Свезнање А1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

СВЕЗНАЊЕ


А—Адмирал

А, а 1) 1. слово ћирилице и латинице; у црксл. аз. 2) самогласник. 3) свезица. 4) усклик. 5) у логици ознака (из лат. affirmo) за општепотврдни (универзално афирмативни) суд. 6) у муз. 6. тон, C-дур основне скале (la). 7) à (фрц.: по): при обрачунавању у ноти, фактури, рачуну ставља се испред цене, нпр. 10 кг каве à 48 д. A discrétion (фрц.), до миле воље, колико ко хоће. A la baisse → бесје, берза. A la carte (фрц.), по карти; у гостионици: по избору из јеловника, супр. menu, table d'hôte. A la mode (фрц.), по моди, по савр. укусу. A la hausse → хосје, берза. A propos (фрц.), на време, згодно, поводом, у вези с нечим; узгред буди речено. A fond perdu (фрц.), израз да је предана вредност отписана (нпр. кад се сума за вођење рекламе да а ф. п., значи да се за њу више не полаже рачун). 8) аа, скр. од ана (грч.: по), употребљава се на рецептима кад се од различитих лекова дају исте количине. 9) у нумим. avers, предња страна (лице) новца. 10) a. a., скр. од ad acta. 11) A dato (лат.), од данас. Датумска или а дато мен., код које се рок исплате (доспеће) рачуна од дана издавања. A limine, одмах, напросто (одбити што a. l.),

А-, ан-, у почетку грч. сложеница: не-, без-.

АБ (лат.: ab), пред сугласницима: а), предлог са 2. и 6. падежом: с, са; од. Ab absurdo, докази који се узимају у геом. и вишој мат., помоћу којих се доказује нешто што је у опреци са здравим разумом. Ab imo pectore, imo pectore (лат.: из дна душе, од срца), нпр. изразити негодовање, захвалити коме a. i. p. Ab initio (лат.: од почетка), израз који се у праву употребљава као ознака како је било стање у тренутку склапања правног посла; према њему се суди о пуноважности посла. Ab intestato, у праву означава наслеђе по зак., а не по тестаменту или уговору (интестатско наслеђивање). Ab Jove principium (лат.: од Јупитера је почетак, тј. почнимо са Јупитером), речи из Вергилијевих Еклога; данас се употребљавају кад хоће да се каже да треба почети од најважнијег. Ab ovo, од јајета; речи узете из Хорација; данас се каже кад неко почне причање нечим што има само далеку, а не непосредну везу с оним о чему је реч, или, како се код нас каже: од Кулина бана. Ab urbe condita (лат.: од оснивања Рима), у рим. списима 753. год. пре Хр. од које су ст. Римљани бројали године, налази се у књ. и као скр. U. C. Ab hoc et ab hac (лат.: од овог и од ове, тј. с брда с дола), каже се кад неко говори без везе.

АБА 1) (арамејски: отац), титула познатих јевр. (нпр. Аба Арека), а и хришћ. уч. на И. 2) (тур.), грубо вунено сукно у употреби у балк. земљама и на И. за израду кабаница и др. делова одеће, нарочито сеоске.

АБАГАР, прва штампана књ. на новобуг. јез. (у Риму 1641.); зборник апокр. молитава и записа против болести; писац Филип Станиславов, кат. бискуп из Никопоља.

АБАД 1) А. I, маварски краљ у Севиљи (1023.-1042.), осн. династију Абадида. 2) А. II, краљ (1042.-1069.), син претходног. 3) А. III, краљ (1069.-1095.), покорио Кордову, али био потучен од мароканског султана Јусуфа и прогнан у Афр.

АБАДАН, перс. лука на истоименом о. на ушћу Шател-Араба (око 7 000 ст.); извозно место земљаног уља.

АБАЖУР (фрц.), штит на лампи; рефлектор; светларник на подруму, светларник уопште.

АБАКУС (грч.), плоча која крунише капител стуба (→ сл.)

АБАНДОН (фрц.), напуштање; у праву: одрицање неког права; правна радња којом се, поводом наплате потраживања, проузрокованих кривицом бродских намештеника, означује актива поморске имовине као нарочити и искључиви скуп добара из којег се има извршити та наплата (→ актива поморске имовине); уступање осиг. друштву робе, оштећене приликом превоза, с тим да оно исплати осигуранику суму на коју је роба осигурана.

АБАС 1) А. I Велики, перс. шах (1586.-1628.), одличан администратор и завојевач, 1 од најзнатнијих владара мусл. Перс; пренео престоницу у Исфахан и заузео Афганистан, Јерменску и делове Грузије и Тур. 2) А.-паша Химли, ег. кедив (1892.-1914.); Енглези га збацили са престола.

АБАСИДИ, династија од 37 ар. халифа (750.-1258.); дошли на владу после Омејада, пренели престоницу из Дамаска у Багдад и осн. багд. халифат; за њихове владе заустављена ар. освајања и настало цветање ар. културе.

АБАТ, абас, опат (лат. од аба) 1) у ркат. црк. свешт. достојанство, које претходи епископском, и титула ман. старешина и парохиских свешт.; носи митру и прстен.

АБАТОН (грч.), светиња над светињама; у прав. црк. предњи део, хор застрт завесама.

АБАФИ Леополд (1827.-1883.), чсл. новелист (псеуд. Бранко Ровинов); гл. дело: Три гроба.

АБАЦИЈА → Опатија.

АБАЏИЈА, кројач одела од абе, поглавито за сеоски свет; у Југосл. има их сада само у Војводини и Србији, па и ту у опадању.

АБД (ар.), слуга; чест саставни део ар. имена, нпр. Абдалах (слуга божји).

АБДАЛАХ, отац Мухамеда, оснивача ислама.

АБД-ЕЛ-АЗИС, марокански султан (1894.-1909.); лошом управом изазвао незадовољство народа, што искористила Фрц. и збацила га помоћу његова брата Мулај -Хафида.

АБД-ЕЛ-КАДЕР, ар. емир из Алжира (1807.-1883.); бранио Алжир 14 год. од фрц. освајача, али најзад побеђен и заробљен 1847.; последње год. живота провео у Сирији.

АБД-ЕЛ-КРИМ, марокански поглавица; побунио обл. Риф против Шп. и Фрц., али после дуже борбе присиљен на предају 1926.

АБДЕРА, трачанска варош на обали Егејског М. у ант. доба.

АБДЕРАХМАН 1) ар. намесник у Шп.; потукао га Карло Мартел код Поатјеа (732.). 2) А. I, шп. халифа (756.-787.) из династије Омејада; побегао после покоља својих сродника у Шп. и осн. засебан халифат са престоницом у Кордови, где његови потомци владали око 300 г. 3) А. II, шп. халифа (821.-852.), заузео Барселону, војевао против норманских пљачкаша; штитио научнике, књиж. и ум. 4) А. III, халифа (911.-961.), под којим кордовски халифат достигао врхунац у екон. и култ. погледу; осн. мед. школу у Кордови.

АБДЕРХАЛДЕНОВА РЕАКЦИЈА, за доказивање трудноће, састоји се у истраживању протеолитичних фермената у серуму крви трудница; увек позитивна за време трудноће; понекад позитивна код неких обољења.

АБДЕСТ (перс), у исламу обредно прање пре клањања (молитве).

АБДИЈА, 4. по реду од 12 малих библ. пророка.

АБДИКАЦИЈА (лат.), одрицање владара од престола.

АБДОЛОНИМ, потомак сидонских владара; због сиромаштва постао баштован, али га Александар Вел. вратио на престо 332. г. пре Хр.

АБДОМЕН (лат.), трбух, област тела код човека између грудног коша и карлице, код вел. броја животиња иза груди; код многих животиња са чланковитом грађом тела (особито зглавкара) састоји се од одређеног броја трбушних чланака; садржи већи део дигестивног апарата (желудац, црева, јетра, панкреас). Абдоминалан, припада трбуху или се на трбух односи. А. тифус → тифус. (На сл.: изглед отвореног а. с органима у нормалном положају).

АБДУКЦИЈА (лат.), одвођење, удаљавање уда или његовог дела од ср. линије човековог тела; супр. → адукција.

АБДУЛ -АБАС - САФАХ (тј. Крволок), први халифа из ар. династије Абасида → Абул-Абас.

АБДУЛ-АЗИС, тур. султан (1861.-1876.), брат→ Абдул Меџида; извршио припреме за реформу Тур., али окривљен што је дозволио да се отпочне решавање и. питања на штету своје државе, па збачен и убијен у мају 1876. За његове владе избио устанак Луке Вукаловића (1861.) и вођен рат са Црном Гором (1862.); сукоб са Србијом завршио предајом градова кн. Михаилу; после н. устанка у Б. и X. (.1875.) и рата са Србијом и Ц. Гором почео припреме за н. рат, али га није дочекао.

АБДУЛ-ЛАТИФ (1160.-1231.), важан ар. научник; гл. дело Опис Египта.

АБДУЛ-МЕЛИК, најмоћнији омејадски халифа (685.-705.).

АБДУЛ-МЕЏИД, тур. султан (1839.-1861.), реорганизовао тур. војску и увео реформе (хатишерифом 1839. и хатихумајуном 1856.) којима дао равноправност хришћ.; водио кримски рат са Рус. (1853.-1856.) и 2 рата са Црном Гором (1839. и 1868.).

АБДУЛ-ХАМИД 1) А. I, тур. султан (1774.-1789.), склопио са Рус. кучукајнарџиски мир. 2) А. II, тур. султан (1876.-1909.), владар деспотске ћуди; дозвољавао покоље хришћ. у Јерменској и на Балк.; по његову доласку на престо Србија и Ц. Гора (1876.), а за њима Рус. и Рум. (1877.) објавиле Тур. рат, завршен санстефанским миром, а ликвидиран берлинским конгресом (1878.); у рату са Грч. Турци победили, али уствари изгубили Крит (1897. год.); касније предали Фрц. Мароко (1881.), а Енгл. Египат (1882.). Несносно стање хришћ. у Македонији довело до увођења рефорама од стране вел. сила (1903.) и до њихових честих посредовања у Тур., услед чега планула револуција младотур. официра (1908.); њу искористиле Буг., која се онда прогласила за независну, и Аустр., која објавила анексију Б. и Х. При покушају да сруши младотур. парламентарни режим, збачен са престола (1909.); умро за време свет. рата (1918.).

АБДУЛА (* 1882.), краљ Трансјорданије од 1921., пријатељ Енглеза.

АБДУЛА Марко Петровић (1780.-1823.), барјактар у 1., кнез Пожаревачке нахије у 2. устанку; смењен због осионости и нечистих послова (1821.), дигао буну 1821. у Пожаревачкој нахији, али није имао успеха; убијен 13/1. 1823., пошто га кн. Милош пустио из затвора.

АБДУЛАХ ЕС САИД, судански халифа (1885.-1899.), наследио махдију Мухамеда Ахмеда; погинуо у борби с Енглезима.

АБДУЛАХ ХАМИД (1852.), тур. лиричар и драматичар, с којим заправо почиње нова тур. књиж.

АБДУРАХМАН --> Абдерахман.

АБДУХ МУХАМЕД (1849.-1905.), ректор Азхара (мусл. високе теол. шк. у Каиру), ар. теолог и новинар, присталица реформи у исламу.

АБДУЦЕНС (nervus abducens), 6. лубањски живчани пар, одмицач ока (→ живац).

АБЕЛ Нилс X. (1802.-1829.), норв. математичар; значајни радови о једначинама и о теорији функција.

АБЕЛАР Пјер (Abélard, 1079.-1142.), фрц. теолог и сколастички филозоф; због љубавних односа са калуђерицом Елоизом мучен; живео у ман., осуђен као јеретик. Сјајан и духовит учитељ; његово начело: Intelligo, ut credam = сазнајем да верујем (тј. мада је вера изнад свега, ипак је треба умом образлагати), а у етици био мишљења да се врлином може постићи највише добро.

АБЕНСЕРАЖИ, моћно маварско племе; у 15. в. живели у краљевини Гранади.

АБЕОКУТА, град (46 000 ст.), пристаниште на ЈЗ Брит. Нигерије; жива трг. са Суданом.

АБЕРАЦИЈА (лат.), скретање; у астр. угаона разлика између правца у којем се звезда налази и правца у којем се она са Земље види; настаје услед земљиног кретања, и што се светлост не распростире тренутно; њена највећа вредност 20,47" (аберациона константа). Први је уочио Хук, а објаснио Брадлеј (1728.). Сферна а., оптички недостатак простих објектива услед којег они не дају оштре ликове предмета, већ лик развучен у извесном простору. С. а. ублажује се смањивањем отвора дијафрагме, јер се на тај начин отстрањују ивични зраци, а лик цртају само централни; укида се и комбинацијом сабирног и расипних сочива. Објективи слободни од с. а. називају се апланатским. Хроматска а., оптички недостатак простих објектива, услед којег се разлаже бела светлост на спектралне боје; при подешавању оштрине ради се са жутим зрацима, на које је човечје око најосетљивије, а приликом снимања на плочу делују хем. зраци, плави и љубичасти, јер је емулзија плоче према њима најосетљивија и тако се добива слика која није оштра. Х. а. уклања се комбинацијом сабирних и расипних сочива, која се називају ахроматским. (На сл.: астр. а.; тачка A означава посматрача, Z зенит, H1 хоризонт, E стваран положај звезде, а E1 положај у којем је посматрач види).

АБЕРДАР → Кујунџић Милан.

АБЕРДИН, гл. град и пристаниште истоимене обл. у си. Шкотској (170 000 ст.); жива инд. (ткст.), трг., нарочито рибарско место; унив. (15. в.), катедрала.

АБЕРДИН Џорџ (Aberdeen, 1784.-1860.), енгл. државник, противник Наполеона I, после бечког конгреса закључио савез Енгл. са Фрц. против Рус.

АБЕСИНИЈА → Етиопија. Абесински бунар→ бунар.

АБЕЦЕДА, сва слова латинице поређана утврђеним редом; → азбука, алфабет, алфавит.

АВИД 1) варош у М. Аз. на Хелеспонту (Дарданели). 2) место у ст. Г. Египту, данас рушевине храмова и гробница.

АБИОГЕНЕЗА (грч.) → архигонија.

АБИОТРОФИЈА (грч.), неспособност за живот; превремено изумирање.

АБИПОНИ → Гваикури.

АБИСАЛАН (грч.), дубокоморски. А. рибе (pisces abyssales), којих има око 1000 врста, --> дубинска фауна. А. регион, делови океана и мора испод 2500 м дубине.

АБИСИНИЈА → Етиопија.

АБИТУРИЈЕНТ (нлат.), ученик највише класе какве високе или ср. шк., пред завршним испитом.

ABJECTIO (RENOVATIO, MUTATIO) MONETAE (лат.), одбацивање (обнављање и измена) новчаница, врши се кад власт прогласи ст. излизани новац за неважећи; раније су приликом замене новца наплаћивани трошкови ковања.

АБЛАКТАЦИЈА (лат.) 1) одбијање детета од сисе; треба спроводити лагано и постепено између 5. и 10. месеца; у топло летње време боље не одбијати. Ако се дете одбије пре 6 мес, сасвим и нагло, оболи често од пролива; → исхрана, дојење. 2) → оплемењавање.

АБЛАТИВ (лат.), 7. падеж лат. грам., означује место удаљавања, постанак, оруђе; одговара нашем 2., 6. и 7. п.

АБЛАЦИЈА (лат.) 1) одношење материјала и снижавање земљине површине под утицајем спољних сила, нарочито ледника и ветра (→ денудација). 2) у мед. → ампутација.

АБНОРМАЛАН, абнорман (лат.), што не одговара норми, нормалности; изван оног што је најчешће, просечно, како у негативном тако и у позитивном смислу.

АБО, гл. град финске покр. Турку-Пори, лука на Ботниском Зал. (66 654 ст.) са фин. и швед. унив.

АБОБА, село у Буг. (Шуменски срез), са рушевинама ст. буг. престонице Плиске.

АБОГОВИЋ Махмуд-паша, тур. државник, војсковођ и песник; родом из Крушевца; потурчењак; постао вел. везир 1474.; писао на тур. и перс. језику; оставио збирку песама, писама и једну научну расправу.

АБОДРИТИ, Ободрити, Бодрићи, сл. племе које живело у прим. Балтичког М., између Либечког Зал. и доњег тока р. Варнаве (сада део Мекленбурга); помињу се од краја 8. в. Год. 822. и 823. помињу се неки А. или Предевеценти у Подунављу. Мисли се да је име р. и мађ. жупаније Бодрог у вези с њиховим именом.

АБОЛИЦИЈА (лат.), акт којим се прекида ток кривичног поступка (→амнестија), А. реглементације проституције, систем у борби против венеричних болести противан систему реглементације; препоручује: укидање свих санитетско-полиц. мера које се односе на јавну проституцију, тражи затварање јавних кућа, бесплатан преглед и обавезно лечење свих оболелих без разлике, предузимање свих мера за уклањање узрока проституције. Аболиционизам, укидање, одн. покрет за укидање, нпр. црначког ропства у САД (1863.), реглементиране проституције у Енгл. (1886.), у Нем. (1927.), и смртне казне уопште. Аболиционист, присталица а.

АБОНЕНТ, абонирац (фрц.), претплатник који унапред плати за извесно време цену листа, поз., хране и др. Абонман, претплата, могућност да се по цену давања утврђене суме користе, за одређено време, извесне ствари, резултати рада или неко право онога који је примио новац; уговор се продужује за н. период чим претплатник по истеку рока настави да се користи испорукама или услугама.

АБОНОС, ебановина, тешко, тврдо, скупоцено дрво које се добива из више врста дрвета рода Diospyros; највише и најбоље успева у Афр. (извози се преко Занзибара), а највише се цени D. ebonum из Аз. (Индија, Индокина, Малајско Острвље); служи за израду луксузног намештаја, штапова, играчака и разноврсне резбарије и за интарзије.

АБОРТИВА (лат.), абортивна средства, средства и начини вршења побачаја. Абортиван, заостао у развитку, на нижем ступњу развитка; прерано рођен, побачен. А. лечење, уништава изазивача болести или спречава њено развијање у самом почетку. А. туберкулоза → туберкулоза. Абортус → побачај.

АБРАЗИЈА (лат.) 1) у геогр. рад морске и јез. воде на обалама под чијим се утицајем помера обала према копну и стварају се посебни, абразиони или прибрежни облици у рељефу земљине површине; на стрмим обалама ти су облици: клиф, таласна поткапина и прибрежна тераса или површ.; на ниским: песковито жало са томболом (пересипом), лагунама и лиманима. 2) у мед. а. материце, чишћење материце нарочитим инструментима.

АБРАМИЋ Миховил д-р (• 1884.), археолог, дир. Сплитског музеја; нарочито се бавио прошлошћу рим. Далм. и Паноније и вршио многа ископавања.

АБРАХАМ 1) јевр. патријарх → Аврам. 2) а Санта Клара (1644.-1709.), нем. проповедник и писац, дела му пуна шале, анегдота, пословица, драстичних слика и примера; важнија дела: Свети Дармар и Лудачко огледало. 3) ибн Дауд († 1180), јевр. филозоф из Толеда; први аристотеловац међу јевр. рел. писцима; гл. дело: Узвишена вера (на ар. језику). 4) Макс (1875.-1922.), нем. физичар, усавршио класичну теорију електрицитета. 5) Паул (• 1892.), мађ. оперетски композитор, гл. дела: Хавајски цвет, Викторија и њен хусар и др.

АБРАШЕВИЋ Коста (1879.-1898.), социјалист. песник, цењен у радничким круговима; по њему носи име радничко друштво Абрашевић.

АБРЕВИЈАТУРА (лат.), скраћеница.

АБРЕЖЕ (фрц.), извод, скраћено изнет садржај неког дела, обично научног.

АБРОГАЦИЈА (лат.), укидање, поништавање. А. закона, формални акт законодавне власти којим се укида један дотле постојећи зак. и не замењује никаквим н. прописом.

АБРУЦЕ, предео на Апенинима, си. од Рима; карсна висија, са које се диже највиши врх на Апенинском Пол. (Монте Корно, 2921 м), у групи Гран Сасо д'Италија.

АБСОЛОН Карел (• 1878.), чешки природњак, истраживач моравског и балк. карста; гл. дело: Моравски карст.

АБУ (ар.), отац; чест предметак ар. именима.

АБУ Едмон (About, 1828.-1885.), фрц. писац романа и поз. комада; највише успеха имао као новинар; писао и о савр. Грч. (1855.); гл. дела: Бележников нос, Горски цар и др.

АБУ-БЕКР, први халифа (632.-634.). Мухамедов таст и присталица; наредио да се прикупе и запишу Мухамедове проповеди и тако створио Коран; потукао војску лажног пророка Муселима.

АБУ-БЕЋИР-ПАША, тур. државник; уживао глас веома енергичног старешине и војника; као силистриски сераскер примио Београд од Аустријанаца и протерао јаничаре из Београд. пашалука (1791.), па стога остао у народу у доброј успомени; послан (1792.) у Битољ да укроти Махмут-пашу Бушатлију, затим био везир у Босни (од 1804.). Кад је плануо 1. срп. устанак и Порта му поверила мисију да га умири (1804.), дошао под Београд и издао наредбу да се побију дахије, али Србе није смирио, јер су они тражили да им Аустр. зајемчи уговор који он буде са њима склопио.

АБУ ЈУСУФ († 798.), гл. ученик Абу-Ханифе и багдадски кадија за владавине Махдиа и Харуна ар-Рашида; писац Књиге о земљарини, која говори о целокупној администрацији.

АБУ МАШАР († 885.), ар. астроном и астролог; у ср. в. на 3 прозван Албумасер.

АБУ НУВАС († 810.), један од највећих ар. песника, живео на двору Харуна ар-Рашида.

АБУ САИД (968.-1049.), перс. мистички песник, осн. перс. четворостиха (→ рубаија).

АБУ ТАМАМ († 845), ар. песник и састављач једне од најпознатијих ар. антологија (Хамаса).

АБУ ФИРАС († 976.), ар. песник.

АБУ ХАНИФА († 767.), осн. прве верско-правне шк. у исламу; обично називан Имам а зам. (вел. имам); његове присталице (ханифити) раширени по Тур. ср. Аз. и Индији.

АБУЗУС (лат.), злоупотреба; у мед. претерана употреба неких отрова: алкохола, дувана, морфијума, кокаина итд. Abusum non tollit usum (злоупотреба не укида употребу), ст. правничка изрека: због злоупотребе неке ствари не треба је избацити из употребе.

АБУКА, врховни поглавар етиопске црк.; рукополаже га александриски патријарх, јер су Етиопљани добили одатле 1. еп. Фрументија; крунисавао цара.

АБУКАЗЕМ, псеуд. књиж. Огњановића Илије.

АБУКИР, градић у Д. Египту где Нелзон уништио Наполеонову флоту 1798., а Наполеон однео сјајну победу над тур. војском 1799.

АБУЛ-АБАС, калифа (751.-754.), праунук Мухамедова стрица Абаса; осн. династије Абасида; домамио у Дамаск и погубио целу породицу Омејада, изузев Абдерахмана I, који се спасао бекством у Шпанију.

АБУЛ-АЛА АЛ-МАРИ (937.-1057.), ар. песник, мислилац; слободоуман, песимист и скептик.

АБУЛ-АТАХИЈА († 826.), ар. песник са претежно моралном и аскетско-рефлексивном жицом.

АБУЛ-ФАРАЏ Исфахански († 976.), састављач гласовите ар. збирке Китаб-ал-агâни.

АБУЛИЈА (грч.), безвољност, неспособност доношења одлуке и њеног извођења из псих. или фзл. узрока.

АБУЛФЕДА Имад Един Исмаил (1273.-1331.), султан од Хамата (Сирија), чувен ар. географ и историчар; учествовао у ратовима против крсташа; гл. дела: Географија и Кратка ист. света.

АБУШЕХР, Абушир → Бушир.

АБХАЗИ, кавкаски народ, 72 000, у окр. Сухуму, у прим. Црног М.; помињу се у 1. в.; Руси их покорили 1845. и 1863.; после угушеног устанка у Дагестану 1864., многи иселили у тадању Тур.; већином мусл., раније се делили на племена, а сада на 24 рода.

АБХАЗИЈА, аутономна совјетска рпб. на и. обали Црнога М. (8 615 км², 235 000 ст.); гл. град Сухум.

A B C-ДРЖАВЕ, Аргентина, Браз. и Чиле, које су 1910. склопиле савез.

АБШИХИ (1388.-1446.), ар. писац.

АВА, прва позната нем. песникиња (1. пол. 11. в.).

АВАЗ (тур.), глас.

АВАКУМ 1) ст.-заветни јевр. пророк; прорицао о доласку Христову. 2) Ђакон, јунак и мученик из 1. срп. устанка, родом из Босне; набијен на колац за време Хаџи-Проданове буне 1814., у Београду, што није хтео да се потурчи.

АВАКУМОВИЋ Јован (1841.-1928.), државник; угледан члан либералне странке; мин. правде 1880. и 1887., а 1892. претседник либералне владе, која срушена држ. ударом 1./4. 1893.; по убиству кр. Александра Обреновића 29./5. 1903. поново претседник владе, али се наскоро повукао; цењен као правник, био члан С. к. акад.; гл. дело: Теорија казненог права; своје имање оставио Акад. за научне сврхе.

АВАЛ (фрц.), нарочита врста јемства, којом се обезбеђује исплата и намирење мен. дуга уопште (§ 29. и § 48. Мен. з.) разликује се од обичног јемства тиме што је онај који га даје не само солидарно већ и самостално обавезан; то значи да он може остати у обавези и онда кад престане обавеза гл. дужника и да се авалист обвезује само за суму за коју је јемчио; може се дати само написмено (пише се на мен.). Авалист, онај који даје а.; може бити свако лице способно за мен. задуживање, без обзира да ли је већ у мен.-правној обавези или не (§ 30. Мен. з.). Испред потписа а. ставља се: pеr аvаl, као порук, или што др. истог значења.

АВАЛА, ниска план. купа, острвско узвишење (511 м), око 17 км ј. од Београда; налаз живе, сребра и цемента. У близини санаторијум за душевне и нервне болести, а у пројекту подизање санаторијума за тбк. У ср. в. Жрнов, тврђава саграђена 1442., рушевине недавно уклоњене ради постављања споменика Незнаном јунаку. Авалит, зеленкаст и љуспичав минерал (хромов алумински силикат) нађен на А.; обично заједно са цинабаритом у кварцној стени.

АВАЛУН, у норманско-бретонским причама земља виле Моргане и боравиште краља Артура пошто је био рањен.

АВАНГАРДА (фрц.), претходница, претстража.

АВАНЗОВАТИ(фрц.), напредовати у служби у погледу чинова. Аванс, унапред дата сума, предујам; не мора се давати док друга страна не изврши своју обавезу.

АВАНТУРА (фрц.). пустоловина, смело предузеће и необичан догађај у нечијем животу. Авантурист, пустолов, човек који прави а.

АВАНТУРИН, кварцни минерал, мркожут са тачкицама боје злата; употребљава се за накит.

АВАРЕСКУ Александар (• 1859.). рум. ген. и државник; учествовао у рус.-тур. (1877.-1878.) и 2. балк. рату; противник Макензена у Молдавској 1917.; у више махова мин. и претседник владе.

АВАРИ 1) Обри, татарско-хунско племе, које се, под притиском тур.-татарских освајача, померило у ј. Рус. и отуд око 558. избило на, границу Виз. царства. Добро организовани, брзо потчинили Сл. око Дунава и Тисе, које су затекли на том подручју. После одласка Лангобарда у Ит., 568., раширили се по целој Панонији и допрли и у Алпе; са собом водили многобројне Сл. као обрађиваче земље и са њима вршили колонизације. Год. 582. узели тврди град Сирмиј и почели стална упадања преко границе; удружени са Сл., 626. покушали чак да заузму Цариград. Њихов брутални поступак са сл. савезницима после неуспеха изазвао против њих побуне Сл., које помагао и виз. цар Ираклије; отад њихова моћ све више слаби. Сл. (Срби и Хрвати) потпуно их потисли са Балк.; њихову државу, између Тисе и Дунава, срушили коначно Франци Карла Вел. крајем 8. в. 2) кавкаски народ у групи Лезгијанаца (234 000), поглавито сточари; у обичају лов са соколима; ватрени мусл.; од ст. обичаја очувана крвна освета.

АВАРИЈЕ (ит.), делимични губици и ванредна оштећења брода или његовог товара (а. штета), или ванредни издаци учињени за брод или товар (а. трошкови); у њих се не убрајају: редовно хабање брода, трошкови пловидбе и различите таксе. Заједничке а., ванредне жртве и трошкови, учињени намерно и разложно, у циљу да се брод и товар спасу од заједничке опасности на мору (§ 131. јел. нацрта Помор. трг. 8.). Засебне а., штете и ванредни трошкови учињени само за брод или за товар, као: штета коју претрпи роба због сопствених мана, буре, наседања брода или неке друге незгоде на мору; штета коју из истих разлога претрпи брод губитком паламара, ужади, катарке и сл.; њу сноси власник оштећеног или изгубљеног предмета.

АВАС Шарл (Havas, 1785.-1858.), фрц. публицист, обогатио се под Наполеоном I за време конт. блокаде: основао 1835. А. агенцију, као новинарски обавештајни биро, која се развила и стекла свет. глас. А. агегција, од 1879. а. д., највећа фрц. телегр. → агенција.

АВАТАРАС, у индиској рел. (браманизму) силажење бога Вигану на земљу, због разних циљева и у разним облицима (нпр. рибе, да спасе првог човека од потопа).

АВБА (нем. Huabe), ж. капа; у Слов. носиле жене и невесте од средине 18. до средине 19. в.; богато украшена везом; нама дошла из Нем., где била у обичају већ од 14. в. као капа удатих ж.; сличне капе ношене и у Фрц.

АВГАР, име многих царева, у св. Месопотамији (престоница Едеса). Познат А. V Црни, за којег историчар Јевсевије вели да је замолио писмом Христа да га излечи од страшне болести и да дође у Едесу; Христос му је послао рубац са својом сликом насталом кад се обрисао рупцем; А. се излечио додиром рупца и постао хришћ.

АВГУСТ 1) Цезар Октавијан, рим. цар (31. пре Хр. -14. по Хр.), унук Цезареве сестре Октавије; по Цезаревој смрти дошао у Рим, придобио Цицерона, који наредио да му се повери команда над сенатском војском, па потпуно потукао Антонија код Мутине (43.); нагнао га да побегне у Цисалписку Галију и вратио се у Рим, где био наименован за конзула; после тога се опет приближио Антонију и склопио с њим и Лепидом 2. тријумвират (43. пре Хр.); однео победу над Цезаревим убицама код Филипа (42.) и Антонијом код Акцијума (31.), па сам завладао рим. државом: завео у Риму нов облик владавине, познат под именом принципата; трудио се да сачува рим. држави прир. границе: Рајну, Дунав, Еуфрат, Ар. и Сахару; његови ген. одбили Парћане, победили Германе, угушили далм.-панонски устанак и осн. нове пров.: Ретију, Винделицију, Норик, Панонију, Илирију и Мезију. Улепшао своју престоницу многим грађевинама и храмовима; помагао књиж. и ум.; стога његова владавина названа: Августов или златни век. 2) А. I, пољ. краљ, (1548.-1572.) → Сигмунд II Август. 3) А. II, пољ. краљ. (1697.-1733.), водио борбу с Турцима у савезу с Аустр. (1697.-1690.), и Швед. у савезу са рус. царем Петром Вел. (1701.-1721.); потучен морао привремено да уступи престо Станиславу Лешчинском (1704.-1709.). 4) А. III, пољ. краљ (1733.-1764.), син претходног, водио рат за пољско наслеђе (1733.-1735.), противу Станислава Лешчинског; у борби га помагале Рус. и Аустр., а противу њега ратовале Фрц.. Шп. и Сардинија: бечким уговором о миру потврђен за пољ. краља.

АВГУСТ, 8. месец у год.. добио име по рим. императору А., коловоз, има 31 дан.

АВГУСТИН 1) Блажени (354.-430.), рођен као незнабожац, умро као еп. у Ипону (с. Афр.), веома плодан писац. 1 од највећих црк уч. и књиж., осн. флз. подлоге етике и ркат. назора о задацима црк.; гл. дела: О држави божјој, Исповести. 2) енгл. апостол, ког 596. послао у Енгл. папа Гргур I. Августински ред, августинци, ркат. калуђерски ред (осн. бл. А.); правила му дао папа Иноћентије IV (1244.).

АВГУСТОВО, место у Пољ. на р. Нети, код којег у свет. рату Руси победили Немце 30./9.-4./10. 1914.

АВГУСТУЛ РОМУЛ, последњи владар Зап.-рим. царства; збацио га херулски вођ Одоакар 476.

АВДИЈА → Абдија.

AVE (лат.), здраво. А. Маriа, почетне речи ркат. молитве тзв. поздрава анђеоског, тј. речи арханђела Гаврила деви Марији кад јој јавио да ће родити спаситеља; у прав. молитви: Богородице дјево, радујсја! А., Caesar (Imperator), morituri te salutant (лат.: здраво, царе, они који иду у смрт поздрављају те), речи којима су гладијатори у циркусу поздрављали рим. цара пролазећи испред његове ложе.

АВЕЉ (Абел), по Св. писму други син Адама и Еве; убио га брат Кајин из зависти. Авељевци, хришћ. секта у с. Афр., названа по А.; женили се, али се уздржавали од сношаја да не би рађањем деце ширили наследни грех.

АВЕНАРИЈУС Рихард (1843.-1896.). филозоф; дела: Критика чистога искуства, Људски појам о свету; заступао једну врсту позитивизма. тзв. емпириокритицизам. 2) Фердинанд (1856.-1923.), нем. песник и књиж., гл. дела: Кућна књига нем. лирике, Књига балада, Весела књига.

АВЕНИЈА (фрц.), широка улица са дрворедима.

АВЕНОЛ Жозеф (• 1879.), Фрц. политичар и фин. стручњак; од 1932 ген. секретар Друштва народа.

АВЕНПАЦЕ → Ибн Баџа.

АВЕНТИН, један од 7 брежуљака на којима био Рим; на њег се повлачили плебејци приликом својих побуна.

АВЕРЗИЈА (лат.), одвратност.

АВЕРОЕС (Ибн Ружд, 1126.-1198.), ар. лекар, правник и филозоф из Кордове; тумачио Аристотела; нагињао пантеизму и материјализму. Авероизам, учење А., нека синтеза аристотелизма и пантеизма (пориче бесмртност душе); потпуну истину може да сазна само неколицина појединаца, остали треба да се задовоље вером.

АВЕРНО, 35 м дубоко кратерско јез. у Ит., код Напуља, по веровању ст. Грка и Римљана ту био улаз у доњи свет.

АВЕРС (фрц.), лице, предња страна новца.

АВЕРЧЕНКО Аркадије (1881.-1925.), рус. хуморист, веома популаран; уређивао у Рус. ревију Сатирикон; штампао неколико збирки краћих духовитих прича без нарочите дубине и роман Потходцев и другови; умро у емиграцији.

АВЕСАЛОМ 1) Давидов син; побунио се против оца, али побеђен морао да бежи. При бежању закачила му се дуга коса за дрво те га стигао Јоав и убио. 2) митрополит београдски и сремски из 17. в., по чијем наређењу написано житије св. Ст. Штиљановића.

АВЕСТА., знање примљено од божанства преко пророка; св. списи перс. рел. Зенд-авеста; имала обимну књиж., коју уништио Александар Вел.; на њеним остацима створен зборник од 21 књ. (наск); У целости сачувана само једна. Авестски језик, један од ј. иранске гране, староперс. (ј. Зендавесте).

АВЕТ 1) (Tarsius spectrum), врста полумајмуна, мале главе, вел. ушију и веома крупних очију; ноћна животиња живахних покрета; живи на Малајском Острвљу. 2) утвара, привиђење.

АВИЗИРАТИ (фрц.), обавестити, доставити, известити. Авизо (ит.), обавештење, извештај о пошиљци новца, робе итд.

АВИЈАЦИЈА (лат.-фрц.), део ваздухопловства; обухвата ваздухоплове теже од ваздуха (→ аероплан, ваздухопловство). Авијатичар, личност која припада а. За њих се могу узимати само млађи људи, здравог срца и плућа, који нарочитим испитивањем докажу да су способни за ову службу. А. помоћне трупе , вплов. јединице које не лете, тхн. особље (инж., контролори и механичари) и особље метеор. службе, попуњено стручњацима. Авион, справа за летење тежа од ваздуха (→ аероплан, ваздухоплов). Авионски саобраћај, у Југосл. двојак: војни и цивилни. Цивилна (путничка, поштанска и трг.) а. у нашој држави почела рад 1928. Саобр. у оквиру државе врши друштво Аеропут. Год. 1935. радиле пруге: Београд-Борово-Загреб; Београд-Ниш-Скопље-Битољ; Београд-Сарајево; Љубљана-Сушак-Загреб; од 1936. и Београд-Дубровник. Авиофон, телефон од гумених цеви који служи за везу измећу пилота и извиђача за време лета.

АВИМЕЛЕХ, син Гедеонов, судија код ст. Јевреја (око 1100. пре Хр.); побио своју браћу да би се дочекао судиског положаја; убила га нека жена каменом при опсади палестинске Тебе.

АВИЊОН, град у ј. Фрц., на Рони (52 000 ст.), где папа Климент V пренео папску столицу 1309.; седиште папа, које су биле под утицајем фрц. краљева; то доба (1309.-1377.) називано у Риму папским вавилонским ропством.

АВИРУЛЕНЦИЈА (лат.), неспособност клица да изазову обољење; настаје честим пресађивањем, грејањем, сушењем, дејством ваздуха, сунчаних зракова и антисепт. средстава.

АВИСТА (ит.), по виђењу; у праву: орочена обавеза тако да њена доспелост наступа чим поверилац покаже дужнику исправу о постојању дуга; ако дужник не поступи по опомени, сматра се да је у задоцњењу. Мен. а. се плаћа чим се поднесе на виђење. По Мен. зак. сматра се за мен. по виђ. и мен. с изостављеним роком плаћања; мен. по в. могу бити двојаке: плативе одмах по виђењу или на одређено време по виђењу.

АВИТАМИНОЗЕ, болести (ксерофталмија, бери-бери, скорбут, рахитис, неки облици стерилности итд.) изазване недостатком витамина у храни.

АВИЦЕНА → Ибн Сина.

АВКСЕНТИЈЕ св. († око 470.), угледан и учен државник на двору Теодосија II; закалуђерио се и повукао у пустињу и стекао вел. углед међу хришћ.; црк. га слави 14./2.

АВОГАРДО Амедео (1776.-1856.), ит. физичар, творац теорије атома и молекула.

АВР (Le Havre), град (165 000 ст.) на ушћу Сене (сз. Фрц.), по величини 2 фрц. пристаниште, поглавито за прекоморску пловидбу; бродоградилиште; инд. ткст., уља, сапуна; тржиште за каву и какао.

АВРА (халдејско-тур.), синагога.

АВРАМ, Абрахам, јевр. патријарх, отац Исаков, 1 од најзнатнијих личности у Св. писму; довео Јевреје из Халдеје у Палестину; по Св. писму обећано му да ће се у његову потомству родити спаситељ.

АВРАМИЈЕ св. Затворник († 360.), хришћ. проповедник, напустио родитељску кућу и жену на недељу дана после женидбе, па се одао пустињачком животу; црк. га слави 29./10.

АВРАМОВИЋ 1) Гаврило, митрополит дабробосански (око 1578.-1588.), егзарх пећког патријарха за Далм.; приписује му се оснивање првих срп. ман. у Хрв. (Марче и Гомирја). 2) Димитрије (1815.-1855.), сликар; из доба његова ђаковања у Бечу очувано преко 20 студија, одличан портрет Вука Караџића. и неколико копија Веласкеза, Рубенса, Рембранта и др.; највише радио иконостасе: у саборној црк. у Београду, Тополи, Љубостињи, ман. Врднику, црк. св. Јована у Н. Саду; припадао групи романтичара, али има и неколико класицистичких слика (Апотеоза Лукијана Мушицког); написао 2 књ. забележака из Св. Горе; доста његових радова чува се у Музеју кн. Павла. 3) Михаило (• 1865.), творац првих задруга у Србији; написао много чланака и студија о задругарству, земљр., газдинству и нашим аграрним проблемима. (На сл. Димитрије А.)

АВРИЛ Адолф (1822.-1904.), фрц. дипломат и књиж., боравио на Балк.; превео на фрц. косовски циклус и друге наше нар. песме и писао о нашој земљи и народу.

АВУЛЗИЈА (лат.), већи комад земљишта који р. одједном однесе на другу обалу; ако га власник оштећене обале не тражи у року 1 год. као своју својину, припада власнику земљишта са којим је спојено.

АВУС, аутомоб. друм за трке код Шарлотенбурга у Берлину (2 крака дуга скоро по 10 км).

Ag (argentum), хем. знак за елемент сребро.

АГА (тур.), господар.

АГАВЕ (Agave, фам. Аmaryllidaceae), биљке веома сухих амер. предела; при основи имају розету дебелих сочних листова, из чије се средине издиже дебело и до 12 м вис. стабло које цвета љубичастим, мирисавим цветовима, скупљеним у цвасти, и доноси плодове после 6-8, а ван завичаја и после 40 год., затим биљка изумире; најпознатија врста A. americana из С. Амер. с дугачким лишћем (до 3 м), расте задивљала у медитер. обл.; од ње као и од A. mexicana добивају се влакна за ткст. инд.; од ње и нарочито од A. atrovirens (Мексико) добива се шећерни сок (8 л дневно, преко 500 л за сезону), од којег се у Мексику превирањем справља алкохолно пиће (пулка).

АГАДА, Хагада (јевр.: приповедање), део Талмуда; говори о постанку зак. одредаба, празника и обичаја.

АГАДЕ град у ст. Вавилонији, једно од средишта народа Акад.

АГАДИР, лука на јз. обали Марока на Атланском Ок. (3700 ст.). Агадирска афера избила 1910., изазвао је Вилхелм II слањем 1 нем. крстарице у А. у жељи да спречи фрц. ширење у Мароку; завршила се уговором између Фрц. и Нем., која је признала фрц. протекторат над Мароком (11./11. 1911.).

АГАЛАКСИЈА, агалактија (грч.), нелучење млека из дојки бабињара и женки уопште; изазивају је разни узроци индивидуалне природе. Заразна а., у вет.: заразно обољење коза и оваца, проузроковано невидљивим вирусом; знаци: слаба јешност, пресушење млека, запаљење ока, сузење, тешко кретање и болови.

АГАЛМАТОЛИТ (грч.), маснику сличан зеленкаст камен, само тврђи, прозрачнији и шаренији; има га нарочито у Кини, где од њега израђују разне украсне предмете, које Кинези и код нас продају.

АГАМЕ (Аgamidae), пор. гуштера топлијих крајева; има их око 200 врста; → змај.

АГАМЕМНОН 1) Атрејев син, Менелајев брат. краљ Микене и Арга; врх. заповедник грчке војске у тројанском рату. Пред полазак у рат принео Дијани на жртву своју кћер Ифигенију, а по повратку га убила жена Клитемнестра са својим љубавником Егистом. 2) Есхилова трагедија; са Коефорима и Еуменидама улази у састав трилогије Орестије.

АГАМИЈА (грч.), безбрачно стање, неженство. Агамист, нежења.

АГАПА (грч.: љубав), у 1. хришћ. време вечера љубави, тј. причешћивање, а затим заједничке вечере у предворју храма; због нереда и непристојности забрањене.

АГАПАНТУС (Аgapanthus), биљка из рода кринова.

АГАПЕТ 1) А. I, папа (535.-536.), противник еутихијанаца. 2) А. II, папа (946.-956.), био на страни Отона I против Беренгара II; обновио дисциплину у црк. и монашким редовима.

АГАПИЋ, Гапић, Агапео, Гапео (• око 1540.), далм. сликар; сачувана једино слика св. Јеронима у истоименом заводу у Риму.

АГАРА, Хагара, иноча Аврамова и ропкиња његове жене Саре, родила Авраму сина Исмаила, по предању праоца Арапа.

АГАР-АГАР (малајски), дрога која се добива као пиктијаста материја кувањем морских алга (Rhodophycae) Јап. и И.-индиског М.; употребљава се у мед. као пургатив, у инд. хартије и ткст. као лепак, у бактериол. као биол. хранљива подлога.

АГАРЈАНИ, по Св. писму припадници ар. племена, пореклом од Исмаила, сина Аврама и Агаре; у срп. старим споменицима тако називани Турци и мусл. уопште.

АГАСИ Луј (Agаssiz, 1807.1873.), швајц. природњак и геолог, познат по својој теорији о ледницима и леденом добу; проучавао ниже животиње.

АГАТЕ ТИХЕ (грч.), добра срећа; богиња среће ст. Грка.

АГАТИЈА, виз. песник и историчар из 6. в., писац ист. Јустинијанове владавине.

АГАТОДЕМОН (грч.), добри демон, дух; чувар кућног поретка.

АГАТОКЛЕ, сиракуски тиранин (318.-289. пр. Хр.), лукав и безобзиран, успешно ратовао са Картагињанима.

АГАТОН 1) (448.-401. пр. Хр.), писац трагедија у Атини. 2) А. св., папа (678.-682.); ослободио папство данка виз. царевима.

АГАТОНИК св., хришћ. мученик из 4. в.; црк. га слави 22./8.

АГАЧ, морска риба, → лубин.

АГЕЈ, један од 12 малих јевр. пророка, из 6. в. пре Хр.

АГЕНДА (лат.), бележење онога што треба да се учини, изврши; послови уопште.

АГЕНС (лат.), све што делује актуално или потенцијално, све што може бити узрок нечему.

АГЕНТ (лат.) 1) претставник неке државе или фирме. 2) службеник тајне полиције. Трговачки а., пуномоћник, посредник или комисионар, који у виду сталног занимања и за награду прима обављање туђих послова или посредовање у њима (§. 53. Трг. з.). У трг. робом подноси понуде и пробе (мустре) својих кућа и нуди своје услуге (а. за продају), а ако има овлашћење може да врши и наплату; сматра се за самосталног имаоца радње и трговца, чак и онда кад су послови, које обавља за другог, грађ. природе (§. 148. 3. о радњама); разликује се: путујући т. а. и месни т. а. (§. 148., 2. Зак. о радњама). А. осиг. друштва, посредује код склапања уговора о осигурању. А. провокатор, поручени изазивач нереда. Агентура, претставништво неке државе или фирме.

АГЕНЦИЈА (ит.), пословница. А. паробродарска, уред за издавање карата и обавештења о кретању пароброда. А. телеграфска, обавештајна служба. А. Авала, телеграфска беогр. а., осн. 1930. г., а. д. полузваничног карактера за прикупљање полит., екон. и др. вести из целог света, специјално из Југосл., и достављање листовима, страним телегр. а. и јавности. А. Авас (Agence Havas), најпознатија фрц. телегр. а., приватно предузеће, чији велики број акција има фрц. држава; отпочело рад за време првог царства; највише се развило од 1858. А. Рајтер (Reuter), енгл. обавештајна телегр. а., приватно предузеће; осн. га 1851. у Лондону Немац Рајтер. А. Стефани, ит. телегр. а., осн. 1854. у Риму: а. д.

АГЕСАНДАР, вајар са Рода који је са 2 сина извајао скупину Лаокон.

АГЕСИЛАЈ, спартански краљ (401.-361. пре Хр.), успешно ратовао са Персијанцима и грч. државицама; победом код Мантинеје спасао Спарту од напада тебанског војводе Епаминонде; нашао смрт у бродолому при повратку из Египта.

АГИАЗМА (грч.), вода освећена на Богојављење; народ јој приписује чудотворне силе.

АГИЛАН (лат.). радљив, жив, покретан.

АГИОГРАФИЈА → хагиографија.

АГИС III, спартански краљ (245.-241. пре Хр.); ефори га осудили на смрт због смелих рефорама којима је хтео да среди стање у Спарти.

AGITATO (ит.), узбуђен; у муз.: живо, живахно.

АГИТАЦИЈА (лат.), покретање нар. маса пропагандом у циљу придобијања присталица за неки покрет, политику или личност. Агитовати, вршити а.

АГЛАБИТИ, ар. династија, владала с. Афр. (800.-909.), са престоницом у Кајруану.

АГЛАЈА 1) најмлађа од три грације, Зевсова ћерка, Хефаистова жена. 2) мала планета, кружи између Марса и Јупитера.

АГЛОМЕРАЦИЈА (лат.), груписање, поглавито груписање стан. у мања или већа насеља. Градови су вел. људске а. Агломерат → конгломерат.

АГЛУТИНАЦИЈА (лат.), прилепљивање, додавање, постепено повећавање. У медиц. скупљање у мање и веће непокретне гомилице клица или крвних зрнаца, дотле одвојених; једну врсту клица аглутинира сам серум оне животиње која је том клицом имунизована; серум прездравелог лица аглутинира клице које су изазвале обољење; а. је строго специфична и служи веома корисно за дијагнозу. У псих. сажимања претстава тако да се у добивеној целини разликују саставни делови, у случајевима када једна особа види у најпростијим геометриским фигурама и линијама животињске облике, лица и гримасе. У хем. спајање слепљивањем. (Сл. лево: слободни; десно: аглутинирани бацили). Аглутинативни језици, ј. са прилепцима; немају флексије, већ образују граматичке категорије флективних ј. додавањем самосталних слогова на корен (нпр.: мађ. ember -- човек, еmbernek- -- човеку, emberek -- људи); такви су мађ. тур., финско-лапонски. Аглутинини, врста антитела у серуму, способна да скупе у гомилице клице, црвена крвна зрнца и неке протозое, размућене у течности; према томе бактериски а. за клице; хемаглутини за црв. крвна зрнца.

АГНАТИ (лат.), потомци истог претка по м. лози; сродници по крви или по усвојењу, који по грађ. праву припадају истој породици; супр. → когнати.

АГНЕЦ (стсл.) јагње; део освећеног хлеба који се свештениковом молитвом на литургији претвара у тело Христово, затим приноси као бескрвна жртва ради очишћења грехова.

АГНИ, индиски бог ватре; сама ватра.

АГНОЗИЈА (грч.), незнање; губљење способности за препознавање непознатога; код Сократа полазна тачка флз.: Ја знам да ништа не знам. Агностицизам, становиште у рел. и флз. по којем се разумом не може сазнати ништа што се налази ван домашаја наших чула; усвајају га позитивизам, емпиризам, релативизам, донекле и критицизам.

AGNUS DEI (лат.) 1) јагње божје, тј.: Христос као жртва принесена за откуп греха света. 2) у кат. црк.: молитва свешт. пред причест; последњи део певане мисе.

АГОГИКА (грч.), наука о поступном модификовању темпа, као средству за живљу интерпретацију муз. дела.

АГОН (грч.), мегдан, игра, утакмица код ст. Грка.

АГОНИЈА (грч.), самртне муке, при којима је код самртника ослабљена циркулација крви, нарочито у мозгу; самртник је полусвестан или бесвестан, рад срца ослабљен, дисање површно; неравномерно се јављају кркљања, тело се постепено хлади: а. може трајати неколико дана.

АГОРА 1) гл. трг по старим грчким градовима. 2) народна скупштина код Атињана и место на којем се она састајала. Агорафобија, појава присилног страха при прелазу слободних простора (трга, празне улице) без пратње, одн. неспособност да се такав простор пређе (→ фобије, присилне неурозе).

АГРА, варош у Индији (186 000 ст.); ткст. фабрике, унив.

АГРАВАЦИЈА (лат.), погоршање; у мед. погоршање болести, а у психијатрији намерно увеличавање тежине сопствене болести.

АГРАР (лат.) → пољопривреда. Аграрац, обично организовани пољопривредник. Аграрни, пољопривредни. А. банка → Привилегована аграрна банка. А. држава, има претежно развијену пољопр. производњу. А. заједнице, задруге насељеника по законима o а. реформи, обавезне у Ј. Србији, осниване да би из државних средстава добивале под веома повољним условима бескаматне зајмове за набавку семена, хране, стоке, материјала за зграде. Сврха стварања а. з. и давања ових кредита била је помагање циљева а. реформе и стварање малих сеоских поседа оспособљених за живот и рад. А. законодавство, назив за 3 посебне гране права: за све мере за унапређење пољопр. (стручно законодавство адм. права); за спровођење а. реформе; и за земљр. кредитно законодавство. А. политика, наука, проучава економске, правне и соц. прилике и односе у пољопривреди. Обухвата све законодавне и адм. мере упућене на унапређење пољопривреде и старање о земљорадњи и земљорадницима из екон., фин., соц., здравствених, популационистичких, војних и др. обзира; добила је у целом свету нарочити значај после светског рата, услед велике а. кризе, која је оборила тржишне цене пољопр. производима и довела у питање опстанак пољопривредника. Стога све државе покушавају да царинском, саобраћајном, пореском, кредитном политиком и низом других мера олакшају стање своје земљорадње и спрече најтеже последице кризе. А. преференцијал, преференцијална царина, коју су европске а. земље тражиле на конференцији у Варшави, авг. 1930., као повластицу која би могла да заштити њихову производњу од конкуренције јевтинијих прекоморских производа. На конференцији Евр. уније у Стрези, септ. 1932., донесен је закључак да се, као један изузетак од највећег повлашћења, могу одобрити европским а. земљама преференцијалне царине на житарице, под условом да се п. ограничи на одређену количину житарица и да буде једностран, тј. да се у замену не траже преференцијалне царине у корист инд. производа. Овакве преференцијалне споразуме закључила је 1931. Нем. са Рум. и Мађ., Аустр. и Фрц. с истим земљама и Југосл. А. припаци, у прив. праву: дрво, људска и сточна храна и тежачки алат за обраду каквог пољског имања; сматрају се за непокретности и не могу се узети у извршење одвојено од имања којем служе. А. реформа, преуређење власничких односа над земљом интервенцијом државе. У Евр. је током 19. и почетком 20. в. извршена у многим државама, већином у вези с укидањем последњих феудалних односа у пољопр., експропријацијом вел. поседа и деобом ранијим кметовима, сиротињи и добровољцима из рата. После рата спровеле је Рус., балтичке држ., Пољ., ЧСР, Мађ., Рум. и Југосл. Србија је извела самим устанком за ослобођење, кад је укинула тур. феудални поредак, а срп. сељака претворила у слободног власника земље. Слично је било и у Црној Гори. У Хрв., Банату, Бачкој и Барањи ослобођење сељака извршено (1853.-1857.) уз издељивање једног дела спахиских земаља (сегрегације), а остатак остављен у својину спахијама. У Б. и X. и ј. крајевима одржали се феудални и њима слични односи и даље. Тешке прилике тамошњих земљр. изазвале тежњу за а. р. у смислу срп. а. поретка и биле основице полит. покретима и стремљењима. После светског рата а. р. се показала као најпреча потреба нове јсл. државе; стога регент Александар, у својој прокламацији народу, изразио жељу да се приступи праведном решењу а. питања, да се укину кметство и вел. земљишни поседи и да се у оба случаја земља подели сиромашним земљр., а да ст. власници добију правичну накнаду. У томе смислу донесене Претходне одредбе за припрему а. р. (22./2. 1919.); основна начела а. р. унесена у чл. 42. и 43. Видовданског устава; њену коначну ликвидацију требало да спроведе З. о ликвидацији а. р. на вел. поседима (19./6. 1931.), с изменама и допунама (5./12. 1931. и 24./6. 1933. итд.) и многи правилници и уредбе. А. р. имала у Југосл. првенствено соц. и нац.-полит. значај; у екон. погледу оштро критикована, јер се неки научни кругови плашили опадања а. производње услед уништавања вел. и стварања ситних газдинстава, без довољно инвентара, капитала и кредита за рад. У фин. погледу а. р. је стала државу око 2,5 милијарде д, од чега је већи део покривен унутарњим зајмовима, али је њоме у Б. и X., Далм. и ј. крајевима преко 200 000 породица ослобођено феудалног односа и учињено слободним власницима земље коју обрађују, а исти број породица, сеоског и варошког пролетаријата, насељен је и добио земљу на б. вел. поседима, тако да је преко ½ мил. породица негдашњих феудалних робова и пролетера постало слободним власницима земље коју обрађују. А. социјализам, правац социјалистичког мишљења који иде за тим да соц. идеје примени на екон. и соц. односе на селу; јавља се у више облика од којих је најглавнији → кооперативни социјализам. А. царине, увозне царине, заведене у циљу заштите домаће пољопр. производње; последица су тежња инд. земаља к аутаркији, које су нарочито узимале маха у времену пољопр. криза. Појавиле се још у доба заштитног система у виду покретних ц. на жито у Енгл. и Фрц., а 70-тих година 19. в. дошло у многим евр. земљама до подизања а. ц. као мере против конкуренције јевтиних амер. и рус. житарица (у Фрц. 1885., у Нем. 1879. и 1885. итд.). После светског рата, а. криза и тежње к аутаркији довеле до поновног завођења а. ц. у Ит., Нем., Фрц., ЧСР, Аустр. и др. земљама.

АГРАФА 1) (грч.), речи Христове незабележене у еванђељима, али наведене од неких црк. отаца и уч. 2) (фрц.), копча, пређица за спајање 2 дела неке одеће на рамену, грудима или у појасу; праве се обично од метала, емаља, слонове кости и каучука; развиле се од фибула којима ст. народи на рамену причвршћивали крајеве горње одеће; у ср. в. украшаване емаљем, ношене на грудима и служиле за придржавање двеју пола огртача.

АГРАФИЈА, неспособност правилног писања слова и речи, проузрокована болешћу или повредом.

АГРЕГАТ (нлат.), спој делова у физ. и геол., постао простим нагомилавањем и механичким спајањем без икакве међусобне везе; у тхн. обично две машине од којих једна покреће другу, као парни мотор, генератор ел. струје. Агрегатна стања: под обичним притиском и тмпт. има чврстих, течних и гасовитих материја: то су 3 а. с. Идеално чврста тела не мењају под утицајем сила ни облик ни запремину; идеалне течности не мењају запремине, а гасови се понашају по Бојл-Мариотовом закону (→ гас). Променом притиска и тмпт. материје мењају своје а. с.

АГРЕЛ Сигурд (• 1881.), швед. славист; проф. сл. филол. на унив. у Ленду, бави се нарочито изучавањем фонетике и акцентологије сл. језика.

АГРЕМАН (фрц.), пристанак државе да прими извесно лице за дипломатског заступника 2. државе.

АГРЕСИВАН (лат.), насртљив.

АГРИГЕНТ, варош на Сицилији у ант. доба; родно место филозофа Емпедокла.

АГРИКОЛА 1) Гнеј Јулије (37.-93.), рим. војвода, таст историчара Тацита, заузео Енгл. до Каледонских Планина. 2) име његове биографије коју написао Тацит.

АГРИКУЛТУРА (лат.), примена агрономских зак. у биљној и сточарској производњи; уствари инд., која применом најбољих начина рада извлачи максимум користи из земљишта и атмосфере помоћу биљака и животиња, на које се гледа само као на живе машине за израду орг. материја. Агрикултурна хемија, бави се проучавањем и унапређивањем исхране пољопр. биљака у вези са вештачким гнојивом, земљиштем и атмосфером. Јавила се у 15. в., а развили је тек 40-тих година пр. в. Шпренгел и Либиг.

АГРИПА 1) Марко Веспазијан (63.-12. пре Хр.), рим. војвода и државник, Августов пријатељ и гл. војвода у ратовима против Секста Помпеја и Антонија; победио 31. пре Хр. Антонија и Клеопатру код Акциума; саградио Пантеон у Риму и оженио се Августовом јединицом Јулијом. 2) Мененије, рим. конзул из 6. в. пре Хр., познат по причи о стомаку и удовима коју је испричао побуњеним плебејцима и наговорио их да се врате с Авентина у Рим. 3) од Нетесхајма (1486.-1535.), лекар и филозоф; тврдио да је просто веровање речима откровења једини пут који води истини; у својем гл. делу: О окултној филозофији изложио једну врсту платонско-хришћ. теозофије.

АГРИПИНА 1) старија, унука Августа, кћи Агрипе, а жена Германикова и мати Калигулина; прогнана на о. Пандатарију уморила се глађу. 2) млађа, кћи Германикова и жена Домиција Ахенобарба, са којим родила Нерона; љубавница свог брата Калигуле и најзад супруга цара Клаудија; убила мужа, па довела на престо сина Нерона, који прво покушао да је удави на једном броду, па затим убио 59. г.

АГРОН, илирски краљ, муж Теутин, из 3. в. пре Хр., са престоницом у Скадру.

АГРОНОМ (грч.) 1) лице које студира агрономију ради примене агрономских зак. у пољопр. производњи. 2) научни радник који проучава и изналази агрономске зак. у пољопр. производњи. Агрономија, теорија пољопр., скуп зак. и начела по којима се примењују поједине науке у пољопр.; бави се проучавањем, изналажењем и постављањем закона по којима се управља пољопр. производња. Агрономска ботаника и зоологија, њихов примењени део у пољопр., који се често издваја у потпуно засебне самосталне примењене науке: пољопр. ботанику, зоологију, ентомологију и др. А. (пољопр.) наука, скуп разних научних зак. из привр., мех. и екон. наука на којима се заснива пољопр. производња.

АГРУМИ (ит.), скупно име за лимуне, наранџе и мандарине.

АГУДАС ЈИЗРОЕЛ (јевр.), савез Израиља, свет. организација ортодоксних Јевр.; средиште за Југосл. Суботица.

АГУЉАС 1) рт (Иглени Рт) на ј. крају Афр., 34°51' ј. г. ш. 2) А. струја, крак ј. полутарске струје у Индиском Ок., који обилази око Игл. Рта и ј. Афр.

АГУТИ (Dasyprocta agouti, фам. Agoutidae), глодар величине зеца, кратких ушију и репа; месо му укусно, живи на Антилима и Ј. Амер., где наноси штету садовима шећ. трске.

АД (лат.) предлог, значи: к, ка, према, за; употребљава се и као глаголски префикс. Ad absurdum, deductio ad a. (лат.), побијање нечијег тврђења откривањем противречности или бесмислености у њему, као што су чинили софисти, Сократ и еристичари. Ad acta (лат.), скр. а. а.; бацити а. а.: метнути нешто у архиву међу свршене предмете; не решавати молбу; бацити у заборав. Ad astra (лат.), до звезда; per aspera ad a., трудом ка слави. Ad valorem, по вредности; израз који означава да решавање извесног предмета зависи од вредности, нпр. у судству за грађ. спорове у вредности до 12 000 д надлежан је срески суд; до 25 000 д судија појединац окр. суда, а преко тога окр. суд. Ad gloriam (лат.), за славу, славе ради; радити a. g. има често подругљиво значење: радити за празну славу, ни за шта. Ad exemplum (лат.), ради примера; у праву: набрајање у зак. ради примера, а не лимитативно; стога судија може да прошири правило и на др. случајеве. Ad infinitum (лат.), до у бескрајност; употребљава се у закључивању и у набрајању редова са бесконачним низом чланова; у обичном говору кад се хоће да означи нешто што нема краја. Ad calendas graecas → календе. Ad libitum (лат.), по вољи; у муз. значи да се неки став може отсвирати или не, а неки инструмент употребити или не. Ad litteram (лат.), дословце, од речи до речи (нпр. при навођењу текста из неког писца). Ad maiorem Dei gloriam, скр. A. M. D. G. (лат.), на већу славу божју, побожна изрека у ркат. црк. круговима; гесло језуита. Ad notam (лат.), на знање (примити, дати). Ad oculos (лат.), пред очи, очигледно; каже се кад неко наводи неки очигледан и јасан доказ. Ad rem (лат.), на ствар тј. без околишења; actio a. r., стварна оптужба. Ad referendum (лат.), формула која у администрацији значи: на извештај, на реферисање, а у преговорима: усвајам под условом да усвоји и онај коме имам да поднесем извештај. Ad usum (лат.), према обичају. Ad hoc (лат.), за то, у ту сврху, само за тај 1 случај. Ad honorem (лат.), у част.

АД 1) Хадес, грч. бог доњег света. 2) доњи свет, опкољен реком Ахерон, преко које Харон превози душе покојника.

А. Д., скр. од → акционарско друштво.

A. D., скр. од: anno Domini (лат.), лета господњег.

АДА 1) речно пешчано острво. 2) место на Тиси, у Бачкој (13 000 ст.), пољопр. школа. 3) р. у с. Италији; извире у високим ит. Алпима под Ортлером: храни и одводњава јез. Комо; улива се у р. По.

АДАД, асирско-вавилонски бог времена и олује; поштован по Сирији и М. Аз. Његов број 6; символ: сноп громова и секира.

АДАДНИРАРИ I-III, име асирских краљева; најзнатнији А. III (810.-782. пре Хр.); заузео све земље од Перс. Зал. до Ег.

ADAGIO (ит.), полако, споро; ознака темпа у муз., средина између andante и largo; обично 2. став у квартетима и симфонијама. A. assai, сасвим споро. Adagietto, нешто спорије.

АДАКАЛЕ (од Ада и Калех), о. на Дунаву код Оршаве, где су ноћу 24.-25./7. 1804. побијене београдске дахије; до 1913. тур., затим аустр., а после светског рата припало Рум.

АДАКАЛКА, црвена и бела, позна стона сорта лозе, пренесена с Адакала у Крајину.

АДАЛБЕРТ 1) или Војтјех св. († 977.), прашки надбискуп (983.), апостол Чеха, Пољака и Пруса; умро као мученик 997. г. у Пруској. 2) († 1078.), надбискуп у Хамбургу и Бремену (од 1043.); истакнут црк. политичар, присталица Хајнриха IV и најмоћнији човек царства у његово доба.

АДАЛИЈА, варош (17 650 ст.) и пристаниште у Тур. на Сред. М.; ћилимарство, трг за жито, сусам, стоку.

АДАМ 1) по Библ. први човек, ког је бог направио од земље и удахнуо му душу. Наговорен од Еве јео плод са дрвета сазнања добра и зла; стога изгнан из раја и осуђен, заједно са потомством, на рад и смрт. Имао синове Кајина, Авеља и Сита и више кћери. (Сл.: Адам и Ева, рад Палма Векија.) 2) Албер (1786.-1862.), нем. сликар битака; најпознатији рад: Битка на Москови. 3) Бид (Bede), роман од Џ. Елиота; верна слика енгл. села на почетку 19. в. 4) Гијом, доминиканац, надбискуп у Бару (1322.-1341.); погрешно му приписивали један спис о приликама у Србији из 1332., неповољан за Србе и њихов двор. 5) де ла Ал (Halle), фрц. трубадур из 13. в.; писац најстарије комичне опере, 6) Ломбар (1700.-1759.), фрц. вајар; израдио декоративне групе за Сен-Клу и Версај. 7) Пол (1862.-1920.), фрц. писац натуралистичких соц. и флз. романа: Младост Мандена Ерикура, Базил и Софија, Дете с Аустерлица итд. 8) Роберт, енгл. архитект 18. в., први снимио Диоклецијанову палату у Сплиту; написао: Рушевине Диоклецијанове палате у Сплиту. 9) Франсоа (1700.-1761.), вајар пруског краља Фридриха II; радио декорат. групе за двор у Потсдаму. Адамова јабука, после пубертета испупчење које чини гркљан на врату, код м. јаче испољено но код ж.; код мршавих нарочито пада у очи. По народном веровању Адаму заостала на том месту јабука коју му дала Ева. Адамско колено, у нар. песмама добра и поштена жена, тј. онаква какав је био А. док није згрешио.

АДАМАУА, висораван у Камеруну (Афр.); надм. в. 2200 м.

АДАМЕЛО, план. масив у ср. делу И. Алпа, у с. Ит.; највиши врх 3554 м.

АДАМИТИ 1) хришћ. секта из 2. в.; ишли голи и проповедали потпуну сексуалну слободу; у 14. в. било их и у и. делу Б. П., где жестоко гоњени. 2) комунистичко-рел. секта у Чешкој (15. в.); претстављали крајњу левицу → таборићана, који устали против њих и истребили их.

АДАМИЧ 1) Емил (• 1877.), проф. учитељске шк. у Љубљани; заробљен од Руса у светском рату, био у Ташкенту директор конзерваторијума и помоћник интенданта опере; првенствено вокални композитор; обрађује и нар. мелодије за хорове. 2) Луис (• 1899.), амер. писац, пореклом Словенац; у романима: Смех у џунгли и Динамит дао оштру критику друштва с анархистичког гледишта.

АДАМОВ МОСТ, острва између И. Индије и Цејлона.

АДАМОВИЋ 1) Вице (1838.-1919.), педагог и књиж.; гл. дело: Грађа за историју дубровачке педагогије. 2) Јулије (• 1857.), проф. и књиж. историчар; дао уџбенике за фрц. јез.; гл. дело: Фрц. драма. 3) Лујо (• 1864.), ботаничар, чувен са својих истраживања флоре и вегетације мезиских земаља и неких обл. Апенинског Пол. 4) Стеван (• 1878.), вајар; гл. дела Света песма, Болесно дете и др.

АДАМС 1) Самјуел (1722.-1803.), поборник независности САД, један од вођа устанка, назван амер. Катон. 2) Џон (1730.-1826.), претседник САД. 3) Џон-Кенси (1767.-1848.), искусни политичар и вел. противник ропства, 6. претседник САД. 4) Џон Куч (1820.-1892.), енгл. астроном, открио планету Нептун.

АДАМ-ШТОКСОВА БОЛЕСТ, успорење пулса (30 пута и мање у мин.); срчане коморе и преткоморе скупљају се независно једне од др.; док се преткоморе скупљају нормално или убрзано, коморе се скупљају успорено; често постоје несвестице; узрок обољење Хисовог снопића (најчешће лустичне прир.).

АДАНА, област (16 160 км², 228 000 ст.) и варош (73 000 ст.) у Тур., на ЈИ М. Аз.

АДАНСОНИЈА (Adansonia digitata, фам. Bombacaceae), баобаб, веома високо и дебело дрво (до 40 м); има вел. плодове сличне краставцу, којима се хране мајмуни (отуд: мајмуново хлебно дрво); расте у Афр.

АДАПА, по асирско-вавилонским легендама први човек, син бога Ее. Добио мудрост свог оца, али не и бесмртност; као полубог становао у Ериду, где се старао за храну богу рибарењем и ловом.

АДАПТАЦИЈА (лат.), прилагођавање; у мед: прилагођавање организма или појединих органа новим приликама или промени средине; у праву: облик повреде ауторског права; састоји се у томе што писац саставља своје дело употребом другог заштићеног туђег дела; по закону нико не сме вршити а. без одобрења власника заштићеног дела. Адаптациони лакат, нагло скретање притока при ушћу; чест случај код инверсног рељефа и у вези са → пиратеријама.

АДАШЕВ Алексије Феодор († 1561.), рус. државник; близак сарадник цара Ивана IV; прво време своје делатности А. штитио пред царем интересе нижег племства, али касније постао присталица моћних бојара; кад Иван IV почео да гони бојаре, А. прогнан из Москве и умро у заточењу.

АДВЕКЦИЈА ВАЗДУХА, лагано кретање в. у хоризонталном смислу, најчешће из топлих у хладне пределе, при чему се обично ствара тзв. адвективна магла (→ магла).

АДВЕНТ (лат.: долазак), у ркат. и прот. цркви време од почетка божићњег поста до Божића; у зап. богословској науци и други долазак Христов. Adventus augusti, натпис на рим. новцу са ликом цара на коњу који диже десницу на поздрав. Адвентивне биљке, које у некој обл. нису првобитно домаће, него доспеле помоћу човековом (намерно или ненамерно). Међу њима 4 групе: пасанти, култ. биљке, колонисти и прирођеници. По начину увођења, а. б. спадају у антропохоре, тј. биљке које распростире човек директно или индиректно (→ антропофите). А. изданак → изданак. А. органи, постају на неком другом месту, а не тамо где им је нормално место, нпр. изданци из корена, или корени на стаблу или листу, изданци и корени који постају после повреде из калуса итд. И ембриони могу постати адвентивно кад се развијају из других ћелија, а не из јајета. А. пупољак → изданак.

АДВЕНТБАЈ, залив на Шпицбершким О.; угљена станица и полазна тачка за поларне експедиције; на њему је Лонгер Сити, најсеверније насеље на Земљи.

АДВЕНТИСТИ (лат.), секта која верује у скори поновни долазак Христа и страшни суд; појавила се почетком 19. в. у С. Амер. у редовима ситније буржоазије, која у брзом развоју капитализма назирала своју неминовну пропаст; мале групе а. постоје ван САД.; у СССР постоји секта »а. седмог дана« која поштује суботу; свега 4 000 признају совјетску власт, али не ступају у вој. службу; на Свету их има до 200 000.

АДВЕРБ (лат.), прилог.

АДВЕРЗАТИВАН (лат.), супротан; а. свезе: а, али, него, већ; а. реченице, супр. реченица; а. речце, супр. свезице.

АДВОКАТ (лат.), лице јавног занимања, које заступа своје клијенте пред судовима, властима и у вршењу правних послова са трећима; у Југосл. мора имати свршени правни фак., положени судиски или адв. испит, петогод. стаж и 26 год. старости; мора бити јсл. држављанин, уживати часна права, и не сме бити искључен из вршења овог занимања; ко испуни те услове, уводи се, на свој захтев, у именик адв. коморе, која над њим врши дисциплинску власт; по садањем грађ. парн. поступку, грађани се морају њима служити у свима споровима пред окружним и вишим судовима (обавезно заступање адв.). А. ђаволов (advocatus diaboli), у ркат. цркви лице које се при проглашавању некога за свеца (→ канонизација) званично бори против тога. А. цркве штити матер. интересе црк. У прав. црк. штити одржавање брака при бракоразводним парницама. Адвокатска комора, самоуправно тело које, као профес. принудна организација, врши надзор над а.; постоји по 1 за подручје сваког апелационог суда; на челу сваке стоји претседник и управни одбор, које бира њена скупштина; све чине Савез а. к. у Краљевини Југосл. А. приправник, лице јавног занимања које се, као свршени правник, налази на петогодишњој вежби код а.; за то време може заступати пред среским и окр. судом у име свога принципала; именик а. п. води: а. комора, која је њихова дисциплинска власт.

АДЕКВАТАН (лат.), одговарајући. А. драж, која успешно делује само на један одређени чулни апарат, нпр. светлост на чуло вида, звук на чуло слуха. А. претставе, које одговарају предметима на које се односе. По филозофима 18. в. истина се састоји од а. п. А. утисак од ум. дела када је исти (подударан) с утиском који је на уметника учинио мотив из стварности. Извршио је своју ум. дужност уметник који својим делом постигне а. у.

АДЕЛАИДА 1) (Adelheid, 931.-909.), кћи бургундског краља Рудолфа II, прво жена ит. краља Лотара, затим нем. цара Отона I Вел. 2) (1777.-1847.), сестра фрц. краља Луја-Филипа; играла видну улогу у јулској револуцији у Паризу (1830.).

АДЕЛЕЈД (Adelaide) гл. град (324 000 ст.) покрајине Ј. Аустрал., удаљен 7 км од обале Зал. Св. Винцента (Индиски Ок.); унив., ј.-аустрал. институт, звездарница, инд. машина и вунене робе; трг. житом. 2) острва у Антарктику, з. од Грахамове Земље.

АДЕЛИЈЕ, део антарктичке Вилкинсове Земље.

АДЕЛФИ (грч.: браћа), комедија рим. песника Теренција; подражавали јој Менандар и Молијер (Школа за мужеве). Аделфија, братство; у бот. сједињавање прашникових конаца у снопиће: ако срасту у 1, 2 или више снопића, говори се о монаделфији, дијаделфији или полијаделфији.

АДЕН, брит. посед у Аденском Зал. на Ј. Арабиског Пол.; утврђено пристаниште и важно стратегиско место (пролаз из Црвеног М. у Индиски. Ок.); извози каву, кожу и гуму.

АДЕНИТИС (грч.), запаљење лимфних жлезда; акутан, најчешће секундарна појава по инфекцији: лимфне жлезде, као брана, задржавају и уништавају клице које долазе лимфним судовима од инфицираног места (гнојава рана, флегмона); али кад су клице веома вирулентне, а организам слабо отпоран, оболе и жлезде (оток, хиперемија, едем; гдекад гнојење са разарањем ткива жлезда); хроничан (специфичног типа) изазван тбк., сифилисом, лепром и разним микозама (хиперплазија лимфатичног ткива, с одговарајућом грађом за сваки специфичан процес).

АДЕНОИДИ (грч.), мала жлезда (3. крајник) на задњем зиду ждрела према унутарњим отворима носа; кад набуја чини сметње пролазу ваздуха, омета дисање делимичним или потпуним затварањем унутарњих носних отвора и слух затварањем ждрелног отвора Евстахијеве трубе, помућује глас и отежава говор: повећање (хипертрофија) може бити наследно, али се јавља и услед општег обољења лимфних жлезда, тбк., после неких заразних болести и код глувонемих; деца с овом маном блесавог су изгледа, држе отворена уста и дишу на њих, подбула су у лицу, теже схватају, немају моћ концентрације, брзо се замарају, кад говоре уњкају, немирно спавају и хрчу, зловољна су и равнодушна; лечи се уклањањем жлезда, општим јачањем тела и лечењем малокрвности. Аденоидно ткиво, врста везивног т. са спец. функцијом, кроз чије шупљике циркулише → лимфа (лимфне жлезде) или крв (слезина). Аденом, израштај епителијално-гландуларног ткива, нејасно ограничен од околног ткива; доброћудан (бенигни тумор), развија се у свим гландуларним ткивима и органима (јетра, панкреас, дојка, надбубрежне жлезде, штитњача, простата и др.); састоји се од ћелија бенигна карактера; облика обично округла; ткиво и ћелије одговарају нормалној грађи. Настаје од ембрионалних остатака у току развитка или после запаљења. Аденомалација, размекшање отечених жлезда. Аденопатија, хронично запаљење лимфних жлезда.

АДЕПТ (лат.), првобитно: који је упућен у тајне алхемије; сада уопште следбеник неког учења.

АДЕТ (тур.), обичај.

АДИ Ендре (1877.-1919.), мађ. песник, родом из Ердеља, пророк мађ. либералне демократске омладине. Чувене му песничке збирке: Крв и злато, Треба да ме волите, Испред мртвих.

АДИГЕ → Черкези.

АДИЂА, Еч 1) р. у с. Ит.; извире у високим И. Алпима; улива се у Млетачки Зал. 2) предео у долини А., део у г. току, који пре светског рата припадао а.-у. Тиролу, зове се и Трентино. У д. току А. блага клима са ј. воћем; у г. току воћњаци, шума, пашњаци. Долином А. пролази попречна алписка бренерска жел. пруга. Веома развијен туризам. Гл. места: Верона, Риволи, Тренто, Салерно, Боцен (Болцано) и Меран.

АДИЂАР (тур.), драгоценост, златно и сребрно посуђе, накит.

АДИЗОН 1) Џозеф (Addison, 1672.-1719.), енгл. есејист; сарађивао на Spectator-у и др. листовима; у своје време чувен песник и драматичар; најуспелија трагедија Катон. 2) Томас (Addison, 1793.-1827.), енгл. интернист, проф. у Лондону; проучавао болести бубрежне опне, описао тбк. обољења надбубрежне жлезде. Адизонова болест, бронзана болест, најчешће услед промена тбк. природе надбубрежних жлезда, с оштећењем њихове функције. Знаци: кожа и слузокожа мрке боје; општа малаксалост, слабост мишића, низак крвни притисак; болесник се лако замара, апатичан.

АДИЈАБАТСКИ (грч.), непробојан; у термодинамици: материја која не пропушта топлоту. А. хлађење ваздуха наступа при уздизању в. у више слојеве где притисак слабији. Обрнуто: при спуштању в. наступа а. загревање. У првом случају врши се кондензација водене паре и стварају облаци, у другом наступа разведравање.

АДИЈАФОРА (грч.), дела у моралном смислу ни добра ни зла (нпр. певање, читање, шетање).

АДИНАМИЈА (грч.), телесна и душевна малаксалост и клонулост, млитавост мишића; прати извесне болести, нарочито оне са дугом и високом тмпт.

АДИПОЗИТАС (лат.), гојазност, јака развијеност масног ткива; узроци различити: прехрањеност, некретање или поремећај неких жлезда с унутарњим лучењем (нпр. у климактеријуму, када јајници престају да луче) или хипофизе (у детињству, поред јаке гојазности и неразвијеност полних органа).

АДИРАТИ (лат.-нем.), сабрати, збројити. Адитиван, који се додаје; а. систем писања бројева → бројни систем; а. логаритми, обрасци који омогућују израчунавање log (a ± b) непосредно из log a и log b, помоћу посебних (Гаусових) таблица. Адиција, додавање, сабирање, → рачунске радње. Additio hereditatis, изјава наследника пред судом да се прима наслеђа; по срп. грађ. законику није потребна, јер зак. сматра да се наследник, који се понаша према наслеђу као господар, прећутно примио наслеђа; међутим аустр. грађ. законик и јсл. ванпарнични поступак траже за увођење у наслеђе изречну наследникову изјаву о прихватању наслеђа.

АДИС АБЕБА (етиоп.: нови цвет), град у средини Етиопије, од 1896. њена престоница; надм. вис. 2424 м; гл. трг. место у земљи, крајња тачка жел. Џибути-А. А.; око 140 000 ст. Трг. добрим делом у рукама странаца: Грка, Италијана, Руса, Јермена, Арапа и др.

АДЈУДИКАЦИЈА (лат.), пресуда којом се извесном лицу досуђује какво стварно право; ово бива нарочито код деобе.

АДЛАТУС (лат.), помоћник; на челу а.-у. управе у Босни било вој. лице, а уз њега један цивилни а.

АДЛЕР 1) Алфред (• 1870.), некада блиски сарадник Сигмунда Фројда, оца психоанализе, одваја се доцније од њега и заснива самосвојни, индивидуално-психолошки метод, чији се циљ састоји у одређивању индивидуалитета психе једне особе. Најенергичније иступа за соц. изједначење жене; дела: Расправа о мање вредним органима, О нервозном карактеру, Познавање човека. 2) Виктор д-р (1852.-1918.), вођ аустр. соц. демократије и дугогодишњи уредник њеног гл. органа Arbeiter Zeitung; као претставник аустр. социјалиста, суделовао на 1. конгресу 2. Интернационале (1889.) у Паризу. 1905.-1918. члан аустр. парламента. После слома А.-У. (1918.) био мин. спољних послова у социјалистичкој влади. 3) Гвидо д-р (• 1855.), муз. историчар и теоретичар на унив. у Прагу и Бечу. Дела: Стил у музици, Студија за ист. науке о хармонији, Јозеф Хајдн, Рихард Вагнер и др. 4) Макс д-р (• 1873.), проф. социол. и флз. на бечком унив., један од гл. претставника аустр. марксизма, који у својим делима покушава да сложи марксизам са Кантовом теоријом сазнања и Хегеловом дијалектиком (неокантовски марксизам). Гл. дела: Маркс као мислилац, Марксистички проблеми, Кант и марксизам, Социолошки елементи у Кантовој критици сазнања, Уџбеник материјалистичког схватања историје, итд. 5) Фридрих (• 1879.), аустр. политичар; као секретар социјалистичке странке у Бечу извршио атентат (21./10. 1916.) на аустр. мин. претседника Штирка, због чега осуђен на смрт, па помилован. Његов атентат много утицао на буђење револуционарне свести код народа у Аустр. за време светског рата; после рата играо видну улогу у новој Аустр. и међународном радничком покрету.

АДМЕТ, краљ и осн. Фере у Тесалији, један од Аргонаута, чија је стада чувао Аполон. Његова жена Алкеста принела себе на жртву да би му продужила живот, али је Персефона, господарица доњег света, ганута толиком љубављу и верношћу, вратила живу.

АДМИНИСТРАЦИЈА (лат.), деловодство, управа; у приватном праву: управљање нечијим имањем, тј. вршење свих послова који се тичу чувања права и скупљања плодова. А. доказа, радња парничара и суда, управљена на изношење доказних средстава; суд увек врши а. д. без обзира кад су и где та средства постала и то по законима који вреде у време њиховог изношења пред суд (lex fari). А. задружних добара → задружни старешина. Административна јединица, војна ј. која, поред самосталног извршивања извесних тактичких задатака, има и органе који јој омогућују исхрану и снабдевање у току операција. А. право, део јавног права који се бави излагањем правних установа организованих а. прописима; излаже и прописе које примењују органи управних власти; обухвата организацију, рад и контролу управе уопште. А. спор, настаје између појединца или правног лица са једне и управне власти са друге стране, онде где је актом управне власти повређено какво право или какав непосредни лични интерес тужиоца, заснован на закону; њега ће нпр. повести чиновник који је указом или решењем отпуштен из држ. службе, мада има право на пензију; или ће се општина као правно лице жалити управном суду против решења којим је механско право дато приватном лицу, мада се она није одрекла свог првенственог права. Повреда непосредног личног интереса постоји онда кад је неки чиновник прескочен при унапређивању чиновника из његовог надлештва и постављен за шефа неки млађи чиновник и без довољно квалификација; → Државни савет, Управни суд. А. суд → Управни суд. А. уредба, правно правило које изда управна власт без нарочитих зак. овлашћења; обавезна је за грађане само ако регулишу службу поверену власти која је уредбу издала, и ако се не противи ниједном зак.; судови су овлашћени да цене њихову законитост. Администратор, деловођ, члан управе друштва; у грађ. праву лице којем је као управитељу (старатељу) имања поверена брига о управљању и чувању туђе имовине; по закону отац је а. имања своје малолетне деце, задружни старешина је а. задружног имања итд.; а. не сме да предузима послове располагања без нарочитог овлашћења.

АДМИРАЛ (ар.), највиши чин у морнарици; одговара чину арм. генерала; код нас свега 1 а., уједно и командант целокупне флоте. Контра- и вице-а. су млађи од а. А. у рату има свој адмиралски брод, по којем се за време битке сви бродови управљају. На броду се вије а. стег (застава) на слемену гл. јарбола.