Кликни мило са Авале вило!
Кликни вило са горице чарне,
Нек’ се чује на све четир’ стране,
Сваки живи, да се чуду диви,
Кад Бог кара, што је за карање, 5
Казни грехом окаљане људе,
Што не хају за веру и правду,
Те на Грчку потоп шиље други,
А на земљи цветом процветане,
Од старина чувене на гласу; 10
Па он топи земљу МаЋедонску,
Што је свету негда царовала,
И потопи красну Романију,
Где пролеће, премила везиља,
Увек везе на зелен — ђерђеву, 15
Увек везе мирисаво цвеће.
И потопи љуту Арнаутску,
Топи Епир, рајску Тесалију,
И све земље до Солуна града;
Са таласи, к’о с топови лупа, 20
Руши стене од тврди градова,
Штеди цркве, и што цркву љуби,
И у овој Спасенија тражи.
То не био потоп наводњени,
Јер са дугом Бог се завештао, 25
С њиме више не карати људе:
Већ то био јуначки витеже,
Душан Краљу, лоза Немањина,
Од витешке од земље Србије.
Боже мили! чуда големога, 30
Кад се Душан на престол посади,
На ком су му деди српствовали,
И Немање славно краљевали:
Он дозивље витешке јунаке,
Своју децу, а војводе српске, 35
С њима диже поред себе војску,
Коњанике, и брзе пешаке,
По избору све саме Јунаке,
Што су кадри са плавога неба
Све сребрне поскидати звезде, 40
И престићи у горици вилу —
Вредни краљу осветлати лице.
Њи ми води у Грчку поносну,
И удари на источног Цара,
Андроника, жалосна му мајка! 45
Да покори злобног неверника,
Да не чини више Србу квара.
Па освоји земље и градове,
Чак до стена од града Солуна.
Самом теби прети Цариграде! 50
Којино си као лепа дева,
Коју просе Цареви и Краљи.
Ноге пиркаш у сињему мору,
Белим рукам до два грлиш света,
Главу дижеш небу под облаке, 55
Те се звезде у венац ти нижу —
Па си, кујо, мозак им занела.
Ој Јелено! садашњега века,
Ти би руку пружила Душану,
Изнад тебе, кано од Истока, 60
Сад би Србу рађало се сунце:
Но те Царе откупио скупо,
С алем — драгим из круне камењем:
Са земљама красне Романије,
Са Епиром и са Тесалијом, 65
С Албанијом, с понос-Маћедонском.
Кад се врну осиљени Краљу,
Кад се врну ка Призрену белу,
Ал’ гле! чуда оку невиђена,
До два роде с’ на истоку сунца 70
До два сунца, кано два близанца;
Оба ’оде по плавоме небу.
Зачуди се и старо и младо,
Од чуда се нешто и препало,
Ни су л’ своје огрешили душе, 75
Неће л’ Бог им земље огорети,
А са силним близанаца зраком.
Зачуди се и Силни Стефане,
Зачуди се, ал’ се не препаде:
„Бог је, вели, истинита љубав, 80
Као што нама свето писмо каже —
Он ће дати, све ће добро бити.”
Па с народом, са витешким родом,
Он пошета у саборну цркву.
Службу служи српски Патријарше 85
Службу служи, а Богу се моли,
Са народом и пресветлим Краљем.
Но гле чуда јоште дивнијега,
Што надвиси сва чудеса света:
Кад дођоше до два светла сунца 90
Кад дођоше над Призреном белим,
Једно даље к западу се крену,
Оде светлит’ и другоме свету,
Друго стаде, сјајне просу зраке,
Просу зраке над Призреном белим, 95
Од Призрена на све четир’ стране,
Зраком трепти земља србијанска.
„Мили Оче, и преблаги Творче!
И досад су бивала чудеса,
У беломе, у пространом свету, 100
Ал’ такога никад није било,
Нит’ је било, ни се запамтило:
Да л’ од свега ти Србију љубиш,
Ил’ се она тако раширила,
Под јуначким под Силним Душаном, 105
Свем да свету једно сунце светли —
Друго само за Србију с’ рађа.”
Тако мисле у Призрену Срби,
Тако мисле, а Богу се моле.
Ал’ закликну са горице вила, 110
Седмо небо са гласом пробија:
„Ој Стефане, ој силни Душане!
Немањићу од Србије главо!
Ти си сунце, а сунцу се дивиш —
Није сунце, што над градом светли, 115
Но је круна од Бога послана,
Круна царска за царску ти главу.
Већ чули ме, ој првино Цареве!
Нек прекрсти српски Патријарше,
А са часним са христовим крстом, 120
Снеће с’ круна на царску ти главу —
Она т’ дуго красила потомке.”
Она рече, Патријарше клече,
И прекрсти са христовим знаком,
Ал’ полете из облака сиви, 125
Ал’ полете двојеглави оро,
Оро лети на парнима крили,
Лети ближе, па до сунца стиже,
Златну круну са небеса скида,
Те је носи у саборну цркву, 130
А на руке српском Патријарху,
Он је меће Душану на главу,
И Србија заори се јеком:
„Бог да живи Силнога Стефана,
Бог да живи првог Цара Српског — 135
Он нам дао, потоњи не био.”
Боже Оче, свемогући Творче!
Да л’ је децу тад морила беда,
Јесу л’ могла чеда бити тужна,
Кад на глави Отац носи сунце, 140
Кад их оро прекриљује српски,
Српски оро од две дичне главе,
Крилопарни од Бога послани.
Веселила с’ српска онда мајка,
Храбре земље рађала јунаке, 145
Све јунаке, отачбине дике,
Што ’но Цара, као Оца љубе,
И за веру радо живот губе.
Душан деци даје своју душу,
Љуби, брани Отачаство мило — 150
Та Србма је ведро небо било!
Гледали су без заода сунце,
Што ’но светли од Призрена бела.
Мало време за тим постојало,
Мало стало, за дуго не било, 155
Ал’ небо се нешто наоблачи,
Од западне од душманске стране,
Прети Србу помрачити сунце,
Ол’ црним га закрити облаком.
То је био Лудовиче Краљу, 160
Бесни Краљу од Угрије бесне,
Ком је светлост од Србије сунца,
Завидљиве заслепила очи:
Те он диже небројену војску,
С њом преброди Дунав воду ладну; 165
Оде право земљи србијанској.
Ал’ му српски оро двоглави
Којино се на застави вије,
Српског Цара, Силнога Стефана,
На сретање полеће јуначко, 170
Па се обе сукобише војске,
Код Ломника и бела Рудника:
И као кад се два противна ветра,
Ил’ на земљи, ол’ на мору боре,
С једним гневом, једнаким силама — 175
Нит’ олуја олуји уступа;
Или кад се сусретну облаци,
Посвађани од страшних олуја:
Дуго јадни од љутине грме,
Из њих често модар пламен лиже, 180
Муња сева, и варнице скачу,
Док најпосле трудни и уморни
Не излију с’ у каблови вода:
Исто тако до две храбре војске,
Управљане Великим и Силним, 185
С јуначком се сусретају снагом,
Једна другој уступити неће;
Силном крвцом ороси се трава,
Као ујутру росним капљицама.
Ту с’ не знају пеши ни коњици, 190
Мач им свима сева у десници.
Ал’ Угрина срећа изневери,
На бојноме на јуначком пољу,
Бежи јадан откуд је дошао —
Мало позн’о Душанову силу, 195
Мало позн’о, но му доста било.
Цар се врати ка Призрену белу.
Као оно после дуге зиме,
Кад пролеће мило време дође,
А у пратњи небесна милина: 200
Веселећ’ се по мајскоме зраку,
Птице поју свемогућем Творцу:
Тако чека све старо и младо,
Српска мајка, мома, и девојка,
Светлог Цара, огрејано сунце, 205
Деца пут му посипају цвећем,
И пружају од невена венце.
Богу с’ моле, и говоре старци:
„Откако је света и вијека,
И на њему Цара и Краљева, 210
Нису земље цветом процветале,
Кано српске под Силним Душаном.
Сва Србија од срца га љуби,
Дуго ће га спомињат’ потомци.”
Благо вама, витешки јунаци! 215
Што живисте под силним Душаном —
Али Душан не роди Душана.
Ој умукни са Авале вило!
Белим грлом, злаћеним жицама.
Душан био, Душан с’ спомињао, 220
И причаће с’ по српскоме свету,
Докле траје сунца и месеца,
И сребрни над облаком звезда.
Песма с’ пева Јунацима славним,
Којино су заслужили венце, 225
Од нас венце — имена прославље,
А од Бога у рају насеље!!!
