У пролеће (Мопасан)

У пролеће Писац: Ги де Мопасан, преводилац: Светислав А. Петровић

Кад ограну први лепи дани, кад се земља прене иза сна и заодене зеленилом, кад млак мирисан ваздух стане да нас милује по кожи, да нам улази у груди, и као да продире и у само срце, онда нас обузме нека нејасна чежња за неодређеном срећом, нека жеља да појуримо, да полетимо некуд, да потражимо и необичне доживљаје, да се нагутамо пролећа. Како је прошле године зима била здраво љута, то је код мене ова потреба кретања постала у месецу мају као неко пијанство које ме је обузело, као напон живота и здравља које се преливало.

Кад сам се једнога јутра пробудио, угледао сам кроз прозор, изнад суседних кућа, велико плаво небо све зажарено од сунца. Канаринке се распевале у кавезима на прозорима; служавке су певале на свима спратовима; весео жагор допирао је одоздо са улице; и ја изиђем од куће, свечано расположен, и упутим се ни сам не знам куда.

Људи које сам сретао на улици смешили су се; неки дах среће лебдео је свуда у топлој светлости новога пролећа. Изгледало је као да је над целом вароши ћарлијао поветарац љубави; и младе жене које су промицале у јутарњим хаљинама, с неком скривеном нежношћу у очима и с нечим мекшим и грациознијим у ходу, изазивале су неко неспокојство у мени.

Не знајући како, не знајући зашто, дошао сам на обалу Сенину. Пароброди су једрили у Сирен један за другим, и одједанпут ми се необично прохте да и пролетим кроз шуме.

Кров на лађи био је прекриљен путницима; прво сунце измамило је људе из куће и против њихове воље, и сад се сви гурају, иду тамо амо, и заподевају разговор с онима који су до њих.

До мене је била једна девојка; без сумње каква радница, с чисто париском грацијом, с лепушкастом плавом главицом и гргуравом косом на слепим очима; коса, која је изгледала као накудрављени зраци сунчеви, спуштала се до уха, ишла до затиљка и лепршала се на ветру; затим, сниже, претварала се у мале, тако ситне, тако лаке, тако плаве, да су се једва назирале, али је човек осећао неодољиву жељу да их обаспе пољупцима.

Како нисам скидао ока с ње, она најзад окрете главу к мени, а затим брзо обори очи; у исто време, једна лака борица, налик на осмејак који ће тек да се помоли, увуче мало крај њених уста, и показа и ту оне ситне, меке, глатке и бледе маље које је сунце помало златило.

Тиха река ширила се све више. Нека топлина и тишина лебделе су у атмосфери, и нека врева живота изгледала је да обухвата цели простор. Моја суседа понова диже очи, и, овај пут, како сам је ја непрестано гледао, осмену се одиста. С тим осмејком била је необично мила, и у погледу којим ме је кришом погледала указа ми се много штошта, много штошта што дотле нисам знао. У њему сам видео непознате дубине, сву драж љубави, сву поезију о којој сањамо, сву срећу за којом једнако чезнемо. И мене обузе луда жеља да раширим наручја, да је загрлим и однесем негде и да јој тамо шапућем на уво слатке мелодије љубавних речи.

Таман сам наумио да отворим уста и да јој приђем, кад ме неко потапша по рамену. Окренем се изненађен, и видех једнога средовечног човека, врло обичнога на око, где ме тужно гледа.

— Желео бих да говорим с вама, рече ми.

Ја се намрштих, и он то без сумње виде, јер додаде: — „Ствар је врло важна“.

Дигох се и пођох за њим на други крај лађе: — „Господине, отпоче он, кад нам зима дође на праг са цичом, кишом и снегом, ваш вам лекар говори сваког дана: „Утопљавајте добро ноге, чувајте се назеба, катара, бронхита, плеврита“. И ви се онда пазите не може бити боље, носите фланелске пршњаке, дебеле горње капуте, тешке ципеле, и ипак одлежите по два месеца у кревету. Али кад се врати пролеће, кад пролиста лишће и процвета цвеће, кад топли поветарци дођу да разнеже човека, кад се с поља и ливада дигну мириси који у вас уносе неки нејасни немир и узбуде вас, не знате ни сами зашто, нема никога који ће доћи и казати вам: „Господине, чувајте се љубави! Она је у заседи свуда; она вас вреба из сваког кутића; све њене лукаве мреже разапете су, све њено оружје заоштрено, сва њена издајства удешена. Чувајте се љубави!... Чувајте се љубави! Она је опаснија него катар, бронхит или плеврит. Она не прашта никоме, и натерује свакога да чини тешке глупости“. Јест, господине, ја мислим да би влада сваке године требала да удари по зидовима велике објаве с овим речима: „Пролеће се враћа. Грађани француски, чувајте се љубави“; исто тако као што се пише по излозима и клупама: „Чувајте се свеже боје!“ — Али како влада то не чини, ја је ево замењујем, и ја вам кажем: „Чувајте се љубави; она хоће да вас ухвати у своје замке, и моја је дужност да вам то раније кажем, као што се то каже у Русији мимопролазницима кад нос хоће да им се смрзне“.

Стајао сам неко време забезекнут пред овим чудним човеком, а затим му рекох достојанствено: — „На крају крајева, господине, чини ми се да се ви мешате у оно што вас се нимало не тиче“.

Он се трже, и одговори ми: — „О господине, господине! кад видим да се један човек дави у каквом опасном виру, зар треба да га оставим да се утопи? Ево чујте шта је са мном било, и онда ћете разумети зашто се усуђујем да вам тако говорим. „Било је то прошле године, у ово исто доба. Морам вам најпре казати да сам чиновник у Министарству Морнарства, где су наши шефови, комесари, због оних својих чиновничких ширита, уобразили да су прави официри, и поступају с нама као да смо момци на лађи. — Ах, да су сви шефови обични грађани у капуту. — Али манимо се тога. — Еле, ја сам из своје канцеларије увек виђао један мали и сав плав крајичак неба где су летале ласте; и мени је долазило да заиграм усред својих црних фасцикула.

„Жеља за слободом тако је расла у мени да најзад, макар како да ми је то било непријатно, одох своме шефу, једном набуситом и вечито љутом човечуљку, и рекох му да сам болестан. Он ме погледа право у очи и осече се: — „Не верујем вам ни једне речце, господине. Али ипак идите. Само вас питам да ли се у канцеларији ма што може радити с таквим чиновницима?“

„Али ја сам већ био одјурио, и дошао сам на Сену. Време је било као и данас; и ја седнем на ову исту лађицу да се мало прођем до Сен-Клуа.

„Ах, господине, како би ми мој шеф био добро учинио да ме није пустио!

„Чинило ми се као да се ширим на сунцу. Волео сам све, лађу, реку, дрвеће, куће, људе који су били око мене, све. Имао сам вољу да загрлим што, макар шта: то је љубав разапињала своју замку.

„Наједанпут, у Трокадери, уђе у лађу једна девојка с бошчицом у руци, и седе спроћу мене.

„Што јест јест, господине, била је лепа; али је чудновато како нам жене изгледају лепше кад је време лепо, у првим данима пролећа: онда имају у себи нешто што опија, неку драж, нешто нарочито, не умем вам ни сам рећи шта. Оне онда дођу онако као вино после сира на вечери.

„Гледао сам је, и она је мене гледала, али само овда онда, као и вас она ваша малочас. Најзад, како смо се дуго гледали, учинило ми се да се већ познајемо толико да се можемо упустити у разговор, и ја је ословим. Она ми одговори. Бадава, била је здраво умиљата. Опијала ме је, драги мој господине!

„У Сен-Клуду сиђе с лађе, — ја се упутим за њом. — Имала је да преда неку израђену наруџбину. Кад се вратила, лађа је баш била отишла. Ја стадох да идем поред ње, и пријатан ваздух измамљивао нам је обома уздахе.

— „У шуми мора да је сад врло лепо“, рекох јој ја.

— „Ох, заиста!“ одговори она.

— „Како би било да се мало прошетамо тамо; хоћете ли, госпођице?“ „Она ме брзо загледа испод ока, као да хтеде добро да процени ко сам и шта сам, и затим, пошто се неко време устезала, најзад пристаде. И онда смо стали да идемо шумом једно покрај другог. Испод дрвећа које се још није било потпуно разлистало, трава, висока, густа, сјајно зелена, као да је лакована, сва се преливала у сунчаној светлости, а по њој је било пуно ситних бубица које су се исто тако волеле. Одасвуда су се чуле птичје песме. Онда моја лепотица стаде да трчи и скаче, опијена ваздухом и пољским мирисима. И ја сам трчао за њом скачући као и она. Ох, господине, како је човек глуп понекад!

„Затим отпева као у каквом заносу стотину песама, арије из опере, Мизетину песму! О како ми се ова Мизетина песма онда учинила поетична!... Да плачем скоро! Ох, све су то глупости које нам само муте памет; не узимајте, молим вас, никад жену која пева у пољу, нарочито ако пева Мизетину песму. „Она ускоро посуста и седе на једну зелену косу. Ја сам се наместио крај њених ногу, и узео је за руке, за њене мајушне руке све избодене иглом; и то ме се коснуло срца. Говорио сам у себи: — „Ово су свете белеге рада“. — Е мој господине, знате ли ви шта су те свете белеге рада? То су трагови свих оговарања у радионици, свих обешењаклука који се на уво шапућу, трагови душе укаљане скарадношћу и погаништином која се ту прича, изгубљене невиности, свега глупог брбљања, све мизерије свакодневних навика, све ограничености идеја што их налазите код свих простих и необразованих жена, а што су дубоко и надмоћно укорењене код жене која има на врху прстију свете белеге рада. „Затим смо се дуго гледали у очи. „Ох, колику силу има женско око! Како узнемирује, осваја, управља нама, господари! Како изгледа дубоко, пуно обећања, пуно бескрајности! И то се онда каже: гледају једно другом у душу. Мој господине, да знате колика је глупост то казати! Да људи тада одиста виде у душу, они би били много паметнији, кажем вам. „И на крају крајева, био сам сасвим замађијан, луд. Хтео сам да је стиснем у наручја. Она ми је рекла: — „Доле шапе!“

„Онда сам клекао крај ње и отворио јој своје срце; и излио сам на њена колена сву љубав што ме је гушила. Она је изгледала зачуђена видевши код мене промену у држању, и гледала ме је испод ока као да вели у себи: — А, тако ли треба с тобом, драги мој; богме, онда се држи.

„У љубави, господине, увек смо ми деца, а жене трговци.

„Могао сам је и „завести“, нема збора; тек сам доцније разумео колико сам био глуп; али у том часу ја нисам жудео за телом, већ за љубављу, идеалом. Заносио сам се којекаквим осећањима кад сам требао много боље да употребим своје време. „Кад се сита наслушала мојих љубавних изјава, она се диже; и ми се вратимо у Сен-Клу. Растали смо се тек у Паризу. При повратку изгледала је тако тужна да је запитах шта јој је. „Мислим нешто, одговори ми она, како оваквих дана као што је овај данашњи нема на претек у животу“. — Срце ми је било да искочи из груди. „Видео сам је опет идуће недеље, и у недељу за овом, и после смо се налазили редовно сваке недеље. Водио сам је у Буживал, Сен-Жермен, Мезон-Лафит, Поаси, свуда где се проводи љубав по околини.

„Она се, неваљалица једна, претварала да луди за мном.

„Најзад сам сасвим изгубио памет, и после три месеца узео сам је за жену.

„Шта ћете, господине, чиновник сам, самац, без породице, без савета. Чинило ми се да ће ми живот бити сладак кад имам жену. И оженим се. „Оженим се женом која ме после грди од јутра до мрака, која не разуме ништа, не зна ништа, зановета којешта непрестано, пева колико је грло доноси Мизетину песму (ох, та Мизетина песма, има ли на свету ишта досадније!), туче се са ћумурџијом, прича вратарци најповерљивије породичне ствари, поверава комшијским служавкама све тајне из брачне постеље, облагује свога мужа код бакалина, хлебара и касапина, и у чијој је глави безброј тако глупих ствари, тако будаластих веровања, тако смешних и чудних мишљења, тако горостасних предрасуда, да ја клонем духом и облијем се сузама, господине, сваки пут кад год говорим с њом“.

Он заћута, мало задихан и врло узбуђен. Ја сам га гледао, и било ми је жао овог наивног добросрећника. Баш сам хтео да му одговорим штогод, кад лађа стаде. Били смо приспели у Сен-Клу.

Она девојка што ми је малочас унела онаку ватру у срце диже се да иде. Прође покрај мене, погледа ме испод ока и кришом се осмену, осмејком који човеку одузима памет; затим скочи на штек.

Ја полетех за њом, али ме мој сусед ухвати за рукав. Отргнем се и пођем опет, но он ме зграби за пешеве од капута, и вукао ме је назад говорећи: — „Не дам вам да идете! не дам вам да идете!“ тако гласно да се сви окретоше.

Смеј се заори око нас. Ја сам стајао као прикован, ван себе од гнева, али се ипак уздржах бојећи се подсмевања и скандала.

И лађа се опет крену.

Девојка, стојећи на штеку, гледала ме је како се одмичем, разочарана, док ми је мој гонитељ шаптао на уво трљајући руке:

— Учинио сам вам једну велику услугу.

Извори

Српски књижевни гласник, 1. јул 1904. Књига ХII, Број 5. Стр. 971—978.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светислав А. Петровић, умро 1945, пре 81 година.