Српски писци у страним преводима

СРПСКИ ПИСЦИ У СТРАНИМ ПРЕВОДИМА Писац: Љубомир Недић

    С времена на време читамо у нашим књижевним листовима белешке о томе како је од овог или оног писца српског понешто преведено на какав страни језик. Те су белешке обично кратке, и осим чисто српског интереса што се за њих везује, оне, по правилу, немају друге до библиографске вредности. И ако ова последња није врло велика, ми против оваквих бележака немамо ништа. Исто тако немамо ништа ни против тога што их уредништва обично пропраћају родољубивим примедбама и хвалом писца који нам је, тако, осветлао образ пред страним светом. Али и ако против свега тога немамо ништа, држимо да није некорисно обавестити се тачније о правоме значају ових појава да се што преводи с нашега језика на стране; добро је, мислимо, бити на чисто с тим шта оне управо значе. То смо ради показати у овоме чланку.
    Пре свега, неколико речи о самим овим белешкама о преводима из наше књижевности. Те су белешке, као што рекосмо, обично кратке; оне, по правилу, не доносе ништа више до просте вести о томе да је ово или оно преведено с нашега језика на овај или онај страни језик. Како је преведено, добро или рђаво, то се у њима обично не каже. И сама вест да је нешто преведено сматра се да је довољна да нас обрадује.
    Исто тако изгледа и да нам је свеједно шта се преводи, само кад је наше. И ту се задовољавамо тиме што је нешто преведено с нашега језика, не питајући много за писца који је преведен, ни шта је од њега преведено. Нас подједнако радује било да чујемо да је преведена каква приповетка Л. К. Лазаревића, било каква криминална историја из Тасиног Дневника.
    Ми, у осталом, и не можемо никоме прописивати које ће српске писце, ни шта од њих, ни како преводити. Свак преводи оно што он хоће, или што мисли да ће се допасти публици којој свој превод намењује, и преводи онако како уме. Ми једино можемо жалити што се не преводи само оно што имамо најбољега у нашој књижевности, те да се што боље прикажемо страноме свету, него се преводи много што без чега би и наша књижевност могла бити без велике своје штете. И, у томе би, можда, уредништва наших књижевних листова могла, везама што их имају с уредништвима књижевних листова бар блиских нам и сродних народа, обавештавањем и упућивањем, учинити услуга нашој књижевности.
    Није, међутим, ово што смо хтели изнети у овој речи коју поведосмо о преводима с нашега језика на стране. Што наши књижевни листови доносе само кратке белешке о тим преводима, место да о њима доносе праве оцене, то, напослетку, с погледом на то шта се, махом, преводи на друге, нарочито сродне језике, бугарски и словеначки, није толика несрећа; нити би о томе требало трошити многих речи. Има друга једна ствар, далеко важнија коју треба једном начисто извести. То су, глас и цена коју писци који буду преведени на какав страни језик, уживају после код српске публике. Тај факат да их преводе подиже им углед, тако да они постају готово неприкосновени за домаћу критику. На супрот оценама њеним истиче се то да су они, како се вели, стекли признања у образованоме свету; а то је, у очима публике, довољно да сматра да је српска критика у неправу. Кад је оно што они пишу добро за друге, велике и напредне књижевности, што да не би било добро за нашу, малу и сиромашну књижевност? То изгледа врло убедљиво; а за публику је обично довољно да каква ствар изгледа убедљива те да је она прими. Ми, међутим, којима се такво разлагање не чини тако убедљиво, хоћемо да мало дубље уђемо у ову ствар.
    Шта су то, да се запитамо, преводи, и зашто се, у опште, преводе књижевни производи с једних језика на друге? Преводи су копија, а превођење позајмица коју једна књижевност чини у друге. Оно што се лепог, великог, и узоритог јави у књижевности једнога народа, то прихватају други, и чине га, преводом, доступним и себи. На тај начин, превођење појединих дела с једног језика на друге важи као неко признање вредности тих дела; и што се које дело, или какав писац, — то на исто излази, — више преводи, у толико су, природно, и признање дела и углед писца већи. Али такво сматрање важи само у опште, никако апсолутно. Нити је најбоље дело које је највише превођено, нити је, обрнуто, дело које није никако превођено по томе што није, изостало иза других, која су превођена. С делима је што се преводе као и с онима која доживе више издања. Као што о правој вредности њиховој не пресуђује свакада број издања која доживе, (јер овај, често пута, зависи од многога чега што с унутарњом вредношћу дела нема никакве везе), — тако исто не пресуђује ни о вредности преведеног дела то само што је оно преведено. Осим његове праве, унутарње вредности, има још много шта што чини да се једно дело преведе пре но друго какво; укус и интересовање публике за коју се преводи могу учинити да се преведе какво дело које нема велике књижевне вредности, а не преведе, зато што не одговара укусу публике, или што је превођење његово скопчано с великим тешкоћама, друго какво, далеко веће вредности.
    Да је доиста тако, могли бисмо потврдити небројеним примерима. Де Квинси на пр., не само велики прозни писац енглески овога столећа, него и признат класичар, и данас је у Немачкој сасвим непознат, нити је и једно дело његово преведено на немачки, док су други писци енглески нижега реда преведени, неки од њих и више пута. Живот Гетеов од Лујса доживео је у немачком преводу врло много издања, више но у енглескоме оригиналу. То је доиста изврсна биографија; али, ипак, она по вредности својој далеко заостаје иза Живота Џонсонова од Босвела, о којему је Маколеј рекао да је најбоља биографија што је икада написана, а за коју у Немачкој осим професора Енглеске Књижевности мало ко и да зна. Зашто? Зато што Немце више интересује њихов Гете но стари енглески лексикограф Џонсон. — Али нашто наводити даљих примера, када је то ствар која је и без њих, сама по себи, јасна? Превод јесте одликовање; али одликовање као и многа друга одликовања што су: титуле, ордени, почасне дипломе, и др., која сва доказују нешто за онога ко их има, али не доказују онолико колико се обично мисли, и не доказују апсолутно.
    Али и оно што преводи релативно доказују о вредности оригинала, они обично доказују само онда када се преводи из великих, или, бар, из напредних књижевности. Што се преводи из малих књижевности, преводи се, када се не преводи из разлога случајних, из других, а не чисто литерарних разлога. Мале књижевност не улазе у светску књижевност; што оне производе, то је само за домаћу потребу, никако за то да снабдевају велики светски трг, ни за утакмицу на њему. Отуда и интересовање за њих није свагда чисто литерарно; и када се што из њих и пресади у стране књижевности, онда то, врло често, бива из чисто етнографског интереса, да се мали народи познаду и са стране духовног живота њиховог. Преводи из њих могли би, место у књижеван, ући, готово исто тако, и у какав етнографски часопис.
    То што важи о преводима из малих књижевности у опште, важи и о преводима из наше српске књижевности. Што се из ње преводи, не преводи се, бар не на велике културне језике, толико са литерарне вредности његове, колико се преводи за то да нас упознају с једне стране више. Нема сумње да није све што је превођено без вредности, — много је што и горе превођено са страних језика на наш. Али то су само изузетци: Горски Вијенац, доиста велико књижевно дело, какво би у свакој, и највећој књижевности, важило као класично; Бранкове песме; приповетке Л. К. Лазаревића; неке од приповедака Јанка Веселиновића; Ивкова Слава, — да се може превести, и још понешто чега се за овај мах не можемо опоменути. Остало што је превођено има за то да захвали поглавито овоме што рекосмо.
    С тиме треба бити на чисто, и не предавати се у томе погледу никаквим илузијама. Нарочито се треба чувати да се не падне у погрешку што је напред наговестисмо: да се на супрот домаћој, образложеној критици дела које се, случајно, преведе на какав стран језик, као пресудан истиче факат да је оно преведено на овај или онај страни језик, и да она, као што рекосмо, постају за њу неприкосновена. Ми смо се, однекуд, навикли сматрати да је сваки, и најопскурнији, страни писац, и онај којега у његовој отаџбини нико и не зна, бољи и од најбољега нашег, по томе само што је стран, а није наш. У критикама, у полемикама наводе се у нас страни писци свакада као крајњи и пресудан разлог; њима се увек запуше уста противнику. Ко је, и какав је тај страни писац, не пита нико; довољно је само да је он стран. Али то не иде у оно што смо у овоме чланку хтели изнети; и зато ћемо то засад оставити, да, можда, другом приликом, нарочито о томе проговоримо.

Извор

Зора, 1. 7. 1900. Година V, Број VII, стр. 233-236.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Недић, умро 1902, пре 124 године.