Утеха (Драга Дејановић)
| Утеха (1863) Писац: Драга Димитријевић Дејановић |
Цветак мали, мирисави,
Бадава ме себи мами,
Бадава се на ме смеши —
Душа моја и срце ми
За њʼга више и нехаје.
Шта ће мени цветак мали
Са мирисом, пуним сласти?
Већ ако ће, да ме жали,
Да ми теши живот млади,
Тужан, јадан, без радости.
Ја неберем цвеће више,
Већ га само сузом квасим;
Неберем га; срце моје
Већ нејеца, неуздише,
Него пати јаде своје.
Кад би нашла у цвијету,
У тој сласти од мириса,
Увијено моје злато —
Та пола би света зато,
Кад би, срећом, моја била,
Од све душе прегорила!
Кад би цвеће мирисало,
Кано срце мога злата,
Ја би цвеће ваздан брала,
Цвеће брала, мирисала,
Те душицу мила цвета
На мом срцу пресадила. —
Седај, сунце, мркни, данче!
Журно хајде, црна ноћи!
Та у недри тавни твоји
Мојој души, срцу моме,
Још утехе нешто стоји.
Извор
[уреди]Даница, 5. мај 1863. Број 18. Година IV, стр. 281.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драга Димитријевић Дејановић, умро 1871, пре 155 година.
|