Сласт у отрову

Сласт у отрову (1844)
Писац: Љубомир Ненадовић

Час за часом страшниј’ куца
Сократу се отров носи,
Реч’ма својим што не муца
И кад му се смрт подноси.
Сократ храбро отров прима,
Одриче се жизни ове,
Казујући вечност свима
Он плачуће теши, зове:
К небу очи диже горе,
Па отровну чашу попи,
Да анђелске види хоре,
Где с’ милином душа топи.
Зар не б’ плак’о и ридао
При самртном и он часу,
Да с’ животу не надао
Где не носи злоба чашу?
Из те горке чаше слатко
Сократу је било онда,
Јер је знао, да ће лако
Узвишеност да се позна.
Сладак му је отров био
Јер видело од њег’ сину,
Час је смртни њему мио,
Да потврди он истину.
За све срећан онај часак
Када Сократ отров попи,
А у ове жизни санак
Своју душу не утопи.

1844

Извор

Целокупна дела Љубомира П. Ненадовића, Београд, 1892, Свеска прва, 2. издање. стр. 7-8.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Ненадовић, умро 1895, пре 131 година.