Смрт Томића Мијата

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Смрт Томића Мијата

Телал виче по Стамболу граду:
"Није л’ мајка родила јунака,
"Мушкијем га опасала пасом,
"А добријем дозивала гласом,
"Да отиде Босни земљи славној,
"И увати Томића Мијата,
"Арамбашу од горе зелене.
"Заиста се Мијат посилио,
"Цареве је друме затворио,
"Роби, пали и сијече главе
"Све од наше браће јаничара
"Са његово четерест ускока.
"Љети бије и сијече Турке
"Од Ђурђева до Митрова дана,
"Зими бјежи ломној Гори Црној,
"Баш под Острог, те зимује зиму.
"Млоге цару додијаше даве
"На проклета Томића Мијата
"И његово четерест ускока,
"Баш с’ од влаха живити не може.
"Царе даје хиљаду дуката,
"Ко му жива ухвати Мијата,
"Јали њему посијече главу."
Телал виче три бијела дана,
Ту се јунак наћи не могаше.
Враг нанесе и несрећа црна
А некаква силна Арапина,
Пред цара је Арап исходио,
И овако цару бесједио:
"Султан-царе, земљи господаре,
"Ја ћу ићи земљи Босни славној,
"Ако дадеш хиљаду дуката,
"Уватићу Томића Мијата,
"Јал’ уватит’, јал донијет’ главу
"У Стамбола града бијелога."
Цар бесједи црну Арапину:
"Погуби ми Томића Мијата,
"Честита ћу тебе учинити,
"И даћу ти хиљаду дуката."
Отале се Арап подигао,
Куд год иде, земљи Босни дође.
Намјера га била нанијела
Баш на кулу Бабића Илије.
Арап води тридесет сејмена,
Куд гођ иде, за Мијата пита.
Кад Бабића долазише кули,
Арап зовну Бабића Илију:
"Чујеш, влаху, Бабићу Илија,
"Мореш ли се, влаху, поуздати,
"Да ми кога од Бабића кажеш,
"Да ми изда Томића Мијата,
"Ал’ Мијату посијече главу
"Ево њему пет стотин’ дуката.
"И даћу му царску бурунтију,
"Док му тече девето кољено,
"Неће дати паре ни динара,
"А судит’ му више нико неће
"Осим једног цара честитога."
Кад је чуо Бабићу Илија,
Превари се, уједе га гуја,
Затече се издати Мијата.
Једно јутро Бабић подранио,
Оде Бабић гори и планини,
Па он грлом бијелијем виче:
"Ђе си, куме, Томићу Мијате,
"Да ми крстиш једно чедо мало."
А то Мијат и слуша и гледа,
Па се јави своме милу куму.
Руке шире, у лице се љубе,
Кум га зове на бијелу кулу,
А са њиме осталу дружину.
А Мијат му поче бесједити:
"Што ће, куме, остала дружина,
"Нек остану у гору зелену,
"Јер сам ноћас чудан санак снио:
"Ђе се десиг у твоје Бабиће,
"А на твоју од камена кулу,
"Неоткуде ударила муња,
"Саломи ми моје златке мале.
"Ја се, куме, бојим од Турака."
Илија му божју вјеру дава,
Док његова не полети глава
Да Мијату ништа бити неће.
Мијат зове мила побратима,
Некакога Жеравицу Вида,
Па одоше у Бабиће куму
На Илијну пребијелу кулу.
Ту их Бабић добро дочекао,
За готову совру засједоше,
Илијна је доодила љуба
Милу куму Томићу Мијату,
Па га љуби у скут и у руку,
А прољева сузе низ образе.
Бесједи јој Томићу Мијате:
"А што ти је, моја мила кумо,
"Од чега си тако жалостива?"
А кума му тијо проговара:
"Није мене не у вољу, куме,
"Него сам се млада препанула,
"Ја се тебе бојим пријеваре."
Ту Мијату лоша срећа била,
Својој куми ријеч бесједио:
"А не бој се, моја мила кумо,
"При Мијату добра срећа има,
"Не бојим се зрна од олова,
"Но се бојим зрна коситерна."
А то слуша црни Арапине
До пенџера на витку чардаку,
Па поврати џиџајли шешану,
А покида пуца са доламе,
У шешану пуца ударио,
Па на пенџер пушку окренуо,
И шешани даде ватру живу.
Пуче пушка, остала му пуста!
Те погоди Томића Мијата,
На плећа му фермен оштетила,
А на прси токе проломила,
Мијат паде на совру Илијну.
Скочи Виде на ноге лагане,
Па узима Томића Мијата
По довату и свилену пасу,
Тура побра на плећа широка,
Па побјеже низ бијелу кулу.
Како Виде у авлију сиђе,
Дочека га тридесет сејмена,
Па на Вида ватру оборише,
И грдне му ране зададоше.
Кад се виђе Виде на невољу,
Тури Виде Томића Мијата,
Па потрже сребрна анџара,
У сејмене Виде ударио,
Неколико глава погубио,
Ту побјеже гори у планину.
А да видиш црна Арапина,
Вади Арап сабљу димискију,
Па Мијату посијече главу,
А Илији даде бурунтију,
И још злата пет стотин’ дуката,
Па посједе ата четвртака,
Отиште га од Илијне куле.
Ђе је срећа ту је и несрећа,
Вида срете четерес ускока.
Све им Виде по истини каже,
Ђе погибе Томићу Мијате,
Издаде га Бабићу Илија,
Пос’јече га црни Арапине.
Кад ускоци Вида саслушаше,
Од образа сузе прољеваше,
Потрчаше пријекијем путем,
Крвавога уфатише кланца,
Засједоше око друма пута.
Док ето ти црна Арапина,
За Арапом тридесет сејмена,
Арап носи Мијатову главу,
Па се са њом мртвом разговара:
"Море влаше, Томићу Мијате,
"Да не бјеше ријеч говорио
"На Илијну пребијелу кулу,
"Да те зрно од олова неће,
"Ја те не би мого погубити.
"Тешку си ми жалост учинио,
"Што ти Вида не погуби побра."
А то Виде и слуша и гледа.
Кад сагледа Мијатову главу,
Грозне су га сузе пропануле
Па је Виде ријеч бесједио:
"Авај мене, мили побратиме,
"Побратиме, Томићу Мијате,
"Кад смо годе дочекали Турке,
"Свагда си ме заклањо, Мијате,
"За висину и плећа широка,
"Данас јесам јунак остануо
"Као соко без деснога крила,
"Па ме нико заклонити нема
"Само Бога и студен’ камена,
"За кога се оћу заклонити."
Па дружини ријеч бесједио:
"Браћо моја, четерес ускока,
"Немој који пушку изметнути,
"Док не пукне пушка џевердару,
"Коју Виде носи о рамену
"На Турчина црна Арапина."
Па узима свилена јаглука
И утире сузе од образа.
Дружину је Виде наредио
Око друма с обадвије стране,
За камен је лице заклонио.
Док се Арап ближе примакнуо,
Виде пушку по табану љуби:
"Немој мене ватром преварити,
"За очи те замолити нећу."
За студен се камен заклонио,
Џевердару даде ватру живу,
Добра пушка ватру приватила,
Арапина боље погодила,
На прси му токе проломила,
А на плећи пенџер отворила,
Мртав Арап на земљу пануо,
Покрај њега Мијатова глава.
А ускоци ватру оборише,
Па пламене ноже повадише,
Сејменима главе погубише,
Узеше им свијетло оружје,
Понесоше Мијатову главу.
У Бабиће нагло ударише
На Илијну пребијелу кулу,
Уватише Бабића Илију,
Сломише му и ноге и руке,
Па Илији очи извадише,
Бијелу му запалише кулу.
Ту ускоци јаде починише,
Да се прича и приповиједа
Док је сунца и док је мјесеца.



Извор[уреди]