Сахрањено миље

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Сахрањено миље: на ружином грању
    Не њиха се цвијеће - да лептира храни,
Нит' се чују звуци љубавног поздравља -
    Хладна зима стеже, хладни свићу дани.

Прснули путири у којим' се роса
    На уранку сјала кô бисерје дробно,
Под суморним небом дух пораза стиже
    И кроз пуста поља зајауче злобно.

Кô да груди стеже дах гробовске влаге
    Кад кроз сухо лишће мразни вјетар ду'не;
Мртво шума снива и снуждено ћути,
    Као краљ без скиптра, без вијенаца и круне.

Не трепери листак, нити славуј слијеће
    Да у мирном хладу слатку љубав збори,
Нити поток шуми, нит' се живот рађа -
    Мртво је у зраку, мртво је у гори.

Али моје срце осјећа и живи,
    Анђô младих снова диже ме и носи
У вијенце од ружа - у загрљај теби,
    Гдје се вјером кријепим кô цвијетак у роси.

У јасно сунашце, твоје очи благе,
    С окриљеном душом погледи ми лете;
Око мене цвијеће од најљепше шаре,
    Па се њежно цвијетак са цвјетићем плете.

Ја милујем прамен твоје косе бујне,
    Пијем врели пољуб, што ме у рај носи,
А душа ми тихо свијетлог бога слави
    Што ми даде цвијетак ког зима не коси.

У Мостару, 9. децембра 1894.