Српска вила (Драга Дејановић)

Српска вила  (1865)  Писац: Драга Димитријевић Дејановић

Ето зоре
Одозгоре,
Де на земљу гледи доле —
Мора да нас лепа нева
Из све душе своје воле:
Јер гле, како с’ слатко смеје,
Како своји бели крили
На нас благи мирис веје,
И к’о канда нешто збори,
Нешто шапће, нешто дршће,
А око јој пламом гори,
Мислиш, свијет сагореће.
Па је лако разавила
Та прозрачна бела крила,
А косу је распустила,
Па је њоме свијет цели,
Од истока до запада,
Опасала нежно млада.
На глави се венац свио,
Па јој љуби зрачну косу,
А ветрићи тији, лаки,
По свету му мирис носу.
Око врата бисер пао,
Па се нежно загледао,
Заглед’о се, задрхтао,
Па на земљу дробан пао.
Растужи се зора бела,
Ал’ не жали низ бисера,
Нити жали своја крила,
Што с’ у зраку растопила;
Већем жали сунце јарко,
Што је на те зорске груди
Санак снило, боравило,
Па и оно одлетило,
Одлетило небу, свету
И шареном горском цвету,
Одлетило белом дану,
Да би лепши, бељи био;
Да се не би што на њега
Вишњи боже ражалио.

Сунце теши зору белу,
Па јој нежно одговара
Са Авале горостасне,
Де је стало, да с’ одмара,
Да с’ нагледа земље красне:
„Посестримо зоро бела,
Немој бити невесела,
Већ разави крила лака,
Па се спусти с’ тог облака,
Хајде амо мекој трави,
Де се зумбул плави. —
Чудно чудо, сејо моја,
А на оте земске груди
Угледаће душа твоја:
Све по реду брат до брата,
Као челе око сата,
Ил’ к’о да би венац био,
Што с’ од бајног цвећа свио.
Седи старци туна стоје,
Што дубоку старост броје,
Сећајућ’ се прошли дана,
Славе име вође свога,
А са неба блажен слуша
Дух Милоша великога.
Срби славе по столећа
Ускрснутог бића свога,
Славе дела своји стари
И витешко светло име,
Што Србијом господари;
Груди су им пуне сласти,
Дршћу, плачу од милина,
Јер пред собом виде светла
Милошева сина,
Виде венац божјег дара,
Милог свога господара,
Де са њима мудро збори,
А срце му пуно среће
Племенито за род гори”.

Кад је чула дева лепа,
Де јој братац тако збори,
Затресла је своја крила,
Па с’ у часак створи вила,
А танани бели вео,
Што се на те алем-груди
Као благи мирис свео,
Раздер’о се, земљи пао,
Па на цветку као роса,
Као ветрић задрктао.
Јасне звезде затрепете,
И на земљу све полете,
Да поздраве данак бели,
Данак бели — свијет цели,
И у њему врле тиће,
Све потомке Немањиће.
Насмеја се бела вила,
Па рашири руке двије,
У једној се зелен венац,
А у другој барјак вије,
А на оте свете груди
Кроз танани зрачак бео
Српски грб је заблистао.

Не потраја време дуго,
Скупише се зрачне ћери,
Отворише свете двери,
Те на грудма српске виле
Српском роду запевале.

Извор

Даница, 20. јун 1865. Број 17. Година VI, стр. 390–391.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драга Димитријевић Дејановић, умро 1871, пре 155 година.