Туциндански чланак

Туциндански чланак  (1860)  Писац: Светозар Милетић

            На туцин дан 1860.
    Војводство је дакле сахрањено!
    Тако је.
    Ми смо већ од ручног писма од 20. окт. страх захватили; од како је нама позната алијанција мах преотела, знали смо, колико је сати ударило.
    Не жалимо за Баховим војводством; ко је за њим жалио? Али зар осим Баховог војводства никакво друго није постојати могло?
    Разделише ризе наше, али нека им, власт је у њиховим рукама.
    Не замерамо оном, који прима, што му се даје — можда ће се он поправити; а ако не, можда ће се покајати.
    Војводство је сахрањено — али ми му нисмо очи заклопили, и злосретан би Србин био, који би неверном ногом ковчегу војводства приступио, ма и само, да га целива, а камо ли да ликује.
    Војводство — то значи, биће политичко народа српског с ове стране — сахрањено је, али који су га сахранили, заједно су и још нешто сахранили, што више никад неће васкрснути моћи.
    Војводство ће пак, у преображеном виду, ма и без имена тога, за цело васкрснути.
    Шта смо ми од Аустрије захтевали?
    Ништа друго, него да нам само начин да, да се са угарском краљевином — или ако хоћете — са мађарским народом путем нашег конгреса, или народне скупштине о условима нашег народног бића погађати можемо.
    Место тога предати смо угарском сабору на милост и немилост.
    Тога ради нисмо толика добра изгубити, нисмо толику крв пролити, нисмо толике матере, удовице, и децу у црно завити морали.
    Са овом годином свршујемо рачун наш с досадашњом владом.
    Ту као уставни људи не мешамо цара и краља, који је свет и неодговоран, него владу аустријску.
    Војводство је у Бечу и Пешти сахрањено — али, мислим, не у срцима честитих Србаља.
    „И један Србин ако остане — он је народ.”
    То је наша девиза, коју су 110 младих Срба изрекли.
    Зар смо ми само „Bevölkerung?”
    Св. патријарх има одличне људе послати, да жеље своје код канцеларије Бечке представе.
    Где је гаранција, да ће ти Срби жеље народа погодити, или представити моћи?
    Где је гаранција, да ће канцеларија оном угарском сабору представити, што депутација српска њој представи?
    Где је гаранција, да ће угарски сабор на оно пристати, што им влада њихова предложи?
    Што се Мађара тиче, идемо, да видимо.
    Многи се добру надају, и ми који смо одмах из почетка за условно скопчање били, желимо, да буде добро.
    Видићемо.
    Мађари су нам увек пребацивали, да никад од њих нисмо искали, што нам треба.
    Ми смо показали, да на то идемо, да се са њима разговарамо, зато и нисмо трчали у Беч, да захтевања наша предлажемо, него смо само захтевали, да нам се орган народни да, који ће, и то уставним путем, угарском сабору захтевања народна представити моћи.
    Мађари нас нису никад, па ни сад, на сабљи добили; видећемо, како ће сад слободу, једнакост и братинство разумети.
    Угарска само федеративно — са политичком супремацијом мађарског народа постојати може; сваки је други пут наличан на Бахов систем, ма и калајом немачко-мађарске слободе помазан био.
    Срби, будимо себи верни; против силе и времена никуд ни камо; зато будимо стрпљиви; Мађарима непрестајмо пружати руку уставну, док нам народно чувство и срце ценити буду; — али свакако будимо уверени, да ће доћи и наше време. Бог наш, који је Црну Гору сачувао, који је Србију после четири стотине година васкрснуо, који је срца Змај-Деспот Вука, кнеза Павла, Јакшића, браће Бакића, Манастирлије, и стотине хиљада српских јунака укрепио — он је још жив, он ће и нас сачувати.

Извор

Србски дневник, 25. децембар 1860. Бр. 102. Година IX

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Милетић, умро 1901, пре 125 година.