свом народу.

Зашто те дакле, друже Петре убише? Да ниси издао Краља свога па те зато убише?

О не, друже наш верни, веран си ти био ономе коме верност дугујемо, веран до смрти мученичке своје.

Знао си ти и у то веровао свом душом својом, да нема земље без домаћина, као ни Васељене без Бога — домаћина. То је била вера твоја најдубља и знање твоје највеће. Она је давала снагу твом животу, она мудрост твом говору, она сласт горчинама које си на путу свом сретао.

Нису те, дакле, убили због тога што ниси био веран, — већ баш зато што си био свом душом одан и веран — домаћину нашем, — далеко вернији и од оних што га од народа одвојише, у туђи свет поведоше и што га и сад тамо окружују.

Зашто те дакле убише, друже Петре? Да се ниси неком несрећом одрекао вере својих праотаца и отаца, — да ниси заборавио њихове путеве и њихове наде?

О не, друже Петре, ти си био оличење вере наше, просте као у детета, а дубоке као жиле у великих храстова.

Ти си и живот свој мученички изгубио зато што си чуо да у близини места где си био постоји црква нека. Пошао си с другом својим тамо на поклоњење, без оружја, као што се цркви и иде. Као јагње пошао си на клање, друже Петре, — јагње моје. Ухватише те тамо они што у самој цркви заседу наместише. Ухватише те и заклаше.

Па зашто те убише, друже Петре.

Да ниси против народа свог што чинио?

О не, друже Петре, па све што си чинио, ти си и чинио ради свога народа, ради добра његовог. И ти си, као други, и боље но други, могао гледати „само своја посла”, — имао си их и више но други, и боље но други. Али ти ниси могао раздвојити добро народно од свог личног добра.

Зато на глас, да су они што су против Бога, против Краља, и против домаћина устали да с једне стране наметну своје веровање народу нашем, а с друге да изазову окупатора да на народ наш удари и крваве невоље по божјим и људским законима на њ баци, ти си и похитао да их у томе спречиш.

Твоји другови и ти сте добру ствар помогли. Сузбили сте напаснике, сотонску децу. Али ето ти си пао и ето те сад нема и укочена пред нама.

Много љутих и тешких гласова допрли су до твог председника ове године. Многе другове смо изгубили ми, друже Петре. Али међу најгорим гласовима био је за твог председника глас о твојој смрти. Свила се тешка туга на срце његово од тог маха, јер је одиста редак био твој случај, верни међу највернијима.

Убили су те, дакле, зато што ниси био као они. Што си љубио своју Отаџбину више него своје њиве или свој дом, — што си био веран домаћину нашем, и стално о његовом добру мислио, што би био веран вери светој својој, — што си љубио народ свој. Верност и љубав су биле главне одлике твоје, верни и љубљени друже, — а убили су те они којима је отац сама древна злоба, отац лажи и мрзост опустошења.

— Да ли се кајеш, друже Петре реци ми сад. Да ли се кајеш што си ишао путем који те је довео до твоје преране, мученичке смрти, питам те ја?

И као да чујем твој мили глас!

— Жао ми је што рано умирем. Жао ми је дома мога, верне љубе, деце сирочића, брата свога, њива мојих и лугова мојих, жао ми је другова мојих.

— Знам да ти мора бити жао, — као што је још више онима које си оставио. Али не питам да ли ти је жао, већ те питам да ли се кајеш, друже Петре. Једно је жалост, а друго је кајање. За жалост не питам, за кајање те питам.

— Не кајем се, — чујем твој одговор.

Нисам могао ићи другим путем него овим. Привлачила ме је истина тог пута, јунаштво његово и мучеништво његово. Привлачила ме је неминовност његова, суђеност његова, сматрао сам га идолом свог живота, достојанством његовим, чашћу његовом, украсом и диком његовом.

Како сад да се кајем? Да сам живео и дуже и лепше, једног дана би смрт дошла по мене. Смрт би дошла, али мој живот би био друкчији, а не овакав какав сам преживео. А без онога што му је праву вредност, сјај и славу учинио.

Зато се не кајем. Зато мирно остављам све вас и излазимо пред творца свог.

Пођи с миром, друже Петре, на пут тај!

Пођи с Богом!

Опрости нама, друговима твојим ако ти своју љубав и уважење не показасмо по заслузи твојој.

Показаћемо је према онима које си за собом оставио и према светлој успомени твојој.

С миром пођи, друже Петре!

Вечан ти помен био међу људима!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Љотић, умро 1945, пре 81 година.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.