Српски борац
| Српски борац (1896) Писац: Јован Дучић |
Умукну поклич бојни. Не звоне труба гласи —
У крви почива мирно бескрајна раван цʼјела;
Хлађани само вјетрић у нијеми поноћни часи
Струји лаганим крилом и мртва брише чела.
Пале су страшне чете и крв се пролила рʼјеком,
Скрхана копља леже куд самрт ходи бледа —
Рањеник један само с бескрајном тугом неком
У мрачно небо гледа.
Његова задња мисô вјечитом Богу хита
И пита небо мрачно и страшног пита Бога:
— Је лʼ пао народ српски? Илʼ ће из крви ове
Да сине сутра свјетлост, слобода рода мога?!...
И борац диже главу. Он виђе изнад гора
Светао облак један гдје засја посред ноћи
И у њем слободе анђео!... Па тешку стиште рану
И мирно склопи очи.
Извор
[уреди]Босанска вила, 29. фебруар 1896. Година XI, број 4. Стр. 53.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|