Станић Станојло

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Станић Станојло

0001 Још зорица не забијељела,
0002 Ни даница лица помолила,
0003 А од дана ни помена нема,
0004 Кличе вила из Посавља славна
0005 Из зелена луга посавскога,
0006 А Станојла зове харамбашу:
0007 „О чујеш ли, Станићу Станојло!
0008 „Турци су ти жалост учинили,
0009 „Јер су твога брата погубили,
0010 „Мила брата, нејакога Гојка,
0011 „Погуби га Омер Белегија,
0012 „И однесе он Гојкову главу,
0013 „Однесе је бијелу Зворнику,
0014 „Онђе добре даре задобио,
0015 „Задобио себи агалуке;
0016 „Ал’ се јесте тешко замислио,
0017 „На дивану Турцим’ говорио:
0018 „ „Јадни ће ми бити агалуци!
0019 „ „Залуду сам Гојка погубио,
0020 „ „Кад је змија друга останула,
0021 „ „А Станојло Станић харамбаша,
0022 „ „Он ће брата Гојка покајати;
0023 „ „Ал’ што Бог да и срећа јуначка,
0024 „ „Оћу њега јунак потражити.” ”
0025 „Пак је Омер с четам’ отишао;
0026 „Веће брате Станићу Станојло!
0027 „Оди мудро, не погини лудо,
0028 „Учувај се Омер’ Белегије.”
0029 Кад то чуо Станићу Станојло,
0030 Проли сузе низ бијело лице,
0031 Па Станојло ’вако говорио:
0032 „Брате Гојко! зелена јабуко!
0033 „Ал’ ти нејак ти погибе, брате!
0034 „Већ те, Гојко, нигда виђет’ не ћу;
0035 „Јали ћу те брзо покајати,
0036 „Јал’ ћу своју изгубити главу.”
0037 Па Станојло на ноге скочио,
0038 Седефлију пушку загрлио,
0039 А дружини својој говорио:
0040 „А на ноге, седам брата мојих!
0041 „Седам брата, горскијех хајдука!
0042 „Да идемо потражит’ Турака.
0043 „Не би л’ брата покајао Гојка:
0044 „Ако ли га брзо не покајем,
0045 „Оћ’ у мени живом срце пући.”
0046 За њим пође до седам хајдука,
0047 А до њега Банцетићу Раде,
0048 Младо д’јете, ал је змајевито.
0049 А Станојло оде Бијељини,
0050 И оптражи Турске кованлуке,
0051 Не би ли ђе десио Турака,
0052 Ал’ јих нигђе десити не може,
0053 Чувају се Турци од хајдука.
0054 Станојло се ману до Обарске,
0055 А кад био на воду Дашницу,
0056 Онђе Станко деси два Турчина,
0057 Бијељинца Омера Исмића
0058 И Османа млада Амиџића;
0059 Кад Станојло опазио Турке,
0060 Онда рече Банцетићу Раду:
0061 „Гледај, Раде, Амиџић’ Османа,
0062 „Ја ћу гледат’ Исмића Омера,
0063 „И ти, Раде, ев’ не мећи пушке,
0064 „Док најприје моја пушка пукне;
0065 „Ти ћеш, Раде, намирит’ Османа,
0066 „Ако л’ мени Омер и утече,
0067 „Ја ћ’ Омера ћерат’ Бијељини,
0068 „А ви браћо, остала дружино,
0069 „Ви ни један за мном не трчите.”
0070 То изрече Станићу Станојло,
0071 То изрече, црној земљи клече.
0072 Својој јунак шарци ватру даде,
0073 Пуче пушка, к’о гром од небеса,
0074 Сви се пусти лузи проломише.
0075 Ђе Станојло глед’о, ударио,
0076 Баш Омера погоди у прси
0077 Међу пуца, ђе му срце куца,
0078 Синџирли га зрна ударише,
0079 Разбише му срце на седмеро,
0080 Мртав Омер паде у травипу.
0081 Онда Раде пушци ватру даде,
0082 И погоди Амиџић’ Османа
0083 Баш у чело међу обје очи,
0084 Ђе Осману мелем требат’ не ће,
0085 Чело пуче, очи искочише,
0086 Осман мртав паде крај Омера,
0087 А Станојло мача повадио,
0088 Обојици главе одсијече,
0089 Украј друма обје наби Станко,
0090 Наби обје на глогово коље.
0091 Па Станојло пође пред дружином,
0092 Отлен пође, па пјесму запјева,
0093 А чудну је пјесму запјевао:
0094 „Ао Стано, Станојлова мајко!
0095 „Гојка ти је Станко покајао,
0096 „За Гојка сам двојицу убио,
0097 „Ев’ Османа и Исмић’ Омера;
0098 „Веће, Станко, иди Бијељини,
0099 „Те с’ састани с Омеровом мајком,
0100 „Једна другој јаде изјадите,
0101 „Како којој јесте без срдашца.”
0102 Пак Станојло оде у Гојсевац,
0103 У Гојсевцу паде на даниште,
0104 Леже с друштвом санак боравити,
0105 Чува Раде страже од Турака.
0106 Затим мало постајало вр’јеме,
0107 Ал’ ето ти три Турчина млада,
0108 Кад их виђе Банцетићу Раде,
0109 Он допаде, пробуди Станојла:
0110 „Устан’ горе, драги харамбаша!
0111 „Ти си рек’о да с’ Гојка покај’о,
0112 „Ал’ га јоште покајао ниси,
0113 „Ев’ нам Турци и на ноге иду,
0114 „Већ устани, да их поватамо.”
0115 Кад Станојло иза сна скочио,
0116 Те он јунак опазио Турке,
0117 Он је своме друштву говорио:
0118 „Потеците са четири стране,
0119 „Те ви Турке живе поватајте;
0120 „Ако Бог да, те их поватате,
0121 „Сав ћу вама шићар поклонити,
0122 „Вама шићар, мени Турско здравље.”
0123 Кад то чуло до седам хајдука,
0124 Потекоше, Турке оптекоше,
0125 Оптекоше, па их поваташе,
0126 Од њи св’јетло отеше оружје,
0127 Бијеле им повезаше руке,
0128 Пред Станојла на данак их воде.
0129 Харамбашу кад виђеше Турци,
0130 Сузе роне, Станојлу се моле:
0131 „Харамбаша, поклони нам здравље!
0132 „Узми благо, колико ти драго.”
0133 Ал’ Станојло њима говорио:
0134 „Та што ће ми ваше пусто благо,
0135 „Када нема мога брата Гојка!”
0136 Онда рече Банцетићу Раде:
0137 „О Станојло, Српска харамбашо!
0138 „Кад смо Турке живе поватали,
0139 „Да их Шапцу граду одведемо,
0140 „Комендату Луки поклонимо,
0141 „Луко ће нам за добро примити.”
0142 Ал’ бесједи харамбаша Стако:
0143 „Од Луке се пустит’ могу Турци,
0144 „У Турака доста пуста блага,
0145 „Па нам опет могу додијати;
0146 „Ја их нећу водит’ Шапцу граду,
0147 „Веће ћу их овђе оставити.”
0148 Па Станојло мача повадио,
0149 Све тројици главе осијече,
0150 Па на Турске коње усједоше,
0151 Отидоше шеру Парашници.
0152 Кад дођоше шеру Парашници,
0153 Те је Зеко видио Станојла,
0154 У б’јело га лице пољубио,
0155 И овако њему говорио:
0156 „О Станојло, моја десна руко!
0157 „Кад си тако брата покајао,
0158 „Нико тебе омразит’ не може,
0159 „Омразити Богу и народу.”
0160 И Станојло своје друштво врже
0161 У механе, стаде дават’ вино,
0162 Друштво поји за неђељу дана.
0163 Ова пјесма свјема Србинима,
0164 Од мен’ пјесма, од Бога вам здравље!



Извор[уреди]

Вук IV - Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета, Београд 1986-1988.