Свом снагом напред до крајње и потпуне победе

Свом снагом напред до крајње и потпуне победе  (1941)  Писац: Димитрије Љотић

Наш уредник поставио је за Божићни број „Наше Борбе” г. Љотићу следеће питање: — У првом броју „Наше Борбе” рекли сте да је прва наша дужност да се сузбију и разбију комунисти у Србији. После разбијања комунистичких банди шта треба да ради наше друштво да би било боље српском народу?

Комунистичке банде су биле и јесу само спољна манифестација с једне стране наше духовне пометености, а с друге стране наше разбуктале себичности.

Да ми знамо свој духовни пут, да га нисмо изгубили, (као ждралови покаткад у касно јесењој магли што свој изгубе) не би нам се могло десити да комунизам нађе у нашем народу толики број свесних и несвесних помагача.

Да држимо своју себичност на узди, у руци, да смо прво терористи према самима себи, ми бисмо били правичнији према другима, а самим тим би стварно било мање повода за комунистички бес рушилачки. Али у нас ври себичност и ми је не спутавамо већ јој слободно дајемо маха.

Ви ме питате: које задатке после разбијања комунистичких банди има наше друштво!

Одговор је јасан: савладана је ерупција комунистичка, али вулкан је жив. А том вулкану главну снагу дају та наша духовна пометеност и та наша разбуктала себичност.

Савладати ерупцију је нешто, али није све. Док вулкан живи и ради, опасност од нових ерупција је непрестано ту.

Наш народ мора да сазна одакле му опасност прети.

Он мора да сазна да нема веће опасности за њега самог од њега самог, а то ће рећи: од те духовне пометености и од те разбуктале себичности.

Нико му живи под небом веће несреће не може учинити, него што могу те његове велике и смртоносне бољке.

Њему су стално говорили о његовим спољним непријатељима. И он их је мрзео. А нису му казали да он нема већег непријатеља него што је сам себи кад изгуби свој духовни пут и кад пусти да се разигра несметано себичност.

Сад треба, обратно, да уђе у сама себе и ту упозна свог највећег и одиста убиственог непријатеља, кога је досада мазио и хранио.

Јесенас нам је била дужност да се боримо против комунизма, те духовне пометености и отеловљене себичности. И добро смо радили, јер је комунизам сачињавао непосредну опасност.

Данас се морамо обратити корену одакле је комунизам избио и зло из корена чупати. Отуда наш народ мора, (као што је омрзнуо комунизам, пошто је сазнао за зло које доноси) да упозна корен његов, да га омрзне свом душом својом, и да га чупа из себе, као коров што се чупа из оплемењеног усева.

Борба против разбукталог комунизма била је тешка. Али скоро је завршена.

Борба против корена му духовног је тежа и тек има да почне.

Али не можемо стати на по пута. Већ и по томе што из корена остављеног лако избијају изданци, често упорнији и многобројнији од стабла прво посеченог.

Морамо, дакле, свом снагом напред до крајње и потпуне победе.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.