Синоћ (Костић, 1862)

Синоћ  (1862)  Писац: Лаза Костић

Синоћ, дико, жељо жива,
Синоћке те очекива!
Дивно вече са ноћцом се прашта,
Дивно вече — дивнија је башта:
Ограђена тесним загрљајем,
Засађена густим уздисајем,
Што на леје ладовину баца,
Све на леје наши пољубаца,
Преко леје мирисање веје,
Под мирисом полегла је трава,
Повија се, па се теби спрема —
Али тебе нема!

Синоћ, дико, жељо жива,
Синоћке те очекива!
Цветићи се у потоку поје,
Знаде цвеће, да су сузе твоје,
Гледа мене, како звезде скидам,
Прислушкује, ди за тебе питам;
Звезде ћуте — и већ су просуте,
Да к’о шљунци поточић замуте,
А цвеће се запиткује тајно:
Је л’ и она које чедо сјајно?
Пита цвеће, па надвирује се,
Празно небо потоку запрема —
Али тебе нема!

Синоћ, дико, жељо жива,
Синоћке те очекива!
Силни жеља полетило јато,
Да с висине изгледује злато,
О небо се жеље приковале,
Место звезда на мене су сјале,
А највећом од ти жеља клети,
Придела је нојца вео бледи,
Бледи вео сади-месечине,
Оће нојца комарник да гради,
Да се под њим љубе двоје млади.
Разастрт је комарник чаробни,
Већ одавна чека ноћи нема,
Већ над шавом уморна задрема —
Али тебе нема!

Синоћ, дико, жељо жива,
Синоћке те очекива!
Већ ми жеље у небо продрле,
По рају се с анђелима грле,
Разгледају све божје дивоте,
Ал’ на једну око им се оте:
Кроз чело јој сунце просијава,
Зорицом је повијена глава,
Два се света на грудима боре,
У погледу виле се чопоре,
На грьоцу — ту се опораве,
А анђели Бога забораве,
Кад почину на уснама двема —
Али тебе нема!

Извор

Даница, 31. јул 1862. Број 21. Година III, стр. 333.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 116 година.