Слободан Јовановић (Ј. Дучић)

Слободан Јовановић  (1942)  Писац: Јован Дучић

Слободан Јовановић је средиште српског интелектуалног друштва у Београду. Педесет година већ овај човек стоји на врху пирамиде. Сви су га слободњачки покрети сматрали својим учитељем, а сви мрачњачки режими својим главним непријатељем. Сваке четврте године је излазила из његових руку једна нова правничка генерација његових ученика. У својој струци ненадмашив, у својим уверењима неустрашив, Слободан Јовановић је, кроз цело пола века дизања и рушења, остао најлепшим србијанским именом. У Српству, изван граница Србије, он је био као копље забодено на једној великој мети свог српског племена.

Као научник, он је прво име међу правницима, нарочито у области државног и међународног права. Као књижевник и есејист, ово је једно велико и златно перо наше српске духовности и књижевне величине. Као историчар, он је учитељ.

Његова историја српског политичког живота у XIX веку, претставља ремек дело најдубљих државничких опажања, најширег и демократског критицизма, немилосрдне и господствене ироније за један велики низ познатих политичара, који су стварно били шарлатани и лакрдијаши. Али и необоривих истина о протагонистима што су ону обновљену Немањину државу водили кроз најцрња времена снагом уверења, која је била увек главно оружје српског човека. Многе су репутације у тим историјским делима Слободана Јовановића неповратно оборене, друге дигнуте, треће осветљене и враћене у живот. Од Милошевог доба до краља Петра, није остао ни један знаменитији политички човек да није био тачно постављен на место које му припада, чак и кад се то тицало самих владалаца. У тим књигама има епског посматрања Плутарховог, помешаног са филозофским продубљивањем Хиполита Тена.

Та историја остаје и главно дело овог великог мислиоца. У његовим снажним рукама поједини су људи нестајали као мрвице, јер је и критеријум овог писца био несразмерно већи од оног о чему је писао. У сваком случају, ова историја XIX века је круна оног што је тај век могао за собом оставити поколењима. Ово је велики српски писац који је оставио научне књиге писане најчистијим језиком и најсавршенијим књижевним стилом; а овако удвостручен научник и писац, то је оно што српска књижевност и наука нису никад раније имале, а што осим мало случајева у Француској, немају ни највећи међу осталим народима. Ово је наш Меколе, истовремено када и наш Шатобријан.

Већ његов отац, министар Владимир Јовановић, био је либералан дух, велики политички противник Кнеза Михајла, који је за љубав свог ослободилачког плана ванграничног, био наметнуо Србији свој систем јаке руке. Повучен у Женеви, уређивао је опозициони лист "Слободу", шездесетих година прошлог века. Доцније је свог сина назвао Слободаном, а своју кћерку Правда. Млади Јовановић је почео као дипломата у Цариграду са великим Стојаном Новаковићем. Ускоро, као професор права, написао је дипломатску историју "Српско-Бугарски Рат", већ оригинално и по мислима и изразу, у којем прави разуљивим тај рат с обзиром на интересе Србије тог времена. У задње доба је основао Српски Клуб у Београду са Драгишом Васићем, данас славним другом Драже Михаиловића, Владимиром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Николом Стојановићем, историчаром Чубриловићем, Богданом Поповићем, Ген. Живком Павловићем, и другим пријатељима. По овом су примеру основани сви Српски Клубови у земљи, за студирање државних питања и српске националне културе. За овај Клуб у Београду је био везан један лист, “Српски Глас” Драгише Васића, којег је мрачњачка влада Драгише Цветковића забранила жалосне 1939 год. Слободан Јовановић није био никад члан ни једне странке, нити члан ни једне владе, ни учесник ни једне завере.

У личном животу, он је велики господар, какав и на перу; и исто онако чист и храбар; и исто онако благородан и племенит. Држећи се увек далеко од владајуће политике, он је ипак зато стајао близу ње, као њено мерило, њен судија, и њен државни тужилац. Називали су га “савест српског народа”. Он није био политички човек, него државни човек: увек на капетанском месту брода, увек обухватајући одатле цео видик пред собом.

Ово као теоретичар. Али ових је дана сео на то место не више као онај који мери, него и онај који држи кормило у рукама. Била би срећа да данас извесне случајности и експерименти не оштете ово велико име, него, на против, да оно изиђе јаче од оних који у опсесији дилетантизма и манији аматерства, праве пазар са Немањином државом: да се више не напушта вековна национална идеја и заветна идеја државна, у замену за једну фикцију и утопију, коју су, као насукан брод, оставили таласи данас на обалу. И то после једног бродолома, који, ако не буде служио за поуку, служио би једино за коначни пораз.

Слободан Јовановић и Дража Михаиловић, то су равно два диоскура која је српски народ дочекивао у жалосном раздобљу последњих двадесетину година лутања и срамоте. Са њима двојицом, овако заједно удружени на истој линији, тај ће народ без напора на дан непобедног сунца — die invicti solis, стићи на своју праву белегу.

Извор

Американски Србобран, 19. јануар 1942. Стр. 1.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.