Свештеници и народна политика

Свештеници и народна политика  (1941)  Писац: Димитрије Љотић

Има две врсте политике, па и два могућа начина односа свештениковог према њој.

Ако је политика ствар интереса личног, котеријашког или кликашког, како свештеник може у њој да учествује?

Ако је политика везана са судбином једног народа, како да свештеник може бити према њој равнодушан?

Нико данас разумно неће моћи порећи да ова или она политика народна води овој или оној судбини дотичног народа, а ова или она судбина води онаквим или оваквим резултатима у животу народа и његових чланова, који резултати могу бити од највеће важности и за спасење појединих и многих душа.

Ми тиме нити можемо нити хоћемо да кажемо да политика једног народа има искључивог утицаја на питање спасења, јер знамо да су се појединци спасли чак и из Содома и Гомора. Али хоћемо да подвучемо да политика једног народа може водити појединца и читав народ духовном расулу, као греху и душевном помору појединце. А то је и већа и страшнија од политике пропасти или економске беде. Ми управо мислимо да политичка пропаст и економска беда долазе као плодови духовног расула и друштвеног помора, јер стојимо на гледишту да је духовно битно, оригинално, коренито, и да је и политичко и економско само одблесак духовног.

Ми знамо да су „разни дарови” па онда мислимо да је правило да прави и свети свештеник не може бити војсковођа, па чак ни практичан управљач државе. Али зар зато свештеник, имајући у виду ону горњу истину може и сме да остане политички индиферентан, перући руке као Пилат у свима судбинским питањима његовог народа?

Ми сматрамо да је свештеник дужан, по служби својој, да исповеда истину и за њу се бори, о свим судбинским народним питањима, увек — не тек „кад се кола поломе”, — јер тада се и без њега види да „има других путева”, па се нису морала кола гонити путем којим су их гонили „политички дилетанти и партиске наказе”.

Важно је међутим, да то што он исповеда и зашта се бори буде заиста истина, а не заблуда. И он је дужан и себи и својој служби, и својој пастви, да то питање добро и свесрдно испита. Али кад се увери, онда ћутати не може и не сме.

Ми дакле сматрамо:

1) да је свештеник дужан и индивидуално, као сам, да исповеда јасно и гласно истину о свакој судбоносној ствари свога народа, — и по потреби за њу и да се бори, начином достојним своје свештеничке службе;

2) да је он то дужан да чини увек, а не само „кад се кола поломе”;

3) да, ако постоји политичка организација, која ту истину и сама проповеда и за њу се бори, дужан је да је својим исповедањем и својом борбом помогне.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Љотић, умро 1945, пре 81 година.