Сила зла

Сила зла  (1942)  Писац: Димитрије Љотић

Ваљда је и најповршнији човек, при сагледању садашњих прилика у свету, морао да стекне утисак као да је нека бескрајно већа сила него што је човек, шчепала у своје руке судбину света и са сладострашћем сеје пустош и тамо где природни развој рата то не би тражио.

Као да је сама Сила Зла, ослобођена од неких окова и обавеза, пуштена да ради шта хоће, узела да оствари давно замишљени програм рушења свега што јој под руку дође, а што је човек упорно, с муком и љубављу, вековима градио.

А дело човеково изгледа као онај чаробњаков шегрт што ослобођено зло не уме или не може да врати натраг у своје скровиште.

Хоће ли човек да дигне руке зато од свог дела па да зло пустош носи и тамо где је не мора бити, — или ће му се и сам придружити и постати медијум зла ради сладострасног рушења дела свог и својих предака, — или ће му се напротив супротставити и не дати да пустош сеје? То је питање.

Пред ово питање данас су сви народи и сви људи постављени. Нико га обићи не може, нико се оглушити о њега не може. Сви морају одговорити на један од три изнета начина: или ће се придружити Сили Зла и постати медијум Зла, — или ће остати скрштених руку, не спречавајући Силу Зла да дело опустошења врши, — или ће се Сили Зла супротставити и борити против ње спречавајући њено дело опустошења.

Људи површни, (који живе „кожом”, а не душом), покушаће да нам спрече ово излагање навлачењем у расправу о томе да ли постоји заиста Сила Зла, а онда исмевањем ако се већ у то упустимо. Али немамо потребе да на тај пут идемо. Довољно је за њих да утврдимо како заиста „нешто” има сталну тенденцију да пустош повећава и против памети и интереса и воље људи. Чим кажемо „нешто”, а не кажемо „Сила Зла” наши „реални људи” ће се умирити. А за наше излагање је и то довољно. Толико можемо попустити, а да саму ствар не оштетимо. Јер то „нешто” дела као нешто сасвим свесно свога циља и својих средстава, као „нешто” што хоће тај циљ путем тих средстава, као „нешто” што је способно, да страсно жели тај циљ и страсно иде за њим.

Светим Оцима је било дато да ту Силу Зла сагледају и анализирају. Они су у њој угледали: Древну Злобу. Оца Лажи и Мрзост Опустошења. Прво као корен, друго као средство, треће као циљ, а све заједно као јединствену Силу Зла.

Толико само да поменемо за сад. А даље ће се видети колико је та анализа тачна и по ономе што ми преживљујемо.

***

Ми смо се сломили прошле године.

Али ми се нисмо морали сломити, Било је путева милости и истине и градилаштва. Одгурнути су. Сила Зла је хтела, да се једна држава још поруши да се њеном територијом оспу рушевине за рушевинама, — да се народом њеним разбукти рушилачки бес и да он сам стане својим рукама раскидати своју утробу.

Како је дошло до тога? Сетите се само: прво је злоба прорадила. Засиктала је змијски као све што је од Древне Злобе рођено. Пружена нам је рука мира и пријатељства. Да није било злобе ко би је одгурнуо? Ми смо је одгурнули. Злоба је то хтела. Пљунули смо јед злобе на пружену руку.

О ниси то учинио ти, мој незлобиви, неписмени или неучени, у страху Господњем живећи, прости, брате мој и сестро моја. То су учинили они други, и за тебе, и за мене, и за вас, и за све нас заједно.

Они су то учинили јер нису милости имали. Суве душе као жедна земља у сушно лето, кад ни капи милости Божје не роси, они су дисали само злобом. Пружена рука је злобу само повећала и довела је до беса.

Али да ли је само злоба била? Та ње је било код малог броја. Како би та злоба могла, да успе да покрене читав народ — или ако не да покрене, а оно да га укочи да се не брани од лудила самоуништења? Иако је злоба сиктала и хтела, она је сама слаба била. Прискочила јој је у помоћ сама Лаж. Пробеседила је медено, увијено, али увек у једном циљу. Лаж до 27. марта, Лаж 27. марта, Лаж после 27. марта.

„Немачка хоће да нас прогута! Немачка хоће без борбе на превару да нас освоји! Немачка хоће да нас разоружа да би нас лакше освојила! Немачка тражи пролаз за своју војску до Солуна, а кад освоји Солун, онда смо готови. Совјети и Турска ће међутим објавити рат Немачкој само ако буде смела да нас нападне. Енглеска искрцава многобројну војску у Грчкој, а Америка нам шаље огромну авијацију. А наш народ, као један човек, чека да покаже чуда од јунаштва.”

Ниси лагао то ти, мој незлобиви, неписмени или неучени, у страху Господњем живећи, прости брате мој и сестро моја. То су чинили други: и за тебе, и за вас, и за мене, и за све нас заједно.

Знали су они да то што говоре није истина. Дакле знали су и лагали, — као сваки кога потчини Древна Злоба, Отац Лажи — Сила Зла.

И тако је дошло до рушевина наших. До почетка рушевина наших. Сила Зла је нажалост ликовала — јер је бес рушења, Мрзост Опустошења победила.

***

Задрхтао си ти, мој незлобиви, неписмени или неучени, у страху Господњем живећи, прости, брате мој, и сестро моја. И завапио до Бога гледајући у рушевинама оно што су преци твоји и ти градили. Та ти си се и родио за грађење, а не за рушење. Цела твоја историја од твог рођења у Христу сведок је за то.

Рекао нам је једном Неко^[a] ову чудну реч: „Верујем да су Кинези подигли зид кинески да се заштите од најезде Срба. Верујем да су они Скити што их као страву износе за питоме колоније грчке, Херодот и Тукидит, били у ствари Срби. Верујем да је Омар запалио библиотеку александријску јер мора да је у својој војсци имао Срба. И уопште држим да где год је било рушења и паљења да су то морали бити Срби. Све тако док нису своју дивљу подлогу окалемили Христовом племенитом гранчицом. А од тог времена гране његовог дрвета рађају само слатким, крупним и благородним воћем. Ту и тамо избије, додуше, опет по нека грана из оне дивље подлоге па рађа ситним, опорим и горким плодом. Али за мало, јер се таква грана очени, и опет остаје оно крупно и благо са благородне гране Христове”.

И ми то примисмо и уверисмо се да је заиста тако. Не, разуме се, баш кинески зид, александријска библиотека и Скити — већ оно о племенитој калем гранчици којом света браћа Кирило и Методије (да их бар на празник њихов поменемо и поклонимо им се) са светим „седмочисленицима” окрунише нашу дивљу подлогу, а наш Свети Сава очени дивље изданке које подлога гурну дивље из себе као да угуши једва примљену калем-гранчицу, те је тако ослободи од помаме дивље и даде јој (вечити и дивни наш градинар) слободу да расте, цвета и плод доноси.

***

Завапио је народ и изгледало је као да му је вапај услишен. После првог стравичног изненађења, настало је освешћење. И вечити градилац наш отпочео је поново свој рад.

Али и Сила Зла није стала. Како? Зар само тако мало рушевина? Само тако мало суза? Само тако мало крви? Само тако мало и тако кратко? Па то се не исплати заиста толики труд и муке од 27. марта.

И опет Злоба засикта. Али јој много не помаже. Јер у додиру са војском што му поруши државу, народ не осети мржњу. Од ње сазна најбоље да нису хтели да нас нападају, да су се изненадили обрту ствари, да се чуде нашој лудости. То сазнаде народ од простих немачких војника. Зато Злоба и кад засикта поново, слабог одзива нађе.

Али ту је зато Лаж. Злоби је доста да Лаж покрене, а ова ће већ успети.

Неко ће нам на ово рећи: та пустоши већ тада није било мало. Зар око нас браћа наша нису, довољно крвљу својом, и сузама, и сиротињом својом, пустошењем и рушењем земље њихове и наше, платили тај данак, зајазили ту злобу, којој је Мрзост Опустошења крајњи циљ.

Како питате то? одговарамо. Зар сва пустошења, све крви и сузе које човек претрпе и проли од века началног до данас не зајазише Древну Злобу, (провалију без краја и дна, коју гордост бесконачна насупрот љубави бесконачној провали у тами преначалној) па да је сад ово што наш народ прелести око нас, зајази?

Зато се опет Отац Лажи баци на посао те додирну својим штапићем чаробним очи наше и ми заслеписмо за истину. Постаде нам он сам вођа и руковођа и тако нас поведе новим рушевинама, новим сузама, новој крви — новом опустошењу душе и тела и земље народа нашег.

Закикоташе се тада Подземља неуздржано. Јер је сетва лажи била обилна и преобилна. Сејаше сама Древна Злоба семе Лажи. Пустош ће се звати жетва Пакла.

Узаман се борисмо против Лажи. Лаж беше моћна. Једне превари, друге укочи, тек Мрзост Опустошења дође до жетве обилне и преобилне.

***

Зашто да сад износимо све оно што смо доживели сви заједно? Та тешко је већ и перу да понавља, а камо ли души да преживљава све што је преживела, и то истински, доживљавајући као да је све попаљено њено, све порушено њено рођено, све побијено њено најрођеније, свака суза као с њене зенице да је канула!

Ето нећемо даље. Стаћемо ту. Јер то је за нама. То је прошло.

Али зар не чујете опет сиктање Злобе? Оне исте Древне Злобе без које се још Сила Зла није могла показати.

Зар не чујете глас Лажи? Зар не чујете поново исту Лаж „само мало друкчије”?

И зар не знате већ из оног што доживесмо за ову годину дана, да где Злоба почне сиктати и Лаж шаптати ту се Опустошење похлепно и сласно спушта на грешну нашу земљу и род грешни наш? Или зар сте толико обузети помамом Зла да у томе чак сладострасног неког уживања налазите? Станимо! Отрезнимо се за име Божје!

***

Сатанска је и богоотпадничка то троичност: једнобитна и нераздељива Сила Зла: Древна Злоба, Отац Лажи и Мрзост Опустошења. Није потребно високомудрије да је покаже: станује она ту поред нас од века началног. Само снажни Богом, појединци и народи, одупиру јој се. Нема она власти над њима. Злоба слике али их својим отровом не може затровати, — Лаж се пред њиховим очима топи као снег од сунца и ништа од ње не остаје, — Опустошење узалуд прижељкује да их посети: затворени су јој сви прилази.

Код нас, на тешку жалост, није тако било. Већ друкчије. Онако као што горе изложисмо.

И још има људи који то што доживесмо, приказују као наше „опредељење за царство небеско”!

Царство небеско под руководством и надахнућем Силе Зла! Чудног ли слепила!

Или богохулства! (што је опет исто).

Јер заиста у ову нашу несрећу само нас је Сила Зла увела и кроз њу водила.

То нам показује ова последња година дана наше историје.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Љотић, умро 1945, пре 81 година.

Напомене

1. Мисао Владике Николаја.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.