Страст

Страст  (1906)  Писац: Милосав Јелић

Моје тихе, миле, сребролике руже,
Од вас ћу меки начинити одар
У сумрачје касно, кад виле закруже,
И тишма распе кроз луг сетан, модар,
Лагано када се поврх мирних њива
Месечево злато блиставо разлива.

Приви се уза ме плашива и мила,
Твој дрхтај нек нас жарког лета сећа,
Проснивајмо санак, што га младост снила
У бурне дане нашега пролећа —
О, светли дани заноса и нада
Невине душе, топла срца млада!

Грлићу ти тело, испићу ти уста,
Пољупцем страсним засућу ти лице,
Коса ће ме твоја миловати густа
Свежа к’о лиска ране љубичице,
И нека кључ пламни кроз тело нам струји,
Док чежњом дршћу поноћни славуји.

К’о да никад, драга, младост проћи неће,
Заносни часи усхита и плама,
Ни мирисно, рано повенути цвеће,
Ни снег по твојим пасти витицама,
Обвиј ме руком ружичастом, млечном,
Издахни, душо, у пољупцу вечном.

Извор

Српски књижевни гласник, 16. септембар 1906. Књига XVII , Број 6. Стр. 429.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милосав Јелић, умро 1947, пре 79 година.