Српска вила (Осман Ђикић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Српска вила
Писац: Осман Ђикић


Osman Djikic.jpeg




        
СРПСКА ВИЛА

У румену зору, кад зв'јездице сјајне
На пучини неба плаветног се гасе,
Кад гримизом зоре небеса се красе,
Тихо лебде зраком гласи пјесме вајне.

Одаклен се крећу, ко л' то тужно поје?
У зорицу рујну, кад све миљем гори,
Кога тако туга у грудима мори,
Да с уздахом прати гласе пјесме своје?

— Са врлетних гора, што се к небу дижу,
И кô вјечни стражар непомично стоје,
Гдје 'но сури орô вије гн'јездо своје,
Они тужни гласи одатле се нижу.

А дјевојче оно распуштених власи,
Што бескрајном тугом по ст'јењу се креће,
Свенулога лица, кô јесење цв'јеће,
А болне јој груди тргају уздаси.

То је српска вила — вила рода мога,
Она ону пјесму милотужну вије,
Што у рујну зору, сунца јарког прије,
Разљева се дверим Свемира тихога.

Она оно тужи за слободом светом,
И с болнијем срцем гледа грозне муке,
Што под тешким бичем душманове руке
Роб их сноси тужни, спутан узом клетом.

Ох, не плачи вило! Утри горке сузе!
Јер већ сунце мило и нама се рађа,
Брат се с братом мири, престануће свађа,
А Србин ће стрести опет тешке узе!



Извор[уреди]

  • Осман Ђикић:Сабрана дјела, Свјетлост, Сарајево, стр. 49.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Осман Ђикић, умро 1912, пре 108 година.