Умјет’, имјет’

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

0001 Сабљу паше стар Новаче.
0002 по Мисиру бијеломе,
0003 ниско сабљу припасао,
0004 а срете га турско момче,
0005 тер Новаку бесједило:
0006 »Окле теби сабља моја,
0007 сабља моја баба мога?« 
0008 А Новак му бесјеђаше:
0009 »Није ово сабља твоја,
0010 нег’ је ово сабља моја!
0011 И оштра је и ево је,
0012 а ја сам је саковао
0013 у Николе кујунџије;
0014 ако ли ми не вјерујеш,
0015 извешћу ти три свједока:
0016 Радојицу и Грујицу,
0017 и Николу кујунџију
0018 што је сабљу саковао.« 
0019 Сви Новака Турци чуше,
0020 па будали вјеровали
0021 и сабљу му оставили.
0022 Удри тко ће, неста веће!
0023 Скочи коло да скочимо!
0024 Ко ли море, ко л’ не море,
0025 а ја знадем ко не море:
0026 тко се скоро оженио,
0027 сваког добра пожелио,
0028 л’јепе душе ђевојачке!
0029 Коловођо, дико наша,
0030 до тебе је л’јепа снаша
0031 што т’ је коло задр’јемало,
0032 што скакало посустало?
0033 Оком трени, колом крени,
0034 Нек’ је коло сво весело.