Тамница (Горки)/III
У непокретној тишини, која као да је вребала звуке и била спремна да их одмах изда, Миша осети да у њему поново расте гордост.
…Између стотине људи, само је он једини имао толико храбрости да смело устане и да се буни против насиља!... Он се сети влажних очију девојчиних — где ли је она? Сигурно јој је пошло за руком да оде, и може бити сада, седећи у малој собици, она прича својим другарицама како је један висок, плав студенат, љутито севајући плавим очима, држао говор, позивајући у борбу против насиља, и како је његов говор изазвао код људи жељу за борбом... И бледо лице младе девојке гори од усхићења...
— Да ли ћу је кадгод срести? — упита се Миша, осмехнувши се замишљено. Високо на црном небу треперећи, гореле су малене, неописано удаљене звезде: кроз прљаво стакло прозора једва су се могле видети. Миша промоли руку кроз решетку, отвори мало окно, ноћ га обли по лицу млазевима хладног ваздуха; у собицу допре груби, мирни бахат корака.
— Стражар... тамница... па то није баш тако тешко и страшно! помисли Миша, сећајући се страшних прича о тамницама, и махнувши главом, додаде осмејкујући се презриво:
— Неврастеничари...
Њему је било пријатно сазнавати да не осећа тежину затвора; срце му куцаше одмерено, мирно.
— Кад би сви људи свом силом, овако храбро као eво ја, јурнули против свега што им стешњава живот... ватрено помисли младић, и њему се чинило, да би одмах после тога >папона<(?) живот постао весео, леп, пријатно миран... Затим се сети своје газдарице: она га је волела због простог и увек одмереног карактера и понашала се према њему као према сину. Кад она чује да је он сад у затвору, сигурно ће бити јако озлојеђена... Али да ли ће се сетити да му пошље постељу, рубље и храну? Новац за овај месец дао јој је унапред... И сестра ће се исто тако поплашити. А њен ће муж, по свом обичају, јако погладити своју ћелу и рећи ће са уздахом:
— Па, шта? То се могло и очекивати...
Гадап је човек сестрин муж... па и она сама није боља од њега. Живе тамо у својој Калузи, добијају своје три хиљаде на годину, и више ништа не желе...
Брзо су пливали црни испрекидани облаци, звезде се криле иза њих и поново светлуцале на тамно-сивим комадићима хладнога неба... Миша је, не трепћући, гледао у висину, и његове су се мисли вртеле у лаганом колу, замењујући једна другу.
— Ала ће се занимљиво причати о тамници, кад се будем ослободио... мишљаше он. Можда ћу негде још и срести ону девојку... Испред њега се поново појави њено бледо лице окружено црним коврџама, са тугом и љутњом у погледу. Он зажеле да јој напише песму. Чврсто затвори очи, замисли се, и после једног тренутка, узбуђено прошапута:
„Кроз гвоздене решетке
„С неба на прозоре гледају звезде..
„Ах! у Русију чак и звезде
„Кроз решетке гледају с неба…”
Четворостих му се учини леп и оштроуман. Обрадовавши се због тога, он скочи са прозора, и ходајући по собици поче на глас декламовати, узбуђено, осмејкујући се:
„Ах! у Русији чак и звезде
„Кроз решетке гледају с неба!”
— Није допуштено — говорити! — одјекну узнемирен, јасан шапат.
Миша се заустави и неколико секунада ћутећи, гледаше у око надзорниково, које светлуцаше на средини врата.
— Зашто није допуштено? — напослетку упита он, нехотично снижавајући глас.
— Забрањено је! — прошапута надзорник. — Заговораше сами себе, — говораше он непрестано шапатом.
Миши се учини да његово око сада гледа друкчије — као да оживе, и у њему се блиста некакав смешан страх.
— Али — зашто? — упита Миша, прилазећи вратима, мирно смешећи се. — Та осим вас — нико не чује… а зар ја вама што сметам?
Он се наже вратима, где га косну топло дисање, а у исто време допреше му чудновате, сурове речи:
— Што се смејете, господин студенте? Ех!... Зар су вас овамо довели да се смејете?
— Та кажите ми... поче Миша...
Али надзорникова ока нестаде, и тамо иза врата осећаше се тишина, која као да се била притајила на тренутак. Миша погледа кроз округао отвор и опази, у полумраку ходника, зид украшен жутом бојом, на њему тамну мрљу врата, окованих дебелим гвожђем и затворених великим катанцем, а на средини врата — округао светао отвор...
— Слушајте! — рече младић, почека и — не доби одговор. — Какав је — дивљак! — помисли он. И поново га у души нешто јако штрецну.
— Мирно! — потмуло се разлеже лено под прозором, промукли глас. Звекну пушка на команду к нози. Миша поново скочи на банак од прозора. У помрчини стражар брзо и готово шапатом мрмљаше:
— Дванаест прозора... две стражаре…
— Ти, Чувашу![1] — промукло говораше неко. Ако опазиш, да се каква глава кроз прозор помоли, или рука, — пази, не пуцај!...
— Разумем!
— Пази! Иначе ћеш грунути, као оно ономадне... Бикове, објасни му лепо...
У тишини свака реч блиста као варница у тами.
— Ако опазиш — да ко гледа кроз прозор — не пуцај! Јеси ли разумео? — пита га дебели бас.
— Потпуно јасно...
Две речи, изговорене несигурним језиком, зазвучаше бојажљиво и тужно.
— Али, ако се ко извуче кроз прозор, па почне трчати овамо или тамо — видиш ли?
— Разумем...
— Одмах вичи — ко иде? Вичи једанпут, вичи и други пут... а трећи пут — пуцај, али само, у вис, на узбуну... И тада — на онога који бега тако исто пуцај... или удри кундаком, или бајонетом.. како ти буде згодније... јеси ли разумео?
— Потпуно...
— Дакле, иди сад ево одавде довде... и гледај у прозоре... — Да, ни помислити не смеш да заспиш!
— Никако нећу...
— Тако, тако кад — соме божији! Али, де објасни — мораш да пуцаш?
— Када пузи на леђима...
— А ако он пође право преко зида?
Ћутање. Само се чује, како неко тешко дише и како нечије ноге нестриљиво тапћу по влажној земљи.
— Но, но, ђаволе!
— Тада — да га бијем... чује се плашљив миран глас.
— А ако је глава у прозору — шта ћемо онда?
Опет ћутање. Пушка звецка. Озлојеђено искашљивање…
— Паа, букова главурдо?!...
Затим се чу недопуштена грдња и одвратан звук — баш као да је неко ударио дланом по тесту.
— Тада — ништа... — као уздах допре одговор који се једва чујаше!
— Лажеш! — дере се бас. — Тада мораш рећи — склони главу унутра… Јеси ли разумео? Их, жабо… Марш!…
…Миша се чврсто приби уз решетку, трудећи се да види стражара који говораше тако жалосно и плашљиво. Узан простор између тамничког зида и високе камене ограде, био је пун густе таме, и у њој се готово нечујно креташе малена, тамна прилика, са високо подигнутом главом. Танки окрајак бајонета, сијајући покаткад у мраку, личаше на рибу у води.
— Главу унутра! — одјекну убрзаним, уплашеним узвиком.
Миша лагано сиђе са банка од прозора, и обазре се унаоколо. У собици је било загушљиво... Паде му у очи цинична грдња, крупно исписана оловком на сивом пољу зида... Он је прочита, поћута, и наједанпут — гласно је понови. Затим погледа на врата, леже на кревет и затвори очи...
У том тренутку на вратима нејасно засија рибље око…
Напомене
[уреди]- ↑ Народ у Источној Русији.
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 1. 10. 1906. Књига XXVII, Број 7. Стр. 572–576.