Таманго
| Таманго (Tamango) Писац: Проспер Мериме, преводилац: Светислав А. Петровић |
Капетан Леду био је добар морнар. У почетку је служио на лађи као обичан матроз, али је доцније постао помоћник корманошев. У бици код Трафалгара једно одломљено парче дрвета пребило му је леву руку; руку су му одсекли, а њему онда дали добре сведоџобе и отпустили га из службе. Али он никако није могао да живи у доколици, и чим му се указала прилика да се опет укрца на море, погодио се за другог капетана на једној гусарској лађи. За новац који је упљачкао с неколико заробљених бродова накуповао је књига и тако проучио теорију пловидбе; примену њену већ је и раније знао потпуно. Временом је постао капетан на једној гусарској убојној лађици с три топа и шездесет момака, и поморски трговци са Џерсеја још се и сад сећају његових подвига. Закључење мира га је јако ожалостило: за време рата оставио је био на страпу нешто новаца, и надао се да га остави још, пљачкајући енглеске лађе. Сад је по што по то морао да уђе у службу код трговаца који тргују на мору, и како је био познат као одлучан и искусан човек, без по муке добио је једну лађу. Кад је трговина робљем забрањена, и кад је онај који је при свем том хтео да је води морао не само да се вешто склања испред француских финанса, што није било баш тако тешко, него, што је било далеко мучније, и да се крије од енглеских крстарица, капетан Леду био је добродошао за све трговце с абоносовином.[1]
Сасвим друкчији од већине морнара који су као и он дуго чамели на нижим местима, он није онако страсно мрзио новачења, нити је хтео да се држи већ утврђених начина рада, као што обично раде такви људи кад добију виши чин. Капетан Леду, напротив, први је препоручио своме газди од лађе да набави гвоздене сандучаре за воду. На његовом броду, лисице и синџири, којих у свакој лађи за пренос робова има у изобиљу, били су израђени по новом систему, и добро прелаковани, да би се сачували од рђе. Али му је међу свима трговцима робљем највише дигла глас његова властита конструкција једнога брика који је имао да превози црнце, једне брзе једрилице, узане и дугачке као каква ратна лађа, али у коју је ипак могло да стане врло много црнаца. Крстио га је „Узданицом”. Он је сам хтео да доњи спрат лађе, узан и угнут, нема више од три стопе и четири палца у висину, и тврдио је да је толико места довољно и за стаситије црнце да могу угодно седети; а шта им и треба да устају? — Кад дођу у колоније, говорио је Леду, настојаће се до миле воље!
Црнци, наслоњени леђима на зидове лађине, и размештени у два напоредна реда, остављали су између својих ногу један празан простор, који у свима другим таквим бродовима служи једино као пролаз. Леду је дошао на мисао да и по том празном простору размести црнце, и то тако да леже под правим углом према оним првима. На тај начин у његову лађу могло је да стане десетак црнаца више него ма у коју другу с толиком истом тонажом. Оно, да се хтело терати у краjност, могло би да их стане још и више; али треба бити човечан, и оставити једном црнцу бар пет стопа у дужину и две у ширину, да се може слободно кретати, за време вожње од шест недеља и више. „Јер на крају крајева, говорио је Леду своме газди да би оправдао ову слободњачку меру, и црнци су људи као и бели.”
„Узданица” је отпловила из Нанта једнога петка, што је доцније сујеверним људима пало у очи. Надзорници који су врло савесно прегледали цео брик, нигде не нађоше шест великих сандука пуних ланаца, лисица и букагија. Њих није зачудило ни то што ће тако много воде на „Узданици”, која је, према својим исправама, ишла само до Сенегала, ради трговине с дрвима и вилдишем. Пут, истина, не траје дуго, али није с горег бити врло обазрив. Ако случајно настане маина на мору, шта да се ради без воде?
И тако је „Узданица” отпловила једнога петка, врло добро опремљена. Леду би можда волео да су катарке биле мало чвршће; али докле је год заповедао на овој лађи, није могао да се потужи на њих. Путовало се до обале афричке срећно и брзо. Укотвили су се у реци Јоали (мислим да се тако зове), у часу кад енглеске крстарице нису пазиле на ову обалу. Посредници из тог краја одмах дођоше на брод. Тренутак је био не може бити згоднији; Таманго, ратник на гласу и продавац људи, баш је био догнао на обалу велики број робова, и давао их је јевтино, као човек који осећа да има снаге и моћи да брзо напуни пијацу, чим на њој понестане робе којом он тргује.
Капетан Леду изиђе чамцем на обалу, да учини посету Тамангу. Застаде га у једној колиби од сламе коју су му били начинили на брзу руку, заједно с његовим двема женама и с неколико помоћника у трговини и спроводника робова. Таманго се био нарочито удесио да дочека белог капетана. Обукао је некакву стару плаву војничку униформу на којој су још стајали капларски ширити; али су о сваком рамену висиле по две златне еполете прикачене за исто дугме, и куцале га, једна по грудима, друга по плећима. Како није имао кошуље, и како је униформа била пократка за тако развијена човека, то се између капута који се белио посувраћен доле, и чакшира од гвинејског платна, видео један велики комад црне коже, налик на какав широк појас. О бедрима, на узици, висила му је велика коњичка сабља, а у руци држао је једну лепу енглеску двоцевку. Тако нагиздан, африкански ратник мислио је да изгледа господственије од највећих кицоша париских или лондонских.
Капетан Леду гледао га је неко време ћутећи, а Таманго се испрсио дотле као какав гранатир кад на смотри пролази испред неког страног генерала, и уживао у утиску који је мислио да чини на белца. Леду, пошто га је зналачки промотрио, окрете се своме поткапетану и рече му:
— За овакву људину узео бих бар хиљаду талира, кад бих га здрава и читава довезао на Мартиник.
Седоше, и један морнар који је натуцао нешто јолофски језик стаде тумачити. Пошто су измењали поздраве, један „мали” донесе им пуну корпу флаша с ракијом; оквасише грло, и капетан, да би одобровољио Таманга, даде му на поклон леп бакарни рог за барут, украшен рељефном сликом Наполеоновом. Кад је црнац примио поклон и захвалио како је требало, изишли су из колибе, сели у хлад испред флаша с ракијом, и Таманго даде онда знак да се доведе робље које је имао на продају.
Робље се појави у дугој поворци, погрбљених леђа од умора и страха; врат је свима црнцима био ухваћен у неку рогу дугачку више од шест стопа, и њена два шиљка била су на потиљку састављена гвозденом пречагом. Кад ваља поћи, онда један од спроводника мете на раме држаље од роге првога роба; овај тако исто ухвати рогу онога који иде одмах за њим; тај други, опет, придржи рогу трећег роба, и тако редом. Кад треба стати, вођ поворке пободе у земљу шиљати крај од држаље своје роге, и цела се поворка заустави. Наравно, никоме није ни на крај памети да умакне успут, кад свако носи о врату дебелу батину дугачку шест стопа.
Кад год прође поред њега какав роб или ропкиња, капетан слегне раменима, добаци како су људи кржљави, а жене сувише старе или сувише младе, и зажали што се црна раса све више измеће.
„Све се изопачава, говорио је он; некад је било сасвим друкчије. Жене су имале по пет стопа и шест палаца у висину, а четири човека могла су сама да окрену чекрк на каквој фрегати и подигну главни ленгер.”
Али, и ако је непрестано манисао, одабирао је најснажније и најличније црнце. За њих ће моћи платити обичну цену; али је за остале тражио знатан попуст. Таманго је, опет, бранио своје интересе, хвалио своју робу, говорно о оскудици у људима и о опасностима трговања. На крају је рекао да тражи не знам колико за робове које је бели капетан хтео да натовари на свој брод.
Чим тумач преведе на француски понуду Тамангову, Леду умало не паде на леђа од изненађења и гнева; затим прогунђа неколико крупних псовки и диже се да иде, као да више неће да чује ни за какву погодбу с тако лудим човеком. Онда га Таманго задржа, и с муком га натера да опет седне. Отвори се нова флаша, и преговори се наново почеше. Сад се, опет, црнцу чинило да су понуде белчеве луде и будаласте. Викали су, препирали се дуго, искапљивали чашу за чашом ракије; али ракија није подједнако утицала на обе уговарачке стране. Што је Француз више пио, нудио је све мању цену: а што је Африканац више пио, све је више попуштао. И тако, кад се корпа испразни, они се погодише. Некакав рђав памучни еспап, барут, кремење, три бурета с ракијом и педесет рђаво оправљених пушака дато je у размену за сто шездесет робова. Капетан, да утврди погодбу, пљесну по руци црнца који је већ био више него ћефлеисан, и робове одмах предадоше француским морнарима, који брже боље поскидаше с њих дрвене рогe и ударише им синџире на врат и гвоздене лисице на руке; што лепо показује колико је европска цивилизација виша.
Остало је још триестак робова: деце, стараца и слабуњавих жена. Лађа је била пуна.
Таманго, који није знао шта да ради с овим „шкартом”, понуди капетану да му га прода за флашу ракије по комаду. Понуда је била врло примамљива. Леду се сети да је на представи „Сицилијанскога Вечерња” у Нанту видео како је пуно дебелих и крупних људи ушло у партер који је већ био пун, па ипак, захваљујући стишљивости човечјег тела, сваки нашао за се места. И он узе двадесет виткијих робова од оних тридесет.
Онда Таманго затражи само по чашу ракије за сваког од оно десеторо преосталих. Леду помисли да деца плаћају и запремају само пола места на колима, и узе због тога три детета; али рече да неће више да узме на једнога црнца. Таманго, видевши да му је остало још седам робова о врату, дограби пушку и узе на нишан једну жену која је стајала прва: то је била мајка троје деце.
— Купуј, рече он белцу, или ћу да је убијем; чашицу ракије или окидам.
— А који ћу враг с њом? одговори Леду.
Таманго опали, и робиња паде мртва на земљу.
— Де сад другога! узвикну Таманго нишанећи једног сасвим оронулог старца: чашу ракије, или ћу…
Једна од његових жена заведе му руку, и куршум оде у ветар. У оном старцу кога је њен муж хтео да убије, она познаде једног гириота или врачара, који јој је прорекао да ће бити краљица.,,
Таманго, који је постао просто бесомучан од ракије, помами се кад виде да се неко противи његовој вољи. Он млатну своју жену кундаком од пушке; затим се окрете Ледуу и рече му:
— Узми, дајем ти ову жену. Она је била лепа. Леду је погледа осменувши се, и узе је за руку:
— За њу ћу већ наћи места, рече.
Тумач је био неки душеван човек. Он даде Тамангу једну бурмутицу од дебеле хартије, и затражи му осталих шест робова. Онда им скиде ро́ге, и пусти их да иду куд им је воља. Они се одмах распршташе, ко овамо, ко онамо, не знајући ни сами како да се врате у свој завичај, на две стотине миља далеко од обале.
Међутим, капетан се опрости с Тамангом, и пожури се да што пре унесе свој товар. Није било паметно остајати дуго у реци; крстарице су се могле опет појавити, и он је због тога хтео да крене већ сутра. Таманго се извали у траву, у хладу, и заспа, да истера ракију из себе.
Кад се пробудио, лађа се већ била кренула и спуштала се низ реку. Таманго, коме је глава још бучала од синоћње пијанке, запита за своју жену Ајшу. Одговорише му да му се она на своју несрећу нешто била замерила, и да је он дао на поклон белом капетану, који је одвео на свој брод. Чувши то, Таманго се запрепашћен лупи по глави, затим шчепа пушку, и, како је река на више места правила окуке пре него што се изливала у море, он одјури, најближом пречицом, ка једном малом заливу, на по миље од ушћа. Тамо се надао наћи какав чамац на коме ће стићи до брика, који се, због окука реке, морао задржавати. И није се преварио: збиља је имао времена да ускочи у један чамац и да стигне до лађе.
Леду се јако изненадио кад га је видео, али још више кад је чуо да тражи натраг своју жену.
— Поклони се не враћају, одговори му он.
И окрену му леђа.
Црнац поче да наваљује, пристајући да врати један део робе коју је добио у размену за робове. Капетан стаде да се смеје; рече му да је Ајша красна жена, и да њему треба. Онда злосрећни Таманго окупи да плаче као киша, и да вришти од бола, као какав јадник кад га оперишу. Час се ваљао по крову дозивајући своју драгу Ајшу; час је лупао главом о под, као да хоће да се убије. Тврд као стена, капетан, показујући му обалу, давао му је знак да је време да иде; али је Таманго продужавао. Понудио је чак и своје златне еполете, пушку и сабљу. Све је било узалуд.
Док је трајала ова препирка, поткапетан с „Узданице” рече капетану:
— Ноћас нам је умрло три роба, имамо места. Зашто не бисмо узели овог људескару, који сам вреди више него сва она тројица што су умрли?
Леду поразмисли да ће за Таманга моћи узети добрих хиљаду талира; да ће овај пут, који је, по свему досадањем судећи, обећавао за њ добру добит, бити вероватно његов последњи пут; да ће га се, кад се тако буде обогатио и мануо трговине робљем, мало тицати хоће ли на гвинејској обали оставити добар или рђав глас за собом. У осталом, на обали није било живе душе, и афрички ратник био је потпуно у његовој власти. Ваљало му је само отети оружје; јер би било опасно дирнути га док му је оно још у рукама. Леду му због тога затражи пушку, тобоже да је прегледа и да се увери да ли вреди колико и лепа Ајша. Дижући и обарајући ороз, он истресе барут којим је пушка била потпрашена. Поткапетан је опет пробао сабљу; и, како је на тај начин Таманго био разоружан, два снажна морнара јурнуше на њ, оборише га на леђа, и стадоше да му везују руке. Црнац се опирао јуначки. Дошавши к себи од првога изненађења, и мада је био у здраво незгодном положају, он се дуго носио с она два морнара. Како је био изванредно снажан, најзад је успео да се дигне. Удари песницом човека који га је држао за гушу, и свали га на земљу; остави парче капута у рукама оног другог морнара, и као бесомучан устреми се на поткапетана да му отме сабљу. Овај га удари њоме по глави, и начини му широку рану, али не дубоку. Таманго паде по други пут. Одмах му чврсто свезаше руке и ноге. Док се отимао, драо се као бесан, и копрцао као дивљи вепар кад се ухвати у пређу; али кад виде да му ништа не помаже опирати се, затвори очи и више не мрдну. Његово снажно и нагло дисање једино показиваше да је још у животу.
— Ала ће се његови црнци насмејати од свег срца кад виде да је и он постао роб, узвикну капетан Леду. Бар ће се уверити да збиља има неког Провиђења.
Међутим сиромаху Тамангу истекла је силна крв. Онај тумач с болећивим срцем што је синоћ спасао живот шесторици робова, приђе му, приви му рану и рече му неколико утешних речи. Шта је могао да му каже, не знам; али се црнац није мицао, као мртав. Два морнара морали су га однети као какву врећу доле на дно лађе, на место које је било за њега одређено. Два дана није хтео ништа да окуси; једва је по неки пут отварао очи. Његови другови у ропству, некадањи његови заробљеници, гледали су га с неким тупим чуђењем кад је дошао међу њих. И сад још уливао им је такав страх да нико није смео да се подсмехне невољи онога ради кога су сви они допали беде.
Како је са копна дувао повољан ветар, лађа је брзо одмицала од афричке обале. Будући већ без бриге да ће га ухватити енглеске крстарице, капетан је мислио једино на то какве га велике благодети чекају у колонијама у које је ишао. Његова абоносовина није на путу претрпела нимало квара. Нису се јавиле никакве заразне болести. Свега дванаест црнаца, и то најслабијих, умрло је од врућине: то је ситница. Да би његов људски товар осећао што мање замора на овом путу, Леду није заборављао да сваки дан изводи робове на кров. Наизменце, све по трећина ових злосрећника стајала је горе један сат, да се надише чиста ваздуха за цео дан. Један део момака наоружаних до зуба, пазио је на њих, бојећи се побуне; уосталом, ради сваке сигурности, никад им нису сасвим скидали ланце. По неки пут који морнар што је умео да свира у виолину приређивао им је читав концерт. Било је тада занимљиво видети како се сви ови црни људи окрећу свирачу, како с њихових лица постепено нестаје оног израза тупог очајања, како се слатко смеју и пљескају рукама кад им ланци не сметају. — И кретање је преко потребно за здравље; због тога је капетан Леду завео један необично користан обичај: терао је, наиме, често своје робове да играју, као што се терају да копају ногом коњи који имају да пређу на лађи далек пут.
— Де, децо моја, играјте, проводите се, говорио је капетан громовитим гласом, фијучући једном грдно великом камџијом.
И сироти црнци одмах би почели да ђипају и играју.
Неко време, због своје ране, Таманго није могао излазити. Најзад изиђе на кров; и одмах, подигавши поносито главу усред ове преплашене гомиле робова, погледа тужним, али спокојним погледом, на бескрајну пучину што је окружавала лађу; затим леже, или боље стропошта се на под од палубе, не хотећи чак ни да намести ланце да га мање жуље. Леду је седео на задњем узвишеном делу лађе и мирно пушио на своју лулу. Ајша, без окова, у господској аљини од плавог памучног штофа, с лепим папучицама од сахтијана на ногама, држећи у рукама послужавник са слатком ракијом стајала је покрај њега и дворила га. Било је очевидно да је вршила поверљиву службу код капетана. Један црнац који је јако мрзио Таманга, намигну му да погледа на ту страну. Таманго окрете главу, спази је и раздра се; и скочивши брзо као муња на ноге, полете ка задњем делу лађе, пре него што су морнари који су били на стражи могли да спрече тако голем преступ сваке бродарске дисциплине.
— Ајша! повика он громовитим гласом, а Ајша, запрепашћена, врисну: зар ти мислиш да у земљи код белих нема Мама-Јумба?
Морнари су већ били дотрчали са заманутим батинама; али Таманго, скрштених руку, и хладан као да је од камена враћао се мирно на своје место, док је Ајша, бризнувши у плач, изгледала као скамењена оним тајанственим речима.
Тумач објасни ко је тај страховити Мама-Јумбо, чије је име само било у стању да изазове толики ужас.
— То је црначко страшило, рече он. Кад се који муж боји да му жена не уради оно што раде многе жене у Француској као и у Африци, он јој попрети Мама-Јумбом. Ја, који вам ово причам, ја сам видео Мама-Јумба, и разумео сам одмах лукавство; али црнци, како их је Бог дао просте, не разумеју ништа. — Замислите да се једног вечера, док су жене проводиле време у игри, у фолгору, као што они кажу на свом наречју, наједанпут зачула из једне необичне густе и мрачне шумице нека чудновата музика, а нико није видео ко то свира; сви свирачи су били сакривени у шуми. Било је ту тршчаних свирала, дрвених добошића, балафоса, и гитара направљених од пола тикве. Цео тај оркестар свирао је једну такву арију да би и ђаво стругнуо одатле и сакрио се под земљу. Жене нису још добро ни чуле ову свирку, а већ почеше да цепте од страха; хтедоше да умакну, али им мужеви не дадоше; знале су већ шта им се спрема. Наједанпут изиђе из шуме једна велика бела прилика, висока као највиши део наше катарке с главом великом као бучук, с очима широким као они отвори за једеке тамо напред на лађи, с чељустима као у нечастивог, пуним ватре. То се чудовиште примицало полако, полако; и одмаче се свега за стотинак метара од шуме. Жене су вриштале:
— Ево Мама-Јумба!
И драле су се као рибарке што продају острице. Онда им дужеви рекоше:
— Ајте, неваљалице, реците нам јесте ли се добро владале; ако слажете, ту је Мама-Јумбо да вас поједе овако живе.
Било их је тако простодушних које су признале, и онда су их дужеви ваљано пропустили кроз шаке.
— А шта је у ствари била та бела прилика, тај Мама-Јумбо? запита капетан.
— Та̏ неки лакрдијаш који се замотао у велики бео чаршав и држао на једној великој батини шупљу бундеву са запаљеном свећом унутра: то му је била глава. Све то није баш Бог зна како смишљено, и не треба се много мучити да човек увиди сав тај црначки марифетлук. Али је ипак Мама-Јумбо леп проналазак, и ја бих волео кад би и моја жена веровала у њега.
— Моја жена, рече Леду, ако се не боји Мама-Јумба, она се боји лесковака; јер зна добро како бих јој ја платио кад би јој нешто пало на памет да врда. Ледуови сви уопште нису нимало трпељиви; и ако ја имам свега једну руку, може и она још доста добро да витла корбачем. Али реците оном безобразнику тамо што говори о Мама-Јумбу, нека се добро пази и нека не плаши ову женицу, или ћу му тако истимарити ртењачу да ће његова црна кожа постати црвена као непечен розбиф.
Рекавши то, капетан сиђе у своју кабину, дозва Ајшу и покуша да је теши: али ни миловања, ни батине чак, јер човека на крају мора да изда стрпљење, нису могли да умире лепу црнкињу; потоци суза сливали су се низ њене образе. Капетан онда опет изиђе горе на кров, нерасположен, и изгрди дежурног заповедника брода због заповести коју је био издао у том тренутку.
Преко ноћи, кад су готово сви морнари спавали дубоким сном, они што су били на стражи чуше најпре неку озбиљну, свечану и тужну песму што је допирала одоздо из лађе а затим један страховит женски врисак. Мало затим, крупан глас капетана Ледуа који је псовао и претио, и фијукање његовог страшног бича, заорише се по целој лађи. После једног тренутка, све се опет ућутало. Сутрадан Таманго је изишао на кров с масницама на лицу, али онако исто поносит и одлучан као и пре.
Чим га Ајша угледа, она му брзо потрча са задњег дела лађе где је дотле седела поред капетана, клече пред њега, и рече му гласом пуним скривеног очајања:
— Опрости ми, Таманго, опрости ми!
Таманго ју је читав минут гледао нетремице; затим, видевши да је тумач далеко, рече јој:
— Турпију!
И онда опет леже на палубу окренувши леђа Ајши. Капетан је жестоко изгрди, чак је и опали неколико пута, и забрани јој да у будуће разговара са својим некадањим мужем; али му није ни на крај памети било да посумња штогод у оно неколико речи које су они рекли једно другом, и није ништа ни питао о том.
Међутим Таманго, затворен с осталим робовима, дан и ноћ наговарао их је да једанпут одважно прегну да поврате своју слободу. Говорио им је како је мали број белих, и обраћао им пажњу на то како њихови чувари сваког дана бивају све небрижљивији; затим, не изјашњавајући се сасвим, причао им је како ће он умети да их врати у њихов завичај, хвалио се како се добро разуме у мађији, у коју црнци верују сви од реда, и застрашивао их како ће се сам ђаво осветити свима онима који не пристану да га помогну у његовом предузећу. Своје беседе држао је само на пеулском дијалекту, који су знали већина робова, али који тумач није разумевао. Његов глас као доброг беседника, и навика робова да га се боје и да га слушају, притекли су не може бити лепше у помоћ његовој речитости, и црнци су наваљивали на њега да утврди један дан кад ће их ослободити из ропства, много пре него што је и он сам мислио да ће бити кадар да то учини. Завереницима је неодређено одговарао да још није дошло време, и да му ђаво, који му се јавља у сну, још није ништа рекао, али да треба да буду готови на први знак. Међутим није пропуштао ни једну прилику да не искуша с коликом пажњом чувари бде над њима. Једанпут, кад се један морнар, прислонивши пушку на ограду од крова, занео посматрајући једну гомилицу морских ласти што су се биле надале за лађом, Таманго узе пушку и стаде са смешним покретима да ради њоме сва она веџбања која је видео да раде морнари кад се веџбају. Мало после одузеше му пушку; али се он одатле уверио да ће је одсад моћи узимати, а да одмах не изазове никакву сумњу; и, кад буде куцнуо час да се послужи њоме, биће велики јунак онај који хтедне да му је отме из руку.
Једног дана Ајша му баци парче пексимита, давши му неки знак који је једино он разумео. У пексимиту је била једна турпијица: од ове алатке зависио је успех целе завере. Таманго се најпре добро чувао да не покаже турпију својим друговима; али, кад је пала ноћ, он стаде да шапуће неке неразумљиве речи, пратећи их чудним покретима. Мало по мало загревао се све више, док најзад није почео да виче. Кад га човек чује како диже и спушта глас, рекао би као да је заподео жив разговор с неком невидљивом личношћу. Сви су робови дрхтали, не сумњајући да је ђаво у тај мах међу њима. Таманго најзад прекиде овај призор кликнувши од радости:
— Другови, узвикну он, дух кога сам заклињао дао ми је једва једанпут оно што ми је обрекао, и ја имам сад у рукама оруђе којим ћемо се ослободити. Сад вам треба још само мало храбрости, па сте слободни.
Он даде онима који су били око њега да опипају, и макар како да је подвала била проста, људи који су били још простији поверовали су у њу.
После дугог чекања освануо је велики дан освете и слободе. Завереници, везани међу собом свечаном заклетвом, углавили су били план после зрелога већања. Најодлучнији, с Тамангом на челу, кад буде дошао на њих ред да изиђу на кров, имали су да отму оружје од чувара; неколико других отићи ће у собу капетанову да узму пушке које су биле ту. Они који дотле буду истругали своје окове отпочеће напад; али, и ако се упорно радило неколико ноћи, највећи број робова није могао да узме јаког учешћа у борби. Због тога су тројица снажних црнаца добили дужност да убију човека који је у џепу носио кључ од окова, и да одмах ослободе своје оковане другове.
Тoгa дана капетан Леду био је необично добре воље; против обичаја опростио је једном „малом“ који је заслужио камџију. Похвалио је официра који је био на стражи како је издао добру заповест, изјавио свима момцима да је задовољан, и рекао им да ће на Мартинику, на који ће ускоро приспети, сваки добити поклон. Сви морнари, потхрањујући тако пријатне мисли, удешавали су већ у памети на шта да употребе тај поклон. Мислили су на ракију и мартиничке мелескиње, кад видеше да се на кров попне Таманго и други завереници.
Они су били удесили да своје окове истружу тако да не изгледају пресечени, али су их међутим без по муке могли да прекину. Уосталом, тако су јако звекетали њима, да би човек, кад чује толики звекет, помислио да је од двапут тежих окова. Пошто су неко време удисали чист ваздух, узеше се сви за руке и стадоше да играју, док је Таманго почео своју породичну ратничку песму[2], коју је некада певао пре него што је полазио у бој. Кад су мало поиграли, Таманго, као да је мртав уморан, пружи се колики је дуг крај ногу једног морнара који се безбрижно био наслонио на ограду од крова; сви завереници учинише то исто. И тако је сваки морнар био опкољен са по неколико црнаца.
Наједном Таманго, који је полако био прекинуо своје окове, раздра се јако — и тај његов узвик имао је да служи као сигнал —, повуче снажно за ноге морнара који је био крај њега, преврте га главачке, и, згазивши га ногом на трбух, оте му пушку, и уби из ње дежурног заповедника брода. У исти мах и сви остали морнари на стражи бише нападнути, разоружани и одмах затим поубијани. Са свију страна орио се ратни узвик. Најстарији морнар, у кога је био кључ од окова, погинуо је један од првих. Онда гомила црнаца преплавише кров. Они који нису могли да нађу никаква оружја дограбили су били полуге од чекрка или весла од чамца. И од тог тренутка с белима на лађи било је свршено. Ипак су се неколико морнара одупрли на задњем узвишеном делу лађе, али нису имали довољно оружја, и нису били одлучни. Леду је још био жив и није ни мало изгубио одважност. Видевши да је Таманго душа завере, мислио је да ће, ако убије њега, с његовим саучесницима свршити за час. Он му због тога полете на сусрет са сабљом у руци, дозивајући га из свег грла. Таманго одмах насрну на њ. Држао је једну пушку за крај од цеви и млатио њоме као каквим буздованом. Две поглавице погледали су се очи у очи на оном узаном пролазу што везује предњи узвишени крај лађе са задњим. Таманго удари први. Али се белац лако изви у страну и избеже ударац. Кундак, ударивши јако о даске, сломи се, и пушка се тако силно одби да испаде из руку Тамангових. Он је сад био без одбране, и Леду, са осмејком сатанске радости, дигао је већ био руку и хтео да га пробурази; али је Таманго био исто тако лак и хитар као и пантери у његову завичају. Он се баци у наручја свога противника, и ухвати га за руку у којој је држао сабљу. Један се упирао да не преда своје оружје, други да га отме. У тој страховитој борби падоше обојица; али је Таманго пао под Ледуа. Онда, не клонувши нимало духом, Таманго, стегнувши свога противника из све снаге, уједе га за гушу тако силно да крв шикну као да је какав лав забио своје зубе. Сабља испаде из малаксале руке капетанове. Таманго је зграби; затим, дигнувши се, с крвавим устима, и кликнувши победоносно, стаде брзо да боде свога већ полумртвог противника.
У победу се више није могло сумњати. Оно мало морнара који су остали живи покушаше да моле за милост устанике; али су сви били немилице измрцварени, чак и тумач, који им никад ништа није на жао учинио. Поткапетан је умро славно. Био се склонио на задњи крај лађе, крај једног од оних малих топова који се окрећу на стожеру на коме стоје, и пуне се картечом. Левом руком намештао је топ, а десном, у којој му је била сабља, бранио се тако добро да се читава гомила црнаца била искупила око њега. Он онда притисну обарачу од топа и начини усред ове густе гомиле један широк пролаз засут мртвацима и самртницима. Тренутак после, разнели су га на комаде.
Кад је леш и последњега белца, измрцварен и исецкан на парам-парче, био бачен у воду, црнци, сити освете, погледаше на лађина једрила, која као да су, непрестано надувана свежим ветром, још слушала њихове угњетаче, и водила победиоце, покрај њихове славне победе, у земљу где ће постати робовима.
— Ништа дакле нисмо учинили, помислише они тужно; да ли ће овај велики фетиш белачки хтети да нас врати у наш завичај, кад смо пролили крв његових господара?
Неколико њих рекоше да ће Таманго већ умети да га натера на послушност. И одмах зваху Таманга вичући јако.
Он се није журио да се појави. Нађоше га у крманошкој соби где стоји наслоњен једном руком на крваву сабљу капетанову; другу је расејано пружао својој жени Ајши, која ју је, клечећи пред њим, обасипала пољупцима. И ако је био радостан што је победио ипак је имао неко мрачно неспокојство, које се показивало у целом његовом држању. Како је био разумнији од осталих, он је боље и осећао сву тежину положаја.
Најзад је изишао на кров, правећи се спокојан, и ако није био. Стотину измешаних гласова наваљивало је на њ да узме управљати лађом; он се приближи крману полако, као да жели да одгоди мало тренутак који ће одлучити о величини његове моћи.
На целој лађи није било ни једног црнца, макар колико глупа, који није приметио да известан точак и кутија што стоји спроћу њега утичу на кретање лађе; али је у овом механизму одувек лежала, за њих једна велика тајна. Таманго дуго гледаше у бусолу мичући уснама, као да чита слова што су на њој била исписана; затим принесе руку челу, и замисли се као човек који нешто рачуна у глави. Сви се црнци окупише око њега, разјапљених вилица, разрогачених очију, и не дишући пратили су му и најмањи покрет. Најзад, пола са страхом, пола са самопоуздањем, као сваки човек који хоће да уради нешто што не зна, он снажно повуче точак од крме.
Као што се какав огњевит хат пропне на ноге кад га мамузне његов несмотрен јахач, тако лепи брик „Узданица” поскочи по таласу кад га Таманго овако неразборито дрмну. Рекао би човек да је, гњеван, хтео да се зарије у вале, заједно са својим неуким корманошем. Како се наједанпут пореметио потребан склад између правца једрила и правца крме, лађа се нагну тако јако да је изгледало као да ће утонути. Њене дугачке лантине заронише се у море. Више људи претурише се; неколико их паде у воду. Али се ускоро лађа поносито диже на талас, као да хоће још једанпут да се ухвати у коштац са својом пропашћу. Ветар дуну двапут јачом снагом, и одједном, с ужасном праском, падоше обе катарке, скрхане скоро при дну, и прекрилише цео кров парчадима и као неком тешком мрежом од ужади.
Преплашени црнци утекоше у лађу вриштећи од страха; али, како ветар није више дувао у ветрила, лађа се диже, и таласи стадоше да је полако бацају час тамо час амо. Онда се најодважнији црнци попеше поново на кров и побацаше с њега све оне поломљене делове од катарки који су га закрчивали. Таманго се није мицао с места, налактио се био на орман с бусолом, и сакрио лице својом савијеном руком. Ајша је стајала покрај њега, али није смела да га ослови. Мало по мало црнци се приближише; онда се зачу потмуло роптање, које се одмах претвори у праву буру пребацивања и увреда.
— Издајицо! варалицо! викали су они, ти си нам крив за све невоље, ти си нас продао белцима, ти си нас наморао да се бунимо против њих. Хвалио си се како умеш да управљаш лађом и обећао си да ћеш нас вратити у завичај. Ми смо ти, као праве будале, поверовали; и ево где сад умало нисмо сви главом платили због тога што си ти згрешио белачком фетишу.
Таманго поносито диже главу, и црнци који су били око њега устукнуше преплашени. Он дохвати са земље две пушке, даде знак својој жени да пође за њим, прође кроз гомилу, која се пред њим раствори, и упути се предњем делу лађе. Ту направи као неки опкоп од празних буради и дасака; затим седе усред овог бедема, одакле су претећи вирили бајонети његове две пушке. Оставише га на миру. Међу устаницима, једни су плакали; други, подигавши руке к небу, призивали су у помоћ своје и белачке фетише; неки су клечали пред бусолом, дивећи се њеном непрекидном кретању, и преклињали је да их врати у њихов завичај; неки су опет лежали по крову, суморни и утучени. Усред ових очајника, замислите још жене и децу који вриште од страха, и дваестак рањеника који преклињу да им се притекне у помоћ, али нико и не мисли да им помогне.
Наједном се на крову појави један црнац; лице му је сијало од радости. Он објави да је пронашао место где су бели држали ракију; његова веселост и цело његово држање јасно су сведочили да ју је он и опробао. Чувши тај глас, несрећни црнци престадоше за часак да јаучу. Сви полетеше у лађин ћилер и напише се ракије. Сâт доцније, могао је човек да их види како скачу и смеју се на крову, и, пијани као стока, праве најгоре будалаштине. Док су они играли и певали, рањеници су стењали и јецали. Тако је протекао остатак дана и цела ноћ.
Ујутру, кад су се разбудили, наступило је још веће очајање. Преко ноћ је био поумирао велики број рањеника. Лађа је пловила опкољена лешевима. Море је било бурно, а небо обавијено маглуштином. Искупише се да држе веће. Неколико почетника у мађији, који нису смели ни да прослове о својој вештини пред Тамангом, огледаше један за другим своје знање. Неколико пута преклињаху духове. Кад год покушај не успеваше, нада се губила све више. Најзад се опет стаде говорити о Тамангу, који још није био изишао из свога опкопа. На крају крајева, он је био највештији међу њима, и једини је још могао да их спасе из овог страховитог положаја у који су запали његовом кривицом. Један старац приђе му, носећи понуду за измирење. Он га замоли да изиђе и да им каже своје мишљење; али Таманго, неумољив као Кориолан, оглуши се о све његове молбе. Обноћ, усред највећега метежа, донео је колико му је било потребно пексимита и усољеног меса. Изгледао је решен да живи тако одвојен од свију.
Ракије је било још. У њој бар човек заборавља и море, и ропство, и блиску смрт. И спава, снива о Африци, и види шуме са смолним дрвећем, колибе покривене сламом и баобабе чија се сенка пружа над целим селом. Синоћна теревенка опет поче. Тако прође неколико дана. Јаукали су, плакали, чупали косе, затим се опијали и спавали, тако им је текао живот. Неколико њих умреше од силног пића; неколико их скочише у море, или се прободоше мачем.
Једно јутро Таманго изиђе из своје тврђаве и дође до пања који је остао од главне катарке.
— Робови, рече он, Дух ми се јавио у сну и проказао ми како вас могу избавити одавде и вратити вас у ваш завичај. Својом незахвалношћу заслужили сте да вас оставим; али ми је жао ових жена и ове деце што јаучу. Ја вам праштам: почујте ме.
Сви црнци оборише главу с поштовањем и начетише се око њега.
— Бели, продужи Таманго, једини знају оне силне речи које покрећу ове велике дрвене куће; али ми можемо по својој вољи управљати овим лаким чуновима који личе на наше.
Он показа каик и друге чамце на брику.
— Напунимо их храном, уседнимо у њих, и завеслајмо на ону страну одакле ветар дува; мој и ваш господар пустиће га нашем завичају.
Повероваше му. Луђег предлога није било. Не знајући да се служи бусолом, и под непознатим небом, он је могао само да лута насумце. У својој глави он је замишљао да треба само да весла напред, и да ће најзад тако наћи какву црначку земљу; јер црнци живе на целој земљи, а бели на својим лађама. То му је његова мајка причала.
Ускоро је све било спремно да се укрца; али видеше да су каик и свега један чамац здрави. То је међутим било сасвим мало за осамдесет црнаца од прилике колико их је још остало у животу. Ваљало је оставити све рањенике и болеснике. Већина замолише да их убију пре него што се растану од њих.
Два чамца, која су спустили у воду с грдном муком и страшно их претоварили, оставише лађу и навезоше се на бурно море, које је сваки час хтело да их прогута. Онај мали чамац одмаче први. Таманго је с Ајшом сео у каик, који је, тежи и претоваренији, јако био заостао. Још се чуо лелек оних неколико несрећника што су остали на крову од брика, кад један прилично снажан талас удари каик с бока и напуни га водом. За трен ока, он потону. Они с малог чамца видеше шта ове снађе, и веслачи запеше свом снагом да одмакну, бојећи се да не морадну примити кога из потопљеног каика. Готово сви они који су били усели на каик подавише се. Свега њих десет-дванаест успеше да се врате на лађу. Међу њима били су Таманго и Ајша. Кад се сунце смиривало, видеше како мали чамац нестаде са видика; али шта је с њим после било, не зна се.
Зашто бих мучио читаоца описујући му одвратне призоре глади? Двадесет душа од прилике збијених на узаном простору, које је час бурно море бацало тамо-амо, час пекло врело сунце, отимали су се сваки дан о оно нешто мршавих остатака своје заире. За свако парче пексимита ваљало се тући, и слабији су умирали, не због тога што су их јако убијали, већ због тога што им нису дали да једу. После неколико дана, на крову брика „Узданица” били су још у животу само Таманго и Ајша.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Једне ноћи, море је било бурно, ветар је фијукао силно, а помрчина је била тако густа да се с крме није могао видети кључ лађин. Ајша је лежала на једном душеку у соби капетановој, а Таманго је седео крајње ноге. Обоје већ одавно нису ни речи проговорили.
— Таманго, викну најзад Ајша, све ово што патиш, ти патиш ради мене…
— Не патим ја, обрецну се он. И баци на душек, крај своје жене, пола пексимита који му је још остао.
— Узми то себи, рече она отурујући благо пексимит; ја нисам гладна. А и зашто да једем? Зар ми није стигао последњи час?
Таманго се диже не одговоривши ништа, попе се поводећи се на кров и седе крај једне сломљене катарке. Приклонивши главу на груди, звиждукао је своју породичну песму. Наједном се зачу један јак узвик горе, над фијуком морског ветра; и појави се светлост. Он чу и друге узвике, и једна велика црна лађа промаче брзо поред његове; тако близу да му ветрилске мотке прођоше изнад саме главе. Он виде само два лица осветљена једним фењером који је висио о катарци. Ови људи викнуше још једанпут, и одмах затим њихову лађу дохвати ветар, и она ишчезе у помрчини. Без сумње су морнари који су стајали на стражи били приметили ову разбијену лађу; али, како је била бура, њихов брод није могао да се окрене. Тренутак после, Таманго виде како севну пламен и чу кад опали топ; затим виде како севну пламен на једном другом топу; али, не чу пуцањ; после и не виде више ништа. Сутрадан, ништа на видику није било никаког јера. Таманго опет леже на свој душек и заклопи очи. Његова жена Ајша умрла је те ноћи.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Не знам колико времена после, једна енглеска фрегата, „Белона”, угледа једну лађу без катарки и, како је изгледало, без морнара. Неколико људи приђоше јој на каику и нађоше на њој једну мртву црнкињу и једног црнца тако измршавог, да је наличио на мумију. Био је обезнањен, и душа му је већ била дошла у подгрлац. Хирург га узе, стаде да га лечи, и кад је „Белона” приспела у Кингстон, Таманго је био здрав као дрен. Казаше му да им прича о себи и оној лађи. Он им рече све, у колико је и сам знао. Колонисти с острва говорили су да га треба обесити као црнца који се дигао на устанак; али гувернер, неки душеван човек, заузе се за њ, налазећи да се његова кривица да оправдати; јер, на крају крајева, он се послужио само законитим правом одбране; а после, они које је поубијао били су сви Французи. С њим су онда учинили онако као што се ради са свима црнцима који се нађу на коме узапћеном црначком броду: дали су му слободу, то ће рећи узели су га да ради за државу; али је имао тридесет пара на дан и храну. Био је врло личан човек. Пуковник седамдесет петог пука виде га једанпут и узе га да удара у тасове у пуковској војној музици. Научио је нешто мало енглески, али га није никад говорио. У накнаду за то пио је преко мере рум и ракију од шећерне трске. — Умро је у болници од запаљења плућа.
Фусноте
[уреди]Извори
[уреди]1905. Српски књижевни гласник, Књига ХIV, Број 5, 6, 7. Стр. 341—349, 417—424, 503—509.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светислав А. Петровић, умро 1945, пре 81 година.
|