Сањин (превод Љ. Ј. Максимовића) 1

Извор: Викизворник

Оно најважније доба живота када се, под утицајем првих судара са људима и природом, изграђује човеков карактер, – провео је Владимир Сањин ван породице. Нико није мотрио на њега, ничија га рука није савијала те се душа тог човека уобличила слободно и сасвим на свој начин, као дрво у пољу.

Он дуго времена није живео код куће па кад је дошао мати и сестра Лида га не познадоше: црте лица, глас и држање не беху му се, истина, много изменили, али се на свем његовом бићу испољавало нешто ново и непознато што је сазрело унутри у њему, и што му је лице неким новим изразом осветљавало.

Он допутова некако пред вече и тако ладно уђе у собу као да је тек пре пет минута из ње изашао. На његовој високој појави са плавом косом и широким раменима, са спокојним изразом лица, који беше једва приметно, само на крајичцима усана, подсмешљив, не бисте могли приметити ни умора, ни узбуђења, те се стога она граја и усхићење са којима га мати и Лида дочекаше некако сами од себе утолегоше.

Док је ужинао и пио чај, сестра му је седела спроћу њега па га је нетренимице посматрала. Она беше заљубљена у свога брата онако како се у одсутну браћу могу да заљубе само младе, претерано осетљиве девојке. Лида је увек замишљала свога брата као човека нарочитог, али нарочитог навлаш оном нарочитошћу коју је она, читајући књиге, сама била створила. Она је волела да у његовом животу види неку трагичну борбу, неку патњу и усамљеност великог духа кога околина не разуме.

– Што ме тако гледаш? – запита је Сањин смешећи се.

Тај пажљиви осмех са чисто у себе повученим погледом мирних очију беше сталан израз његовог лица. И, за чудо, тај осмех, сам по себи леп и симпатичан Лиди се одмах не допаде. Он као да је сведочио о некој уображености а ништа није говорио о патњама и о борби што их брат у овај мах преживљује. Лида ућута, замисли се па поче да прелистава некакву књигу.

Кад довршише ужину мајка умиљато и нежно поглади Сањина по глави па рече:

– Но, па причај нам како си ти тамо живео, шта си радио?

– Шта сам радио? – понови питање Сањин смешећи се. – Па ево вам: пио сам, јео, спавао, који пут радио, а неки пут баш и ништа нисам радио...

Спочетка изгледаше као да неће да говори о себи, но кад му се мати стаде распитивати, он, на против, врло радо поче да прича. Али се некако осећало да је сасвим равнодушан према томе како оне примају његово причање. Он беше нежан и пажљив, али у његовим односима према њима не беше оне интимне блискости сродног човека која би га издвајала од свих других људи, те изгледаше да та нежност и пажљивост излазе из њега просто, као светлост од свеће, - подједнако за све.

Они изађоше на терасу, у врт, па седоше на степенице. Лида се намести мало ниже, одмах до брата, те ћутећи слушаше шта брат говори. Једва осетан дах студени као да јој пролете кроз срце. Оштрим и финим инстинктом младог женскиња она осети да њен брат ни из далека није онакав како га је она замишљала те га се поче клонити и снебивати се као пред туђином.

Беше се већ смркло а нежне сенке се спуштаху ода свуд. Сањин запали цигарету, и лак дувански мирис се мешаше са миомирисним летњим баштенским дахом.

Сањин причаше како га је живот бацао то тамо, то амо, како је често морао да гладује, да лута, како је са великим ризиком учествовао у политичкој борби и како је најзад баталио ту ствар кад му се била досадила.

Лида га пажљиво слушаше и седела је непомично, лепа и малко чудна, као и све лепе девојке у пролетњем сумраку.

Што је даље брат причао то јој је постојало све јасније да је његов живот који јој се дотле оцртавао у неким пламеним цртама – у ствари био прост и обичан. Тај живот је имао неке своје нарочите звуке али их Лида није могла да ухвати. А иначе јој се сад братовљев живот чинио прост досадан па чак и баналан.

Боравио је где било, радио је шта је стигао, – час је радио, час се вулао без сврхе; волео је да пије, а и са женскима се знао много. Иза тог живота се никако није назирала нека мрачна и злосутна коб као што је то радо себи замишљала сањаличка женска душа Лидина. Неке опште идеје у његовом животу није било, никога није мрзио, ни за кога није страдао. Са усана му слетаху речи које се однекуда Лиди учинише просто ружне. Тако Сањин некако мимогред спомену како се једно време тако злопатио и тако остао без одела да је често морао да сам себи панталоне крпи.

– Па зар ти знаш да шијеш? – одазва се Лида и нехотице, са чисто увређеном недоумицом. Њој се учини да тај његов крпеж није лепа ствар, да то није мушки.

– Нисам знао пре, али кад ми је догорело до ноката ја сам научио, – одговори Сањин са осмехом досетивши се шта Лида осећа.

Девојка лако смаче раменима па ућута непомично се загледавши у врт. Она се осети баш као кад би се изјутра пробудила са блиставом маштом о сунцу па тек наједаред угледала пред собом туробно и хладно небо. И матери као да се беше стискао неки терет на срце. И њу заболе у срцу што јој син не заузима у друштву оно угледно место које би требао да заузима њен син. Она поче да говори како то не би било лепо да он и даље тако живи, и да треба макар сад да свој живот удеси колико толико пристојно. Она с почетка говораше пажљиво бојећи се да не увреди свога сина, али кад примети да је он не слуша пажљиво одмах се ражљути па поче упорно да наваљује, са тупом бапском озлојеђеношћу, баш као да ју је син нарочито раздраживао и једио.

Сањин нити се зачуди, нити се ражљути; чак је канда слабо и слушао шта она говори. Он гледаше у њу умиљатим неосетљивим очима и ћуташе. Само на питање:

– Па од чега ћеш ти живети? – он одговори смешећи се:

– Па од чега било!

И по његовом спокојном одлучном гласу и сјајним мирним очима она осети да те речи које за њу ништа не значе, за њега имају некакав све обухватајући, одређен и дубок смисао. Марија Ивановна уздахну, поћута па тужно рече:

– Најпосле, то је твоја ствар... ниси дете, хвала богу... Што не идете вас двоје у врт да се прошетате, сад је тамо врло лепо.

– Па збиља, Лидо, хајдемо... Покажи ми наш врт, – рече Сањин сестри: – ја сам већ и заборавио како је у њему.

Лида се прену из замишљености, такођер уздахну и устаде.

Пођоше једно поред другога дрворедом у влажну и већ мрачну зелену честу.

Кућа Сањиних стојаше на најглавнијој варошкој улици, али је варош била мала те је врт излазио право на реку иза које се већ пружаху поља. Кућа беше стара, властеоска, са замишљеним ољуштеним стубовима и пространом терасом а врт велики, зарастао у шипражје и бурјан и мрачан баш, као тамно-зелени облак што се беше спустио сасвим до земље. С вечера је у врту бивало чисто страшно, и тада се чинило да тамо, у чести и на прашњавим тавану старога дома хода некакав стар и невесео дух који преживљује своје последње дане.

На горњем кућном спрату беху празне простране и потавнеле дворнице и салони; – у свем врту беше прочишћена и оплевљена свега једна узана алеја, украшена само сувим гранчицама и изгаженим жабама, те се сав данашњи живот, скроман и тих, био повукао у један кутак. Тамо, поред самога дома, жутио се по стази просути песак, шарениле се цветне леје, стајао је један зелен дрвен сто на коме се лети, кад је лепо време, ручавало и пио се чај, и сав тај малени кутак тињао је простим мирним животом, не стапајући се са туробном лепотом овог пространог опустелог места, предатог природном пропадању и неминовном исчезавању.

Кад кућа исчезе у зеленилу а око Лиде и Сањина остадоше само ућутана непомична и, као нека жива бића, замишљена стара дрвета, Сањин, наједаред обухвати Лиду око струка па јој чудним, и умиљатим и злосутним гласом рече:

– Па ти си баш права лепотица!.. Благо ономе мушкарцу кога ти првог заволиш!

Ватрена струја потрча од његове мускулозне, чисто гвоздене руке по гипком и нежном телу Лидином. Она се збуни, уздрхта и једва приметно наже у страну, баш као да је осетила приближавање неког невидљивог звера. Они већ беху изашли на саму обалу реке где се осећао мирис влаге и воде, и где се замишљено лелујао оштрљати шевар и указивала се друга обала са далеким у маглицу утонулим пољима, дубоким топлим небом и бледим искрама првих звезда.

Сањин се одмаче од Лиде, дохвати однекуд обема рукама једну дебелу грану од дрвета па одломивши је са праском баци је у воду. Искочише и потрчаше на све стране лаки округли таласићи, а обалски шевар поче брзо да се клања баш као да и он хтеде да поздрави Сањина као свога човека.