Смрт Сењанина Ива

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Санак снила Иванова мајка,
Ђе је Сење тама попанула,
Ђе се ведро небо проломило,
Сјајан мјесец пао на земљицу
На Ружицу насред Сења цркву;
Ђе звијезде крају прибјегнуле,
А даница крвава ижљегла,
А кука јој тица кукавица
Усед Сења на бијелој цркви.
Кад се баба из сна пробудила,;
Узе штаку у десницу руку,
Оде право ка Ружици цркви,
Те казује протопоп-Неђељку,
Казује му, шта је у сна снила.
А кад стари баку саслушао,;
Он јој оде санак толковати:
"Чујеш мене, остарила мајко!
"Зло си снила, а горе ће бити,
"Што је Сање тама попанула,
"Оно ће ти пусто останути;
"Што л' се ведро небо проломило,
"И што мјесец пао на Ружицу,
"То ће тебе Иво погинути;
"Што су зв'језде крају прибјегнуле,
"То ће остат' млоге удовице;
"Што ј' даница крвава ижљегла,
"То ћеш стара остат' кукавица;
"Што л' ти тица кука на Ружици,
"То ће ти је оборити Турци,
"А и мене стара погубити,";
Тек што стари у ријечи бјеше,
Ал' ето ти Сењанина Ива,
Сав му вранац и крв огрезнуо,
На Ивану седамнаест рана,
носи десну у лијевој руку;
Догна вранца пред бијелу цркву,
Па говори остарилој мајци:
"Скин' ме, мајко, са коња вранчића,
"Умиј мене студеном водицом,
"А причести вином црвенијем.";
Хитро га је мати послушала,
Скиде њега са коња помамна,
Па га уми студеном водицом,
И зали га вином црвенијем;
Па га пита остарила мајка:;
"Што би, сине, у земљи Талији?"
Оде Иво 'вако говорити:
"Добро, мати, у земљи Талији:
"Доста мајко, робља наробисмо,
"А јошт више блага задобисмо,;
"Па се здраво дома повратисмо;
"Но кад бисмо на првом конаку,
"Ту нас стиже и прва поћера,
"Црни коњи, а црни јунаци,
"Црне носе око главе чалме,;
"По једном се ватром претурисмо
"Од њих нико не остаде, мајко;
"Но кад бисмо на другом конаку,
"Ту нас стиже и друга поћера,;
"Б'јели коњи, а бјешњи јунаци,
"Бијеле им око главе чалме,
"По једном се ватром претурисмо,
"Од нас нико не погибе, мајко,
"Од њих нико не остаде, мајко;
"Но кад бисмо на трећем конаку,
"Ту нас стиже и трећа поћера,
"Црна струка, а дугачка пушка,
"Прегореле ноге до кољена,
"По једном се ватром претурисмо,
"А по други бити започесмо,
"Од њих, мајко, нико не погибе,
"Од нас, мајко, нико не остаде,
"До остаде твој сине Иване,
"И он ти је рана допануо,;
"Ево десне у лијевој руке!"
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти,
И умрије, жалосна му мајка!
Бог му дао у рају насеље!
Нама, браћо, здравље и весеље!

Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом: