Сентомашка беседа у Новом Саду

Сентомашка беседа у Новом Саду  (1863)  Писац: Драга Димитријевић Дејановић

На сретеније дадоше нам врли наши Сентомашани у Новом Саду једну беседу у корист србском народном позоришту.
​Лепа ова и племенита забава за цело ће остати сваком, који је на њој био, као златна успомена; беше то права србска забава.
​Најпре је хор одпевао „Црногорку” од Ђ. Јакшића.
​Г. Јован Николић Џавер, наш врли Србобранац, одсвирао је један Листов комад са похвалном вештином.
​Али с особитом похвалом ваља споменути онај сватовац, што га је сентомашки гајдаш Марко Страјињин одсвирао. Као неком чаролијом опио је и занео слушаоце. Ко би рекао, да ова народна свирка може имати таке моћи; а она је кадра потрести у Србина срце већма, но ишта друго!
​Гајдаша су некоји „отменији” кругови све до скора презирали и готово се стидили своје лепе народне свирке, немислећи, да своје од себе отурујући сами себе понижавају. Хвала Богу, сада је мало боље. Свест народна почела се и онде будити, где је досада у мртвом сану била. Многа наша Србкиња оставила је туђу књигу, пак обгрлила своју народну, која је научи љубити своју народност и поносити се народним обичајима. Јесте, селе, обрати срце своје тужном оном пољу, пољу Косову, слушај тајне уздахе танких жица јавор-гусала, пак их урежи дубоко у то твоје срдашце; слушај их, разуми и запамти, да их после приповедиш чеду твом и унуку, да им још у колевци опијеш срца чистим родољубљем, да их научиш и покажеш им све народне врлине. Потруди се, србска селе, да ти чедо постане племенити цветак из србске градине; покажи се, да си вредна сеја врлих србских синова, да си вредна Србкињом се назвати. Љуби србство, љуби род свој, као што љубиш очи своје, живот свој.
​Први пут усудисмо се данас увести народну ову свирку у беседе. Благо нама, кад се више свога нестидимо! Евала Србобранцима, што они тај корак пре свију учинише. —
​Мала Милица Николића Џаверова, тај стручак бајне ружице, однегован србским слободним задахом, опојен чистом росом србскога неба, тај мили цветак из србске градине, тај мали небески анђелак, причала нам је лепу песму Стевана Владислава Каћанскога Сентомашанина: „Ој облаци,” и то са таким осећањем, да се свачије срце заиграти морало од веље радости, а суза се и нехотице подкрала из пламтећег ока; ту сузу истера превелика милина. Малена Србкиња, нежном анђелку равна, показа се на небу правога родољубља, па нас зове, да будемо прави Срби, праве Србкиње. Јеси л’ чула, јеси л’ запамтила тај позив, лепа Србкињо? Јеси л’ вид’ла ону чистоту на оном анђелском србском лику, како се блистала, као зрачак рађајуће се зоре? Ти си је видела, ту малу мирисаву ружицу, како лепа, како дивотна беше у оном заносу, како јој гореше бајни обрашчићи од силнога осећања. Мила моја сејо србска! Узми примера са тог малог анђелчета, љуби род свој, буди права Србкиња, буди готова увек све своје жртвовати за најсветије — за име србско! Та љубав, пуна племенитости, сравниће те небесном анђелу, сравниће те убавом мирисавом цветку. Ја се уздам, Србкињо, у тебе, као што се дан на светлост узда; помози, дај снаге србском соколу!
​Докле је Србина и имена његова, вечито ће се спомињати као златна успомена малена наша Србкиња Милица. Живила нам дуго, на дику и понос наш! Она ће нам увек бити дичан урес. Нека само остане заданута чистим родољубљем, нека свагда дише србским ваздухом. Живила наша мала Србкињица! —
​Капелмајстор народнога позоришта, г. Лифка, осведочио је своје учешће, одсвиравши уз оркестар на флаути један прекрасан комад.
​Г. Ђура Вукићевић изговорио нам је са обчинљивим изразом лепу песму Ђ. Јакшића „Искушеника.” Г. Вукићевић увек је био међу првима, где се тицало обште народне ствари. Ми сви велике наде имамо у њега. Живио!
​Гајдаш Марко Страјињин још нам једанпут изађе, да нам одсвира коло наше. Милина нам испуни срце, ноге заиграше, очи севнуше пламеном одушевљења и радости.
​Беседа се завршила хором „Наша домовина”.
​После беседе била је игранка, одпочета бачванским колом, а завршена сремачким колом.
​Шта знам још казати о нашим Србобранцима? Та они су већ толико пута образ осветлали, они су већ толико пута засведочили, како им срце бије за србство — та крв је највеће сведочанство! Небо и земља нема имена, којим би их ми морали називати — та они су срце наше! Живили!

Извор

Даница, 10. фебруара 1863. Бр. 6. Година IV, стр. 95-97.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драга Димитријевић Дејановић, умро 1871, пре 155 година.