Стража

Стража  (1871)  Писац: Ђура Јакшић

…Сунце седа,
А месеца зрака бледа
Кроз вечерњу тавну румен
У суморну гору гледа.
У гори је чета мала —
Сто јунака, сто горштака
Од умора, од мегдана,
И од бола, и од рана
На го камен попадала…

Гора ћути,…
На грудима чисто нија
Храбру децу Кривошија. —
Лист простире маслинака,
Да уморном чеду своме,
На камену студеноме
Душек спреми…
Хладне воде жубор нêми —
Та чисто би да се следи,
Да ни с’ прском капи једне
Милој деци груди бедне
Не потреса, не повреди…
— Ох спавајте децо моја,
После борбе, после боја,
После крви, после мука,
После дивљег мегданлука,
Синовима приморија
Лаки санак добро прија,
Ох спавајте, децо драга!
Ваша снага
Лаког санка потребује…
— Таки звуци сетно брује’
На крилима поветара,
Те планина мрка, стара
Њима децу разговара,
И у сан их уљуљкује…

Тамo опет на висини,
У планини
Ближе бога,
Ближе неба високога —
Стоји стража —
На стражи је стара бака —
Ћути, жмирка, к’о да дрема,
Ал’ будније страже нема;
А верније нигда није!
Него што је мајка јадна —
Кад душманске дивље чете
Из варварства и освете
На реч једну тиранина
Становнике мирних гора
На оруже изазову…
А наша је стара бака
Опремила пет јунака,
Пет синова —
А то беше њена снага,
Њено срце, њена душа —
Па сад стражу чува, слуша,
Иду л’ швабе?
Иду л’ скоти,
Да јој децу изненаде?…
Па кад чује звекет гвожђа,
Да им јадна јава даде…
Те превија ломну снагу
Све до земље…
Пази, слуша,
А бедна јој стрепи душа,
Сад ка’ чује корак неки,
Шум и шапат из далеки.
— То су швабе, то су скоти!
Дркће бака у страхоти,
Те немоћном тражи руком
По недрима пушку једну —
Јер кад не мож’ старим хуком
Бар са пу̑ком
Да пробуди децу бедну:
— Хај на ноге, децо драга,
Вриснула би стара бака
Јер за децом срце боли —
Али тамо, тамо доли
По понори’, и синтоли’,
Не чује се глас човечиј…
Стрепи бака.
И с’ дрктавом руком праши
Леденице ваљу црну.
Сад ка’ чује корак ближи —
Стара бака сва претрну,
А под сувим прстом кврцну
Абердарке ороз тврди,
Те планина мрко стење
Громке пушке пук значајни
Од понора до понора,
Преко река и провала,
Преко стења, преко гора
Па слух вичан храброј деци
Громким гласом узвикује
„На оружје! хај на ноге!
„На душмане на злотворе!,…
Рекао би громом громи,
Или да се стење ломи —
…После чујеш звекет тока
Мача, грома, рику лава,
Што с’ понори’, у вис лети,
Да се бије да се свети.
За тим пламен где пламени,
Као да је из Везува
Појурила лава бесна…
— Беж’те Немци! беж’те вуци,
На вас горски лави стреме.
. . . . .
Већ падају главе мрске,
Те с’ нечистом крви својом,
Ваљајућ’ се с’ стрмог стења
По граниту приморскоме,
У бездане и поноре
Страховите стазе пишу,
Куда неће човек ићи,
Нит’ ће какво звере стићи.
. . . . .
Силног цара војска бежи;
Ал’ је мучан пут спасења,
Преко кама, преко стења,
Слаба нога онуд клеца —
А трупина трула леша
У провале безданице
Глупо тело сахрањује.
. . . . .
Али ко су они тамо?
Што на вису од планина
Као мермер застадоше?…
То је пород старе баке —
То су њених пет синова,
Соколова!…
Па шта гледе?…
Зашто бледе?…
Ах, видеше једну жену
При пуцању, при пламену,
По камену —
Где је подли Немци вуку,
И познаше по јауку
Верну стражу, мајку своју…

Извор

Млада Србадија, 31. маја 1871. Бр. 12. Год. II, стр. 186–188.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 148 година.