Српским мајкама
| Српским мајкама (1871) Писац: Драга Димитријевић Дејановић |
Кад погледимо, драге сестре моје, у све гране жића човечанског, морамо признати, да свуда мало, а много пута баш ни мало задовољства не налазимо. Колико нас год има, готово свака имамо своју бригу и жељу, њоме мислимо сретни бити; али кад ту жељу нашу постигнемо, онда тек видимо да се баш несмо њоме онако усрећили као што смо се надали. Она нас није задовољила, и жеља нам поново блуди за другим каквим задовољством, са којим исто то бива.
Само кад се добро промислимо морамо признати да су жеље човечије безграничне. Што је човек више имућнији, све више тражи; кад је славан, желео би да је још славнији; кад је весео мало му је, желео би да је још веселији. Кажу људи да жеље човечије нико не може измерити.
„Скупио сам злато и сребро, и царску богаштину са свију страна. Обогатио сам се и у мудрости сам напредовао више, него ма који пре мене. Све, што год ми је срце зажелело, укратио му несам; па шта сам увидео? — пита сам себе премудри Соломун, — увидео сам најпосле да је све ништа на овоме свету.” —
Ја баш не знам је ли то тако, али то знам, и сви ми људи добро знамо, да је само једна срећа стална у животу човечијем, у којој ништа више човечије срце не жели но оно што има, што му је Бог дао, а то је стање материнско.
Све су бриге побочне честитој мајци, али брига за свој пород највећа је!
Све су радости малене проћу мајчине радости, коју она ужива у чеду своме!
Све су среће ништаве проћу оне среће коју честита мајка гледи у одојчету своме!
Доброј мајци све су наде малене проћу оне, коју она од свог детенцета очекује.
То је свакој мајци од природе урођено, па ипак, драге сестре моје, тако смо назад пошле, да смо се и самој природи противнички одупрли!
Погледајмо само у наш женски свет, видећемо готово половину нас које јединог детенцета несмо овом свету поклониле!
Захаријина Јелисавета, и Аврамова Сара срамотише се, не смедоше међу другарице од срамоте тешке што деце немају. Онда је то највећа срамота у њином народу била, за то се и молише Богу да им поклони милост да угледају пород свој, те да им се проклетство народа са главе скине. И Бог им даде милост, дарова им пород, а оне тиме стресоше са себе љагу срамоте и проклетства.
Потомци њихови насљедише тај пробитачни обичај, па погледајмо им народ како се упиње из свих сила да остале народе надмаши.
Исто је то и код других народа, за то им и видимо пуне школе и улице ситне чиле дечице које ће за неколико година силан народ порасти, а ми ћемо се, овако опадајући изгубити у множини њиховој.
Тако је то и код нас Срба у старо доба било, док још није продрла проклета туђинска, западна цивилизација у све гране живота нашег. У старо наше доба, која жена није имала деце, тој је био грех ни у цркву ићи, а камо ли у весела друштва јер се осећала за незаслужну те светиње и људског саобраћења, а народ је држао као казну божију.
А како је то данас?
Стоји л’ нам на срцу напредак народа нашег?
Чува ли нас сад тај лепи и по народ врло пробитачан обичај, који је старе наше мајке чувао?
Тежимо л’ за тим да иза себе оставимо своје име и млађане чланове народу нашем? —
Ја сам се усудила, драге сестре, врло велико питање вам задати, али не бојте се, та ви добро знате да је већ крајње време да рачуна о томе свесној браћи дамо, већ је крајње време да се та питања реше, јер се са свим већ јавно опажа да много има женскиња које немају свога порода, коме је Бог ускратио ту радост, срећу и уживање, ал врло је опет мајушан број њин напрам оних које и не желе да имају, које стају на пут и самом природном уређењу, које су противне умножавању народа свога, а све због тога што мисле да ће себи какво добро тиме учинити, јер се безбрижније, ратније живети може, а не помишљају да тиме одузимају себи највеће матерње радости, уживања и наде; не ће да знају да тиме стају на пут умножавању народа свога, којег се назадак данашњим даном тако страшно осећа и опажа.
Да могу, сестре моје, у сва бих звона на ларму зазвонила; да могу, викнула бих да ме свако српско срце чује, да смо само ми женскиње узрок те нам се народ умањује.
Но за сад манућу се тога, него ћу се обратити само нашим мајкама, да им кажем како свесна мати осећа и ради у одгајивању свога одојчета. А ви сестре, које деце немате, чујте уколико су мајке вредније и врсније од вас, по народ наш! —
Ако која сестра хоће своме роду да какво добро учини, ако хоће која да родољупкињом постане, верујте ми, ничим другим у толикој мери не ће то учинити, до ли само ако буде ваљаном српском мајком постала и ваљане чланове народу дала. — Једна ваљана мати, може се рећи, да је више добра учинила тиме што је ваљану децу народу предала, него ма која она што је Бог зна каква завештања цркви учинила.
Деца су највећи дари божији, а тиме су и извори сваке радости и среће.
Деца су најчвршћа и најмилија свеза брачнога живота, па ако их још и поправљамо, онда с њима и народ поправљамо, јер стари се свет не може поправити.
Да је ово истина није ми нужда доказивати, то је већ самим здравим и свесним разумом доказано, али и то је доказано да су само добра деца дар божији и извор сваке радости и среће, а та доброта и ваљаност дечија ни до кога другог не стоји до ли само до ваљане мајке.
Узмите се на ум дакле, добре мајке, са вашег је срца тиче поникло, са вашег ће крила оно и полетети. У вашим су дакле рукама најтање жице његовог карактера, удешавајте их по вашој племенитој вољи док су за тај посао, јер после кад се те душевне жице многостручно између себе изпреплећу и оснаже, онда су сва средства тежа, па у колико су тежа у толико су опаснија.
Нема те школе, нема тога васпиталишта које би толико на детиње изображење утицаја имало, колико једна мајка! — Па и кад дете веће постане уз њу већину дана проживи, те оне њене врлине или мане, чисто му се у душу пресаде, те буде једнако као шибица оној воћки са које је скинута. С тога и јест многи наученик, многи славан и чувен у свету муж са ваљаности своје, који је брижљиву и ваљану мајку имао, готово са свим једнак изврсном карактеру њеном.
Учени Швајцарац Изелин више је пута тврдио, да кад се човек свестрано упозна са историјом света и животописом славних и чувених људи, који су са своје ваљаности, правичности и узвишених племенитих осећања и дела прославили се; између десеторице лако се може наћи девет њих који су од своје мајке те врлине и ваљаности насљедили. Ако је то тако као што тај научник тврди онда се из тога лако закључити може да је човек тешко могао ваљан бити ако није поред себе имао ваљану мајку. То исто тврде и мудри философи па веле: „Где се год један велики муж родио и свету указао, увек му се у присенку живота његовог племенита мајка нађе, која развитљиву клицу његове величине са брижљивом љубављу негује.”
Ја бих могла још више људи именовати који познаваху људска срца, као што је Песталоција и други; али на што? — Ко само ма и овлаш о васпитању размишљавати стане, мора ми допустити да је мајкама велика снага и моћ од природе дана, и да су управо оне једине које над моралним бићем овога века а и потоњих векова одсудна утицаја имају.
Погледајмо само у некадашње српске догађаје по нашим народним песмама, тим јединим проповедницима нашег народног живота, које и у најсиромашнију колибицу допиру. Опоменимо се Јевросиме, мајке Краљевића Марка, њој се досадило прати крваве Маркове хаљине, па га у једној народној песми, светује:
О мој синко, Краљевићу Марко,
Остави се, синко четовања, —
Већ ти узми рало и волове,
Па ти ори брда и долине,
Те сиј’, синко, шеницу бјелицу,
Те ти рани и мене и себе.
На Марково је срце мајчин савет тако прионуо био, да се одмах латио оног посла којим је од ње понуђен, макар да свог века није у рукама имао рала и волова. Не знам колико имамо сад синова који би на племениту жељу мајчину радили онај посао који несу никад покушавали! Али неје ни чудо, синови су то насљедили од својих мајки. Но погледајмо узор сина Марка, он је знао да га мајка на добро сјетује, он јој је веровао „да зло добра донијети неће”, па је и послушао.
На другом месту у деоби српскога царства, кад чауши дођоше по њега да каже на коме је царство, народна песма вели:
Оде Марко у господске дворе,
Па дозива Јевросиму мајку:
Јевросима, моја мила мајко!
Господа се јесу завадила —
И они се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А незнаду на коме је царство,
Мене зову на поље Косово,
Да им кажем на коме је царство. —
Тако је Марко јавно мајци догађај који се онда на Косову у оно доба међу српском госпоштином поденуо, али тиме неје јој хтео само јавити за случај, но је тиме и савета искао, јер је знао да ће му ваљана мајка племенито саветовати као и увек. Мајка му је била анђео хранилац као што су и друге честите и ваљане мајке поред својих ваљаних синова. Она му је била добар саветник у сваком подузећу, за то му и у овај мах рече:
Сине Марко једини у мајке!
Не била ти моја храна клета,
Не мој, сине, говорити криво
Не по бабу ни по стричевима,
Већ по правди бога истинога;
Не мој, сине, изгубити душе;
Боље ти је изгубити главу,
Него своју огрјешити душу.
Марко је послушан син ваљане своје мајке, јер је познавао ваљаност њезину. Неје се бојао рђава оца и славољубивих стричева, него се покоравао вољи мајчиној и правди Бога истинога. Племенита је мајка њиме владала као вихар усамљеном гранчицом. Савет јој је увек племенит био; а Марко, тај највећи јунак онога времена, он се владао по савету мајчином, по вољи једне немоћне жене! Њему неје зазор било у очи славољубиву оцу и рђавим стричевима рећи, да се за туђе не отимљу царство, јер:
Књига каже на Урошу царство,
Од оца је остануло сину,
Дјетету је од кољена царство.
Њему царство царе наручио
На самрти кад је починуо. —
Ето, драге моје сестре, ту је народ хтео да обиљежи, да покаже свету једну мајку, која је своме сину добрим васпитањем светлила као сунце беломе дану. Ту се огледа ваљана српска мајка у мајци Краљевића Марка, а у Марку се огледа ваљан српски син коме ваљана мајка племенитим осећајима душу напаја, а он је готов свагда њеној се вољи покорити јер је уверен да на добро смера.
Погледајмо на туђу историју, погледајмо на старе Грке и Римљане! Њихово златно доба, доба славе и величине, било је доба и најплеменитијих и најваљанијих женскиња.
Погледајмо на велику француску револуцију! Зар би се уз њу догодиле све оне суровости да несу женскиње, као што је познато, у највећим гресима пливале, да несу мајке без икаквих племенитих осећања биле, да несу суровошћу и лакомисленошћу претерале биле све границе пристојности и изображења!
Али доста је о том, овим сам само хтела да докажем ту велику моћ материнску над својом децом, јер је мајка баш оно средство којој најпре спада у део васпитање, њој првој спада у задатак да дете умно и телесно развије, то да утемељи и да оснажи. Она треба тој њеној задаћи да је и душом и телом одана, јер без њене брижљивости, не би могла никаква школа, никакво васпиталиште своје васпиталачке науке на добро употребити.
Добра је мајка у кући својој свештеница, већ из њезиних црта, из њезиних погледа биће јој чедо наравственошћу и ваљаношћу узвишено, само ако она у тим врлинама не оскудева.
Кад помислим на старо доба наше, кад погледим само на туђинске мајке; кад ми дођу пред очи оне, које са своје здраве свести и племените оданости живе једино за добро и срећу деце своје, онда бих се снуждила, онда би ме туга обузела, јер ако ћу право да кажем, морате са мном заједно признати да данашње наше мајке више маре за своја спољашња светила него за облагорођење душе и срца своје дечице.
Опростите ми, драге сестре, ал’ морам вам казати истине ради, да нам данашње наше мајке више изгледају на какав сјајан и врло скупоцен украс, коме не знамо цељи; оне више изгледају на какву нову музику која сувише ларма ал’ врло слабо одушевљава.
Толико ми имамо имућних наших па и сиромашнијих мајки, које предају своје детенце туђим рукама, да га туђа рука негује, да му туђинка улије у малено срдашце племенита осећања проћу вере и народности своје! — То је јавни доказ да је таквим нашим мајкама васпитање своје деце веома теретно и немило.
По столовима таких мајки може се видети најлепших и најскупоценијих украса од којих никакве хасне немају; код таких се мајки може видети на гомиле најновијих, пресних, туђинских романа и модских слика, а од какве васпиталачке научне књиге, која ће их поучити како ће своје одојче неговати, од тих нема ни гласа ни трага. Толики се новац троши по нашим кућама на оне ствари које само голом уживању служе; толико се троши на туђинске романе без ваљанога избора, који много, тако много шкоде нашим српкињама које своју дечицу имају; а наши школски листови, који поуке дају српским мајкама и осталим васпитаоцима нашег милог подмлатка, они пропадају, те баш ти исти којима су намењени силом хоћеју да им повичу: Бог да им душу прости! — И у томе се увиђа худо стање нашег васпитања.
Велика је то срамота за нас српкиње, а код тога нам је и грех који ће се са народном грдном штетом покајати.
Добро се зна да ми доста имамо српкиња које умеју и више језика говорити и разумевати, па се држе с тиме да су изображене; али те сестре врло греше у рачуну, јер баш таке мајке су највише заборавиле за свој свети задатак и одредбу. Таке мајке које то мисле, а противно своме задатку чине, боље би било да се упусте у разговор и познавање срца и душе детиње, њима је то најнужније од свега осталог, од њих и простије мајке траже примера, због тога што се оне саме броје у изображену класу нашег народа.
Где год дођемо у друштво, где год се, сестре моје, састанемо, свугде ће мо чути разговор о томе: како је ова ил’ она лепо изгледала, како је друга лепо и много на балу играла, како је
[Страна 8]
трећа лепо накићена и по најновијој моди очешљана, како је наместила очи и уста; а нико да се сети, да завири у срце и душу тим лепима, нико да запита шта се у њима скрива, је л’ голупче невино ил’ је гуја присојкиња. — Драге сестре! можда баш оној првој што је добро изгледала, можда баш и оној другој што је лепо и много на балу играла, а можда баш и оној трећој што је онако дивно искићена, по најновијој моди очешљана, и што је онако охоло очи наместила а уста на огледалу испеглала, можда баш њима на дому у колевци лелече малено одојче и гладно и жедно, а њу видите где се провађа и тера ћеф назови цивилизације.
Кад се сетим оних сестара које само туђе обичаје пригрљавају, а својих се клоне; кад се сетим оних наших мајки које само на спољашњу сјајност своју пазе, а подмладак свој, од којег се надамо да ће нам народ подићи, туђим рукама предаје, онда ми је као да видим српкиње без осећања као какве мумије, онда ми је као да видим снагу народну где полако на мањак иде. Па тако мало по мало чини ми се да ће се збрисати са лице земље, — не дај Боже! —
Ја сам може бити доста претерана у тим мојим мислима, може бити да више видим него што је баш у ствари; али свакако данашње стање и осећање наших мајки треба на боље окренути, ако хоћемо да нам се и срество на бољак окрене.
Зар ви, сестре моје, мислите да ми женске мало можемо учинити у корист народну? — Промислите се само, ако смо ми рђаве ако немамо свести и осећања за народ и оно што је његово, онда ће мо за собом оставити млад свет, млади народ, који ће таки исти бити као што смо и ми, а онда не ће никакво чудо бити ако нам се цео народ претвори у туђ елеменат.
Које тешке и крваве патње а које туђинштина изгнаше из наших женскиња оне врлине које су нам старе жене красиле, али опет не ћу тврдити за све, јер би то велика клевета била против оних сестара које свој матерински задатак врше по примеру наших старих мајки, и ако не баш подпуно у оној мери, а оно бар у толикој да се може народ од пропасти сачувати.
За то се ја срдачно обраћам са поузданом надом на ваљане српске мајке, које право српско осећање једне добре мајке у срцима својима негују и хране, јер оне су заиста још у стању сачувати народ свој, оне су у стању и осталима мајкама, које су заборавиле позив свој, показати и примером светлити како се одхрањују, васпитавају и негују нови чланови народа нашег! —
Можда ће се наћи која мајка која ће ме оштро запитати: шта ће ми деца захвалити, и која ми је награда што се толико с дечурлијом патим? — — —
То је грешно питање! — Та је мајка свака проклета, која тако запита! Она је сама узрок што нема захвалности од претрпела труда свога. А с чега то? Ни са чега другог но са њена рђава васпитања.
Што ваљана српска мајка за народ жртвује, што је, негујући своје одојче, многобројне неиспаване ноћи у труду претрпела, највећа јој је награда што је народу однеговала ваљана члана, а кадкад и врсна јунака. То је највећа наплата, срећа и уживање једној доброј мајци! — „Добре мајке одгајају столећа једно за другима, да никакве захвалности и наплате не траже за то што однеговаше народу толике стреле, сунца и славује”, вели један научник.
Већ нам се жеље са свију страна побудише, да се један пут српске мајке из свога сна пробуде, да позбацају тешке окове проклете „етикеције” назови изображења, па да се на место тога пламен материнског одушевљења у њима подстакне и распали, јер је дело васпитања неописано велико, а по народ је наш тако нужно као кора хлеба. — Ако то неучинимо, скорим ће се на нами испунити она страшна реч Спаса нашега: „ваша деца биће вам судије ваше!” —
Драге сестре! допустите ми, ја ћу о васпитању, и то о женском за сад само неколико узгредних речи прозборити, без којих се не би могли с нашим мајкама толико позабавити колико је у овај мах потребно.
Српска мајка треба да је као бистри извор, који је бистар с тога, што се његовом току свака нечистоћа мора с пута уклањати.
Тако исто треба она својим разумом и љубављу да уклања све мане из своје куће и породице.
Њен животни елеменат је љубав, али не она болесна љубав коју многе данашње наше сестре у грудима својима негују, него љубав у свој својој узвишеној лепоти, љубав својој кући, љубав породу своме, роду и народном напретку. — Та љубав кад је савршена постаје у човеку божанствена, постаје религијом!
Љубав се исто тако лепо изразити може као и љубав детиња, матерња и сестринска, а и љубав према своме мужу. Али над свима тима врлинама уздиже се у свој својој дивној величини љубав своме народу. Она жена која нема љубави спроћу свога народа, та не може имати ни матерње, сестринске, нити супружне љубави. — У тој не влада љубав, него само голи нагон!
Морамо признати, сестре моје, да је код нас у данашње време тај део васпитања, изображења и достојанства женскога врло забатаљен.
Мора нас срце заболети кад погледимо наше младе девојке, које су невине и безазлене као голубићи, како певајући везу по ђерђеву или седе за разбојем, а нема нико да им каже какву ће улогу оне у свету да заузму, не ће мајке да их приправе за будућност, да им кажу да на њиним грудима лежи будућност и срећа целога народа нашег.
Истина, да се женско васпитање мора обзирати најпре на кућевни живот, али промислимо се, кућа је само један мајушни део целог нашег народа, у њој утемељује срећу једна брижљива жена, морамо дакле онда и за народ побринути се као за сопствену нашу кућу; јер ако нам је народ пун зала, ако нам народ почне пропадати, није могуће да ће породице срећне моћи остати. Народ и породице тако једно од другог зависе да ако једно посрће, друго већ пада.
Чланови наших породица морају се мушки одупрети данашњем нападају светском, а у тим нашим породицама немају ли мајке најглавнију улогу?
Једна мајка која са својим срцем није у стању изван куће више што замислити и осећати, та је ропкиња, а ропкиња може однеговати само робове и незналице.
Погледајмо у историју нашег народа, у њој се може видети, да мајка великога духа одхрањује таку и децу. Тај се пример може видети на мајци девет Југовића, мајци Краљевића Марка, царици Милици, мајци Петра Мрконића и других многих. — — —
Жена или мајка не може много да помаже народ са мачем, него са својим срцем, ал’ уз то мора ово срце бити пуно племените љубави и пожртвовања. Мајчино срце треба да мужа и сина чврсто за свој народ привеже, а и сама да верно чува дух свога народа. — На срцу женином, на грудма сестринским и из наручија мајчиног треба да муж, брат и син са достојанством и тврдом вољом прима снагу да може испунити сваку дужност спроћу народа свога. Али где ћемо ми наћи тих врлина код данашњих наших сестара, кад су им срца, у којима би требало да се нађе права врлина и човечност, јер народне потребе то данас изискују, кад су та срца често са свим празна од тих врлина, или баш ако нису празна, препуна су са које каквим пустим жељама, жељама за тренутним одирцима, цветићима и тракама. — Ми то, драге сестре, не видимо, не ћемо да оплачемо назадак народа нашег у који га саме водимо.
Наш народ нема довољно виших женских васпиталишта. Основна женска школа, то нам је сво срество да можемо бар нешто читати и писати научити, али наше мајке оне морају место вишег васпитања заузети, оне су свакако од саме природе позване да те дужности врше.
Наш женски свет обично мисли да за женско васпитање не треба се ни полак толико старати колико за мушко. Наше мајке држе да њине ћерке ништа друго не треба да знају до ли само шити, кувати, прати итд. а ако што више знају, то је одвише и није потребно. Та у толико прилика можемо чути где мајке за женско дете веле: „шта ће јој школа и толика наука, не ће моја ћерка попа ни адвокат бити.” То су обична питања наших неразумних сестара, које су раде и своје ћери неразумно однеговати и васпитати, али оне су грешне у своме неразумноме мишлењу. Женском детету треба знања као и мушком, јер макар да оно не ће попа ни адвокат бити опет девојче треба са знањем укрепити. Девојче ће временом постати мајка, мајка је свака васпитатељка своје породице, а васпиталачке науке у данашњој нужди за васпитање нашег народа превазилазе и богословске и правничке науке.
Драге сестре! не припадају само синови нашем народу, него и кћери у толикој истој мери, јер као год што из незнатног зрнца од липе временом поникне дивно хладовито дрво, пуно мирисногa цвета, тако исто поникну из срца племените и мудре женскиње ваљани чланови који су срећа породици њеној, а благо и напредак народа нашег, од куда нам се слобода ближи.
Човек, био муж или жена рођен је за земљу, за то треба да се за земаљско жиће добро приправимо, јер нам је у васпитању задатак да човека васпитамо за земаљског становника, тако, да може да живи поносно, трпељиво, који не треба ни у кога другога да се узда, него сам својом памећу и поштеном вештином да крчи себи пута кроз овај толиким страшним незгодама обрастели свет.
Данас је тако време, и још ће горе настати у свету, па ко не умедне сам по њему ићи, тај ће до века посртати, па ма каквог вођу поред себе имао.
Љубав к науци и знању, кад се у којој нашој женскињи појави, није фантазија као што многе наше сестре мисле и говоре, није сујета и безпослица, шта више она је баш противна фантазији, сујети и безпослици. Камо срећа по наш народ, да све наше жене свој ум упознају и оките са знањем којим ће себи, својој породици, па онда и целом народу помоћи и користити. Али кад би смо се и училе, не треба онда да ту науку коју учимо и знамо, на зло употребљујемо, не треба се за то учити да само у нашим друштвима сјајимо и треперимо, јер онда престаје та наука бити украсом наше женске душе. — То би могло пре приличити мушкима него нама. Ми треба да учимо за нашу децу, а не за свет, јер ако нашој деци наше знање пресадимо, с децом ћемо онда и наш народ поправити; а ако свету станемо без икакве потребне прилике и згоде нашу науку проповедати, онда ће нам се свет смејати, онда ће нас држати за фантасте, сујетне и беспослене, а што је најгоре, деца ће нам глупаци остати. — Ништа није ружније на свету него жена фантаста, сујетна и беспослена!
Дакле, учимо се, драге сестре, па науком нашом и васпитањем помозимо нашим породицама, кући и народу, па ћемо се уверити да наука код женских никаква фантазија није, јер сво знање што једна женска себи прибере, даваће нарочито својој деци, а деца ће стари народ заменути и поправити.
Таква наука постаје жени средство којом децу облагорођава а народ поправља.
Кад смо већ рекли, да је нашим женама, нашим мајкама наука најнужнија, јер су васпитатељке своје деце, онда морамо још и неколико васпиталачких мигова овде навести, са којима ће науку своју, код своје деце знати мајка на добро да употреби.
Помислимо, зар можемо коме другом захвалити, што смо поред толиких непогода, за толико пуних искушења, јадних и чемерних година, задржали своју веру и народност, до ли нашим старим мајкама! Али није ни чудо, јер онда је највећи ступ њиховог васпитања била истинита, топла и љупка побожност и љубав к народности.
Побожна мајка, њен један љубаван поглед на небо, више улије у дете побожности, него ма каква дугачка придика, ма она како речита и научна била. Кад мајка код важнијих појава природних, као при излазку и залазку сунца, при грмљавини и громовима, или прам светле звездане ноћи детенцету на крилу показује величанство, тачност и љубав божију, онда му најздравији, најсвеснији темељ побожности у срце и душу полаже.
Мајка родољупка, којој је срце испуњено народним поносом, она пријатељи дете своје са народним приповедкама, са народним песмама и обичајима у којима се тако дивно ваја племенити карактер народа нашег, она га из тија принаша вери и олтару народности своје, што ће у детенцету као млада биљчица дубоко корен захватити, и годинама ће тако напредовати, да кад се те врлине, та света и узвишена осећања у њему оснаже онда ће млади члан народа нашег принети роду плод трудова своје добре и ваљане мајке. То је света истина, из тога се види колико могу мајке веру и народност у народу утемељити.
Пођимо даље!
Велика моћ мајчина утицаја, у колико је детету највеће благо за будући живот, у толико је исто кадкад опасна и шкодљива по његово васпитање. Ништа тако мајка не воли као свој пород, то је природна љубав њена, али тој љубави треба свака српска мајка да измери границе, јер зар је једна мајка из своје превелике љубави спроћу свога детета покора починила тиме, што је претерала границе, што је прешла мере своје љубави! — Па шта из таке љубави, која нема границе, произилази? Произилази највеће зло, јер је мајка своје детенце тиме у његовим осећајима збунила, душевно га убила, а телесно убогаљило. Разнежила га је и мекушцем направила, а од таке деце кад одрасту буду људи што но веле: „свежи, одреши”, млакоње и ленштине, који су целог века научили да се други с њима брине.
Из те превелике мајчине љубави има доста сестара које непромишљају за добро и зло, него свашта својој деци допуштају. Што год зажеле то им се испунити мора, мајка га сувише љуби па му се сувише и улагује. Она се боји да ће се детету што рђаво догодити ако му што по вољи не учини. Ту онда не вреди мајчина наука, јер јој срце побеђује разум, а од таке деце постану разкошници, безобразници и самовоље.
Ако мајка много детету своме придикује о добру овога света, ако га сувише саветује за његова рђавија дела, онда дете обично постане највећим флегматиком, јер му је мајка са својим дугим придикама и непрестаним саветима отупила сва осећања. Дете чисто огугла, у њему изумру сва лепша осећања, а кад у детету осећања изумру, онда још док не одрасте, као за неком образином прикрива се у њему много зала, која се тек онда свету укажу кад дете човеком постане. Онда тек види и зачуди се човек како је из тако васпитаног детета хула и злочинац произишао.
Тако се врло често са оваким поступањима спроћу свог детета мајчино срце страшно вара, па кад се најпосле види страшан плод таког васпитања, онда се обично вели: „то му је судбина донела да таки буде”!
Многа мајка код наших породица нешто брза са варљивим наукама и спољашњим детињим понашем. Ту мора дете брже боље учити „комплименте”, клањати, руке љубити и „динерине” правити; а нико не ће да помисли да је то рано мајмунисање опасно за идући детињи живот, за развитак његова срца и душе. — Маните се тога мајке српске, јер то није дело него само форма, а ми треба нашу децу више делу да привикавамо него голим формама, јер ће их то начинити мајмунима који само глад, бол и жеђ осећају. — Жан Пол, тај чувени васпиталац женскиња вели: „Мајке! ви кварите љубав кад заповедате да вам се она спољашњим знацима показује.”
Данашњим даном има и таких мајки које пре времена претоваравају наукама своју малушну децу, па шта тиме постигну? Ништа више него претоваривање неразумљивих израза на млађани ум малога детенцета, које га смете у своме природном развитку.
Многе мајке баш траже својој деци угодности таке које им кваре њихова невина срдашца. У данашње време видимо ми да и оно мало детенце у позориште доведу, у место да се у гратичијим забавља, у место да се природом весели и из ње што научи, мора сирото као уковано тамо у позоришту седети да слуша уздисаје и гледи тугу какве веште глумице у жалосној улози, а мајка не ће да помисли, да ће то у њеном детету, кћерци или синчићу у велики утисак учинити не ће да помисли, да ће тиме учинити да што пре корен сентименталности у срцу детињем захвати.
Ми данас већ и за децу игранке држимо. Са одећом њиховом правимо их читавим пајацима, у место да их пустимо да им природа тело развије, а ми их још утежемо у пркос природи, те правимо од њих тесногруде и шкрофулозне богаљеве. Хоћемо силом да им удубимо у главу ону рђаву пословицу овога века, да „човека одећа човеком прави.”
Сирота деца, морају мирно и укочено у друштвима седети, по игранкама измереним корацима ходити. Ту се већ уче они понашању којим ће се моћи другима допасти, те у силу Бога автомацки облик добију, те изгледају као лутке на дроту, па кад који свестан брат ил’ сестра погледи, мора их тај њин изглед уверити да то никад будуће мајке народа свога не ће бити. Сирота деца! ту им се пази на сваки покрет који им тело скучава, а природни карактер убија, ал’ за то двојином више смеју које каквим посластицама се наслађивати, а не знају да их мајке тиме приправљају за тупе, без осећања прождрљивце.
Много се пута укажу на деци и зле наклоности.
У овом случају мајка треба да је смотрена, па полако да уклања те зле наваде детиње. — Али то се не може у један мах учинити, него даном приликом, јер иначе начинила би их пре времена „стармале.”
У томе наше мајке врло много греше кад оне своју децу пре времена својим повереницима чине, њима се на своју нужду жале и јадикују, с њима говоре о одношајима онаким који баш ни мало нису пристојни за малу децу па ма она како морална била. Од таке деце обично изилазе касније безобразне свезналице, сплеткаши и торокуше. Мати им је то сама рђавим васпитањем у млађана срца пресадила, које касније отровним плодом уроди. Наравно, касније и сама мајка види шта је тиме урадила, хтела би то зло истерати из детета па ма за које благо на свету, ал’ је онда са свим већ касно. —
Има ли што милије доброј мајци, има ли што год радосније него кад јој се чедо са својим отвореним срцем покаже?
Драга сестро! ако си мајка, па ако видиш твоје невино чедо у тој природној невиности, поучи се из тога, увери се да је тим Бог хтео да посведочи људску једнакост између себе!
Дете не зна ни за какву срдњу, оно није злопамтило, не страши се од људи, него се на брзо свакоме срдачно приљубљује. Оно је у своме природном дару чисто и не помрачено прама човечанству. Из тога се видети може, како је чист и узвишен створ човечији у својој невиности.
За то сестре, немојте кварити тај божанствени усев на срцу ваше деце, јер тиме мећете гусеницу на чио и здрав цветак тога усева, тиме ћете своју децу отровати, научиће те их људе по сталежима делити, а тиме ћете их начинити не задовољнима људма за целога века. — Тешко детету ако оно још сад људе разликовати научи пре него што оно само зна промислити, и пресудити, али још је жалосније ако га мајка научи презирати људе! Онда је крај његовој срећи, јер ће бити човек који мрзи људе — прави очајник. Ето, тој страшној несрећи узрок је неприродно мајчино васпитање.
Како је вредно ма чиме казнити те мајке које своју децу упућују да буду противници дивне природе, коју је сам Бог баш за љубав човечију тако дивно украсио, коју је Бог баш деци наменуо, да им се њоме срце и душа облагороди а тело укрепи!
Метите руку на срце, српске мајке, па упитајте саме себе, да ли сте што згрешиле кад сте тако поступајући с дететом својим, однеговале противника дивне природе божије! Па ако признајете ту вашу погрешку добро се промислите, па ћете видети кога сте тако негујући одхраниле, — онда ћете ви много више моћи осећати те јаде, него што бих вам овде казати могла.
Драге сестре! Зар несте никад о томе промишљале, колико је блаженства, колико је среће у природи детињој?
Како је дивно видети, кад у тим малим, немоћним, бистрим очицама угледите толико истине, радости и чисти глас невина срца његова који још ни чим помрачен није!
Погледајмо у огледало детиње природе, па ћемо видети најчистију невиност, видећемо да му цео састав и телесни и душевни тражи помоћи од најближега човека; а ко му је најближи него мила мајка!
Али у један мах не може се овде ништа учинити. У један мах не може се ништа при овој задаћи. Овде се мора најлакшим путем поћи, јер то се не зна, можда ће се том приликом одкинути најглавнија жица његовог срца и душе у будућем изображењу? Не мој му дакле мајко насилно разоравати и одузимати његове илузије, јер оно се својим играчкама тако игра као са живим створовима, а то га баш провлачи и приправља за људе и светско саобраћење.
Ви сестре мислите да је све ово мала ствар по народни напредак, али се у томе страшно варате. — О васпитању наше деце, о побољшању српских мајки требало би да се много говори и поучава, наши књижевници треба да много о томе пишу јер смо у томе, са свим оскудни; а ја ћу вам сестре моје на послетку опет наспоменути: узмимо се добро на ум, јер је у рукама српских мајки будућност нашег целог народа, сво благо, срећа и опстанак. Наше мајке треба за собом да оставе већи, подмлађени народ који ће моћи данашњу нашу слабост и кукавичлук оправдати, који ће моћи данашњим туђинским искушењима јуначки на браник стати. По мом мњењу то је средство, и то је једно од најглавнијих, које би нас од данашњег назатка нашег сачувати могло.
Извор
[уреди]1871. Млада Србадија, 31. март, 10. април. Бр. 6. и 7. Година II, стр. 85-89; 100-105.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драга Димитријевић Дејановић, умро 1871, пре 155 година.
|