Титова влада
| Титова влада (1945) Писац: Димитрије Љотић |
Сасвим природно, после заузимања става према Краљу и намесништву, ред је да кажемо своју реч о Титовој влади.
Противуставно намесништво дало је Титу мандат за састав владе, пошто је Шубашић поднео намесништву оставку.
Тито је потом распустио НКОЈ, а сам образовао 7. марта своју владу од укупно 28 чланова.
После владе од 2. септембра 1931. године која је бројала 22 члана, ово би била најмногобројнија влада у Југославији (ако ову Титову смемо уопште рачунати у такву).
Противно очекивању господина Идна, израженом у британском Доњем дому пре него што је Титова влада образована, да у њој од 22 члана има само 5 комуниста, а остало су некомунисти, у овој влади од 28 чланова 19 су комунисти, а 9 нису комунисти, али зато од ових 9 тобожњих некомуниста, 7 су отворено и свом снагом сарађивали годинама с Титом, па су у најмању руку партизани, а тројица само (Грол, Шубашић, Продановић) нису били ни комунисти ни партизани, али су неки од њих поодавно и отворено пришли Титу (Шубашић и Продановић).
Према томе можемо слободно закључити из овога да је Тито (како се и могло очекивати, после добијања противуставног намесништва у своје руке) саставио један многобројни кабинет у коме ће несметано моћи да спроводи своју антикраљевску, комунистичку и антинародну политику. У влади ће он имати покоран инструменат за спровођење такве политике у потпуности.
По народности чланови владе су: 12 Срба, 9 Хрвата, 4 Словенца, 2 Маћедонца, 1 муслиман.
По покрајинама министри су: Србија 6, Хрватска 8, Босна и Херцеговина 5, Словенија 4, Македонија 2, Далмација 1, Санџак 1, Црна Гора 1.
Међутим све ово не игра никакву улогу. Главно је комунистичко вероисповедање, а све остало је споредно.
Шта ће ова влада радити?
Нећемо погрешити ако кажемо да ће се њен рад у главном протезати у следећим правцима:
1) Организација, снабдевање и спрема војске ради освајања целе територије;
2) Васпостављање чврсте власти и помагање на целој територији;
3) Спровођење комунистичких начела у пропаганди и народној просвети;
4) Спровођење комунистичких стремљења у народној привреди;
5) Обезглављивање и уништење сваког покушаја отпора или сваке сенке отпора;
6) Припреме за изборе и плебисцит како би „на демократски начин” путем гласања свргли дефинитивно монархију и успоставили свој чисто комунистички режим, потпуно, без маске.
Могуће је да ће то довести до промена. Биће ту у влади људи који ће, може бити, покушати да учине нешто против тога. У то, с обзиром на искуство с бескичмењаштвом наших људи, у много мекшим режимима, много не верујемо. Али ако би се десило, такав ће излетети из владе, — а остали ће тим пре ћутати. Пре је могуће да ће такви, ако их буде било, поднети оставку — из здравствених разлога, колико да побегне, и „не одговара у ономе што се не слаже”.
Али то Тита неће зауставити. За њега се никад није могло рећи да не зна шта хоће и да не сме оно што хоће. У том погледу је то цео човек, само као Сотонин, а не божији. И као такав, он се неће дати зауставити, као ни његов господар, никаквим обзирима и полуобзирима.
Наивни су до невероватности људи с којима Тито ради. Он има право да их презире, јер они из кукавиштва праве с њим компромисе, јер немају храбрости да се боре.
Један од славних адвоката француских пре једног века употреби једну тешку реч према суду. На то га председавајући прекину и рече:
„И Ви тако говорите пред судом, у коме је члан и Ваш син!” (Син овога адвоката је на име био судија у истом суду.)
На ово славни адвокат рече:
„Кад би син мој био у стању да стоји (јер адвокати стоје у вршењу своје функције) ја га не бих пустио да седне” (јер судије седе у вршењу своје функције).
Ове речи би се могле применити на наивне људе који петљају нешто с Титом, у нади да ће тако заштити себе и своје интересе: кад би били у стању да се бори они не би ни седели с Титом.
Треба на пример прочитати само говор Сретена Жујовића пред АВНОЈ-ем у новембру 1944. године. Две су одлике њихове власти: прво, не мисле да је предаду другоме, политичарима на пример, већ сами мисле да је носе и врше, — и друго, нема опозиције њиховој власти, — свака опозиција је помагање Хитлера и окупатора, и као таква подлежи суђењу војног суда.
Треба на пример прочитати један чланак у „Борби” децембарској, у коме се опомињу они који проносе гласове о томе како је њихова власт привремена и како ће бити оборена акцијом са стране, — да се сете да њихова власт уме с таквима да се обрачуна. Сетите се уочи 14. новембра како су „пуне биле београдске улице оних које смо казнили”. Из чега се види да је уочи састанка АВНОЈ-а по улицама београдским било пуно „лешева” оних које су казнили.
Треба само прочитати говор Титовог досадашњег комесара привреде, а сада потпредседника владе, Ед. Кардеља, па запазити како он поручује да не може бити победе војне и политичке, ако се остави да „реакционари држе привреду народну”. И зато привреда народна мора бити потчињена извојеваној победи војној и политичкој. Треба само видети како он, паметно са свог гледишта, говори о трима секторима привредним, државном, задружном и приватном, и видети под какве картеле ставља приватни привредни сектор, па да се одмах закључи да ови људи неће презати од пуне бољшевизације привреде. И пошто се позвао на Лењинову реч да је „најважније за политичара дочепати се оне карике у ланцу, коју кад држи рука да ће се дочепати читавог ланца”, он напомиње да је најважнија карика производња и трговина (а то значи скоро цео привредни живот народни).
Треба само, напослетку, прочитати овај приказ прославе црвене армије у Београду, па разумети да тамо не мисле нити могу да стану на путу бољшевизације.
„Цео позоришни трг са околним зградама био је украшен совјетским заставама, са партизанским црвеним заставама и југословенским тробојкама на којима су биле петокраке звезде и срп и чекић.”
После извршеног дефилеа почео је митинг на коме је говорило више говорника.
За цело време дефилеа и митинга позоришни трг се проламао од познатих комунистичких парола: „Живела велика, славна и победоносна црвена армија”, „Живео велики маршал Стаљин”, „Живео друг Тито”, „Живели борци и рањеници”. Један од говорника је рекао: „Ми морамо волети црвену војску, јер она је наша и ми смо њени”. Затим „Тито или Краљ”, „Краљ се женио, Тито се борио”. Све ове пароле скандиране су непрекидно, да се многе реченице говора нису могле ни разумети.
У моменту највећег одушевљења узео је реч комунистички књижевник Радован Зоговић. Он је рекао између осталога, следеће: „Као што вулкан из утробе земљине незадрживом силом избацује лавину, тако из утробе наше земље, из слојева радника и сељака избачена једна нова друштвена сила, којој нико више као вулканској лавини не може стати на пут. Ова ће сила једина бити устању да створи нову, слободну, федеративну и демократску Југославију.” Чим је говорник изговорио реч демократску, зачуло се урнебесно: „Нећемо демократију! Доле демократија! Доле западне демократије! Тито или Краљ!”
Кад се поворка са позоришног трга упутила...[a] је било неколико хиљада отпочели су певати познате партизанске и бољшевичке песме. Баш у тренутку кад је радио-спикер објавио да се поворка појављује на Теразијама, „где први пут београдско грађанство манифестује своју слободну вољу и припрема терен за искрен, братски и демократски споразум” чули су се раздражени узвици комунистичке масе: „Доле буржоазија”, „Доле лондонска влада”, „Доле Краљ”, „Тито или Краљ”, „Доле демократија”, „Доле западне демократије”. За овим је маса продужила клицање Титу и црвеној армији „коју нико у остварењу њених циљева неће и не може зауставити” (чиме се свакако циљало на Англо-Американце), пошто је радио репортер већ у уводу констатовао да је с Немачком иначе свршено и да се она тобоже већ налази под ногама Црвене армије...[b]
Епилог овог београдског митинга, изгледа нам да је био чак у Доњем дому у Лондону — четири дана доцније Черчил је отворио дебату о Кримској конференцији и тражио је да Доњи дом одобри рад његов на овој конференцији. Излагао је због тога резултате њене. И сувише је при том пало у очи да Черчил ниједне речи није рекао о овом споразуму у погледу Југославије. Сама конференција је дала...[c] и баш зато било је чудновато што Черчил не говори о Југославији, кад је у том погледу ипак на Јалти нешто постигнуто.
Било је јасно да се нешто морало догодити после конференције на Јалти, нешто што је учинило да Черчил прећути баш споразум у погледу Југославије.
Изгледа, да је то нешто овај београдски митинг и дефиле. „Пријатељ Тито” је прекардашио. И то у време док је у Београду седео генерал Александар и мајор Рандолф Черчил! Господин Черчил је због тога сматрао да је најбоље да о Југославији и „свом пријатељу Титу” ћути — да би тако показао своју љутину.
Тито је то сигурно осетио. Али то њега нити што збуњује, а још мање га може зауставити. Кад је почео своју „пријатељску сарадњу” са господином Черчилом, он је знао да ће једног дана доћи до раскида. Зато се потрудио да све што може извуче из те сарадње, која му је била неопходно потребна да дође у престоницу Југославије. Тада већ може Черчил и да се наљути: Тито ће већ моћи даље и без њега.
Тако ће Тито и са својом владом. Неко време ће му требати и Грол, и Продановић, и Шутеј (мало али ипак), а после могу и да иду.
Главно је да сваки под неким брдом пристане да повуче Титова кола до на врх, а на врху већ више није потребно.
Напомене
[уреди]Извор
[уреди]- Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.