Свештеник Драгутин Булић

Свештеник Драгутин Булић  (1942)  Писац: Димитрије Љотић

Родио се 1910. у Вичи — селу Ломног Драгачева. Син честитог домаћина Милорада Булића и племените Српкиње Даринке, коју поодавно закрива земља српска.

Растао, домаћу српску мудрост текао и знање основне школе прибирао међ вихорним горама Драгачевским и на обалама жуборних река и потока његових.

По завршетку основне школе, отргао се из крила мајчина и од зелених брегова свога краја, па се спустио на обалу Мораве у Чачак, чија је историја сувише променљива и бурна, и ту је продужио телесно узрастање и школско назидавање.

Пошто је завршио четири разреда гимназије отишао је у подножје Фрушке Горе, на обале Дунава, и ту се уписао у богословију Светог Саве. Завршио је пет разреда ове знамените школе српске са одличним успехом.

По одслужењу војног рока рукоположио га за свештеника блаженопочивши епископ Жички Јефрем Бојовић и поставио на једну од парохија при манастиру Студеница. Тако је млади свештеник Драгутин прву службу почео у најзнаменитијем крају нашем, најзнаменитијем по изворима духа и морала, вере и национализма.

После краћег службовања тамо прелази на домак Рудника у село Прањане и тамо продужује свештеничко службовање. Поред ревносне свештеничке службе он студира и на време полаже дипломски испит на Београдском теолошком факултету.

По положеном испиту и после тешке породичне трагедије напушта службу парохијског свештеника и прелази за наставника у гимназију Чачанску. Ту улаже неизмерне напоре да што више духа и морала, вере и национализма улије у срца и душе својих ученика. С обзиром на прилике које су владале у нашим школама, па и у тој где је овај човек делао, напори су били тешки и претешки. Зато су и трудови његови били преголеми.

Када су настали тамни и бурни дани у животу народа нашег, свештеник и професор Драгутин улагао је огромне напоре, да у свест народну убаци што више разума и у душу што више светлости. Трчао је без умора и одмора, да се што више српских живота спасе и у томе је свакако имао много успеха, за које данас многи неће да знају а који ће сутра бити тако јасни и светли да их нико неће моћи укрити.

Свесно и с љубављу се жртвовао за добро рода свога.

Оставио је малог сина Србољуба, коме је кроз више година био и отац и мајка.

Његов отац Милорад изгубио је јединца сина. Сада му на старачка плећа пада терет родитељски према малом Србољубу, а срце му испуњава бол за јединим сином.

Српски народ лишен је у најсудбоноснијим моментима једног свога, заиста, врлог сина, а његови другови верног друга.

Оволико сада под притиском жалости и туге, за славно палим братом и другом, а када тело овога борца буде предано грудима земље српске, упалиће се више воштаница сабраних од речи српских, да светле нараштају новом, као што светли и душа овог паћеника међу народима светим у царству небеском.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.