Срдачно те здравим, мој кутићу знани,
Уточиште мира, надахнућа, рада,
Где нечујним током теку моји дани, У срећи, без јада.
Твој сам: јер промених грешне царске дворе,
И раскошне гозбе и заблуде њине
За тишину поља и шуштање горе,
Где ће дух слободан кʼо орʼо да сʼ вине.
Твој сам: јер ја волим овај вртић мрачни
Са његовим хладом и безбројним цветком,
Ту ливаду лепу окићену плашћем,
Где потоци шуме по шевару ретком.
Ту преда мном свуда стоје слике живе:
Два језера бистра у дољи се плаве,
Где се бела једра кад и када јаве;
А иза њих шуме и дугачке њиве;
У даљини мноштво разбацаних кућа,
Крај обала росних белоруна стада,
Ту млинови многи и стаје од прућа,
Све трагови сами обиља и рада.
Овде ослобођен од таштина празни,
Ја се учим наћи у истини дражи,
И ценити веру, коју душа тражи,
И не чути ропот незналица разниʼ,
На смирену молбу саучешћа дати, И с презрењем глати
Злочинца, илʼ луду с неправедним сјајем.
Пророци векова, ту ја питам вас —
Кад се летњег дана под лиснатим сплетом.
У самоћи дивној и у миру светом
Још јасније чује ваш утешни глас:
Јер он гони снажно сан суморни, лени,
И на рад ме креће, а унилост гуши,
И те ваше мисли творачке и смеле
Сазревају тада дубоко у души…
Алʼ ужасна мисо овде душу слама:
Усред цветних поља и зелених гора,
Свуд пријатељ људства угледати мора:
Убиствени призор незнања и срама.
Не марећ за сузе, не чујући писку,
Одређено само неком судбом пуком:
Ту власништво дивље у безбоштву ниску
Све отима, граби насилничком руком:
И рад и својину и радничко време,
Под фијуком бича погнуто за плугом,
Ту се ропство вуче по браздама туђим И печали другом.
Ту се јарам тегли све до гроба хладна,
Ту не гаји нико ни љубав, ни наде,
Ту расту и цвате девојчице младе
За насладу гнусну господара гадна.
А отаца седих узданица драга:
Ти синови млади, та смена и снага,
Од свог дома бежи и светом се вије
Да умножи робље великашког прага…
О, што немам гласа, што у срца рије!
Што ми груди гори узалудни жар,
Зашто немам страшни речитости дар?…
Да лʼ ћу видетʼ, друзи, ослобођен народ
Да лʼ ће кадгод ропство на миг царев пасти,
И да ли ће једном и над земљом нашом
Засијати зора слободе и части?
Извор
Српски књижевни гласник, 1. април 1899. Стр. 434–436.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 119 година.
