Уздисај из вароши

Уздисај из вароши (1846)
Писац: Љубомир Ненадовић

Пастирски је живот радост
И спокојства људског храм,
Где безбрижно тече младост,
Где је сваки вес’о сам.

Ту не слушам да ми птице
Из кавеза поју мај,
Кад и саме, све слободне,
Оживљују песмом гај.

Тамо славуј у шумици
Свој радосни пушта глас,
А затворен он не пева
Већ свог ропства плаче час.

Ах долине, брда, шуме,
Ви сте били живот мој,
У пролеће кад ми с фрулом
Птице здруже и глас свој,

Каменити и високи
Тамо нема места дом;
У колиби спокојство је,
Узвишене згађа гром.

Над колибом срећном трепти
Неизбројни зелен лист,
А мирише свуда цвеће,
Ваздух веје здрав и чист.

Кад пролећни дан наступи,
Кад с’ накити ружом мај,
И кад птице и пастири
Развеселе лиснат гај;

Када земља пусти траву
И протече извор чист,
Љубичица дигне главу,
Свој развије плави лист;

Па кад јутром заблиста се
Од истока сунчев зрак,
И кад скине покривало
И отера ноћни мрак;

Када бистрих поточића
Жуборни се чује ток,
А извора из брегова
Шапћућ’ шушти хитри скок;

Од препеке листом крије,
Све изворе, шарен цвет,
Над њима се бршљан вије,
Те пастирски краси свет;

Кад све живо песму пева
И не тражи други рај:
Онда збогом, о вароши!
Шумо, ти ми срећу дај.

У Берлину 1846

Извор

Целокупна дела Љубомира П. Ненадовића, Београд, 1892, Свеска прва, 2. издање. стр. 34-36.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Ненадовић, умро 1895, пре 131 година.