Тамница (Горки)/I
Дан је био влажан, хладан; изнад вароши су непомично стајали мутни сиви облаци; на каљаву земљу без икаква шума полако падаше ситна киша, обмотавајући улице тамним дрхтавим велом.
Окружена телесним ланцем полицајаца, прибијајући се по мокром тротоару уз влажне, хладне зидове кућА полако иђаше густа гомила људи и жена, а изнад њих се бојажљиво и тихо чуо потмули и нејасни шум.
Сива тавна лица, јако стиснуте вилице, снуждено оборене очи... Неки се расејано смеши и слободно замеће шалу, трудећи се да сакрије увредљиву, тешку свесност своје немоћи. Овда онда чује се потмули узвик негодовања, али он звучи тако нејасно и усиљено као да се човек још није решио да се буни, или је већ доцкан.
Уморна лица полицајаца су забринута, огорчена, а понека су само равнодушна, као да су изрезана од дрвета. Ситне капи кише, нејасно се преливају на њиним капама и брковима. А изнад кућних кровова тешко се наднело безнадежно, сиво небо, прожето хладном влагом, и на гомилу људи побеђених без боја, заједно са кишом, полако падају крупне лепљиве пахуљице снега... Спушта се суморна туга...
— Терај у двориште! — викну неко промуклим гласом.
Покисле, изнурене људе почеше стражари сурово гурати у капију дворишта, где су стајала дрва за гориво. Настаде гурање: људи као овце, тискајући се једни уз друге, као таман поток улажаху у двориште. Њини незадовољни узвици зазвучаше јаче, нервозније, зачуше се оштри узвици огорчења и танки женски гласови зацикаше кроз плач.
Весео, доброћудан, здрав као дрен студент првог курса Миша Маљижин иђаше у средини гомиле и наивним плавим очима жалосно посматраше око себе бледа, злобна, збуњена лица. Узвици жена, нервозни смех, и глупо роптање бунили су га. Сав задихан у тескоби, пун тешког осећања стила, спреман за плач од незадовољства, склањајући оне који га окружаваху, он се трудно да што пре прође кроз двориште, да би се негде сакрио, издвојио од свих, и остао сам.
...Нечије мале, жилаве руке јако га дохватише за рукав од капута, он опази пред собом бледо лице са крупним сузним очима. Ово лице, мокро од суза или кише, погледа га у очи, и необично црвене, грчевито искривљене усне, дрхтећи, ватрено прошапуташе:
— Ja нећу да једем!... Ја — не могу, нећу! Он ме је гурнуо... он не сме... реците му...
Девојче се беше задијало, тресаше главом, а црни чуперци, без реда, покриваху јој влажне образе и бело, високо чело.
— Не сме! — наједанпут цикну она, надмашујући својим гласом сву ларму, замахну руком и исправи се као челични стуб, а очи јој плануше.
Тада и у Мишиним грудима букну пламен, који се као ватрени млазови, разли по жилама, уништи стид, за тренутак му заслепи очи и испуни груди бујном младићском одважношћу. Миша јурну напред, црна се маса људи растави од његове силине, као што се блато разиђе, кад у њега падне камен... Он опази пред собом високог човека у сивом шињелу и оштрим гласом викну на њега:
— Ви не смете никог бити!
— Охо! А ко бије? — проговори плави човек, раздражено махнувши руком. Његово заморено лице са риђим брковима онакази се немарном гримасом; и метнувши руку Миши на раме, рече: Но, молим вас — хајдете!
Кад Миша виде његову гримасу, осети у срцу такву увреду као да га је неко оштрим ножем убО.
— Нећу да идем! — љутито повика он. Нећемо да идемо... нисмо ми стока! Доста је било насиља.
Све лепе, силне речи које је слушао о слободи, људском достојанству избише из његових груди као вреди млаз и засијаше се над људима, изазивајући код једних љутњу, а код других злобу. Занет звуцима свога гласа, заглухнут од разноврсних узвика, он се стаде вртети у гомили, баш као варница у црном облаку дима и не примети, кад га докопаше и извукоше из гомиле. Он се освести тек у колима на путу за кварт.
Широко отворивши очи, он жудно гуташе ваздух и дрхташе, пун здравог радосног узбуђења, не могући се још опоменути онога што се догодило. Поред њега, држећи га око паса седео је квартаљник, млад човек са ожиљком на десном образу. Лице му беше туробно са јако стиснутим уснама; жмиркајући очима, гледаше он напред и непрестано се пипаше левом руком за образ.
— Куд ћете ме? — доброћудно упита Миша.
— Уууу — кварт, кроз зубе му одговори квартаљник, а усне му се од бола искривише.
— Да вас није ко ударио? — упита га Миша болећиво.
— До ђавола... зуб ме боли! промумла жандарм, муну кочијаша песницом у леђа и љутитим, хистеричним гласом поче гунђати:
— Та потерај брже, ђаво да те носи!
Кочијаш — сед, мали старчић — окрену му лице избраздано борама, и умиљато трепћући црвеним, сузним очима, тешећи га рече:
— Сетићи ћемо, ваша благородија!… У тамницу ћемо, а не у цркву, никад није доцкан...
— Реци само још једну! — сикташе жандарм.
Кочијаш плашљиво цимну уздама и прогунђа коњима:
— Ој ти... та... шта је то?
Кроз густу, лепљиву маглу, журно су улицом промицале тампе фигуре мимопролазећих, чинило се као
да су залутале у ову сиву, влажну маглу па ћутећи не весело тумарају, не знајући куда им ваља ићи.
Са потмулом лупњавом и пиштањем пролазила су трамвајска кола, испод чијих су точкова севале јасне плавкасте варнице; унутра у колима седели су неки непокретни црни људи.
Непрекидно је одјекивао малаксали топот коњских потковица по камењу улице; појављивала се жута светлост фењера, губећи се треперила је, и не осветљавајући ништа, губила се, прогутала непокретним морем хладне магле. Кочије са гумом око точкова журно су подскакивале по неравној калдрми, а у Мишиним грудима поче исто тако нешто дрктати, ситним непријатним треперењем, али, заједно са дрктањем угашеног узбуђења, у њему се лагано поче разгоревати јасна горда свест, да је своју дужност испунио.
Код квартовске капије нека ниска, шишкава и као магла сива људска прилика рече промуклим, равнодушним гласом:
— О хо! Још сте једног довели? А овде већ нема ни места!… Њихово благородије су казали — нека их терају право у тамницу…
— Нека их ђаво носи… зајеча жандарм и нагло окренувши према Миши од патње смежурано лице, с прекорем рече:
— Ето вам, господине студенте... да! Ви се заузимате за народ и велите да сте му пријатељ... а ето болестан човек мора да вас вози... на како му је да му је!
И окренувши се брзо, викну кочијашу:
— Ти! Хајде... у губернијски!...[1] губернијски...
Миши се прохте да се насмеје, али не желећи да вређа болесна човека, уздржа се, поћута мало, па му затим умиљато примети:
— Да сте покушали — креозотом...
Жандарм не одговори. Тек кад стигоше до тамничког зида, силазећи се са кола, жалосно проговори:
— Пробао сам и креозотом... не помаже!... Изволте!
Напомене
[уреди]- ↑ У губернијски затвор
Извор
[уреди]Српски књижевни гласник, 1. 10. 1906. Књига XXVII, Број 7. Стр. 501–504.