Сат/VIII
| ◄ VII | VIII | ► |
Тик-так, тик-так!
Живели људи силни духом, људи храбри, — људи, који служе истини, правди, лепоти! Ми их не знамо, јер су они горди и не траже награде; ми не видимо како они радосно спаљују своја срца. Осветљујући живот јасном светлошћу, они чак и слепе натерују да прегледају. Треба да прогледају и слепи којих је тако много, треба, да сви људи виде са страхом и одвратношћу, како је груб, неправедан и ружан њихов живот. Да живи човек, који је господар својих жеља! Цео је свет — у његовом срцу; сваки бол света, свака патња људи — у његовој души! Зло и прљавштина живота, лаж и жестина његова —непријатељи су му; све часове великодушно троши на борбу и живот му је пун бујних радости лепог гнева, поноситог јогунства… Не штеди себе — то је најпоноснија, најлепша мудрост на земљи. Живео човек који себе не уме да штеди. Има само два облика живота: труљење и горење. Плашљиви и грамжљиви изабраће онај први, храбри и великодушни — овај други; свакоме ко воли лепоту, јасно је, где је величанственије.
Часови живота нашег — празни су, досадни часови; на испунимо их лепим подвизима, не штедећи себе и тада ћемо проживети часове лепе пуне радосног узбуђења, пуне ретког поноса! Живео човек, који себе не уме да штеди!
Извор
[уреди]Дело, новембар 1905. Књига 37. Свеска 3. Стр. 217–218.