Србији (С. Милетић)

Србији  (1847)  Писац: Светозар Милетић

Ој давори мајко Србу мила!
Што Т’ је Слава кћери дала слику,
Којој јато горских пева вила’,
А на Твоју и Твојих дику —
Гди л’ су орли моћи твоје јаке,
Што је Силни од твојега двора
До Балкана и сињега мора,
Ол’ месецу пушт’о под облаке.
Гди су оне круне твоје златне,
Којим Душан красио Ти главу:
Там на пољу битке оне знатне,
Ти положи — све за Христа славу.

И не замке и граде од стена,
И чим још се Слава дичи тлена —
Намастире и Божије храме,
Твоји сини дизали су саме:
Немањића то су паметници.
Лазо иште царства небеснога,
Земно дајућ’ служби вишњег’ Бога:
Који намере с киме има свете —
Оног куша — с тог у пропаст лете,
Еуропе мира мученици.

Па ко Те је ропског ига,
Избавио мајко моја?
Уздисања јесу л’ твоја
Саслушали земни трони?
Ах! не нису чули они
Четирвечна твога крика.
Ол’ народа’ је ли воља
Слободила краје жарко,
Гди Омири Славски поје —
Ах! ал’ за њи онда ко је
Знао — до то сунце јарко,
Твоје, мајко, горе, поља.

Не у туђем врту није
Ник’о невен-венца цвет,
Око главе што Ти с’ вије —
Избавлења дивни сплет.
У твојој су земљи освећеној,
Наквашеној мученика крвљу,
Сродни суза орошеној крвљу,
Из костију прадедова своји,
Као змајеви, о ким песма поји,
Никли борци мајки уцвиљеној
То су мајко сини твоји врли,
Којих храброст огањ јесте живи;
То су духом крилопарни орли,
Коих дел’ма Европа се диви.
Па којим је дао моћ,
Разагнати ропства ноћ?

Бог — што ’но верне своје диже,
Да на земљи неба снују Славу,
Он слободе зрачак спусти свише
У груд сваком сину твоме праву:
Свете искре, којим народ дише
Он сакупи на вере олтару,
Ту у светом за слободом жару
Генији клече — молећи се цару,
Од ког смртном нагла помоћ стиже.

Ој јунаци! ким се месец клања,
Вила венце неувеле сплета —
Срб на небу Српска благостања
Имена вам озвездана срета:
Слава вама и Оцу вишњему,
Што вам мишце јуначке укрепи,
А да од њи кивни душман стрепи,
Мајка прими вјенац избављења:
Слава Сину, и Спасу Спасења!
Што невесту с’ Анђели пробуди,
Да у своју обуче је Славу,
И да труби, да слободу праву,
Свјету труби, који за њом жуди —
Слава зато, Слава, мајко, њему.

А ти, сведок свакој нашој беди,
На истоку, — ој западе седи! —
Смотри венац мученички амо,
Што на глави Славске кћери блиста,
Киме тавне Иродове круне;
И не звезде, ким с’ небеса пуне —
Изброј капље мученичке крви,
Што од четир’ ено века врви,
Све за веру, све за Славу Христа,
И просвету Еуропе само.
Не верујеш? — ај приђи неверни
И опипај свеже ове ране,
И погледај там у оне стране!
Ко ли оно у невољи пишти,
Гди ’но душман човечанства скверни
Што је свето у човечству ништи,
Ни су л’ оно деца мајке моје,
Крст трпљења што ’но и сад носе,
И за олтар крвљу земљу росе —
Ах! ал’ ко се и несрећи руга,
Томе није приступачна туга —
А уздар’е од туђина — зло је.

Но Ти мајко, које лице красно
Већ просвете озарују зраци,
Љупки поглед на сву децу баци,
И слободе зраком разби таму,
Гди ’но месец сунца не да пламу,
У човечства засветлити храму.
За л’ да пиште, а код твоје среће,
Ко ће деци — ако мајка неће.
Грех вапије до небеса гласно —
Деца Т’ вичу: „Последњи су часи:
Ти нас мајко, Ти од беде спаси!”

Ил’ се бојиш, зависти облаци,
Да Ти небо не обвуку ведро —
Ал’ Ти мајко у побожно недро,
Тад призови Духа небеснога,
У се прими стелесног Бога,
Да светињи и слободе жаром,
Светог духа свеколиким даром,
Којим цвати та небесна слога,
Врстни Твоји изпуне с’ јунаци.

Па на земљи гди је онда сила,
Моћном Духу што ће на пут стати,
Кад он све те црне пакла чете,
Са светлости там’ у пако врати.
Ој! умложи мајко искре свете,
Па обазри с’ и десно и лево,
Да би Срб се свак на Теби сгрев’о.
Па синови моћна ће Ти крила,
Там узнети у небесне зраке,
Ол’ месецу бледом под облаке,
Да га Твоје сунашце замене
Кад Ти Дух се будућности крене.

Извор

1847. Славјанка, стр. 85–90.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Милетић, умро 1901, пре 125 година.