Сат/VI
Тик-так, тик-так!
„Зашто је дата светлост човеку, чији је пут затворен и кога си ти окружио мраком“. Тако је стари Јов питао Бога. Сада више нема тако смелих људи, који би, сећајући се да су деца божја и створови, које је он створио по „образу и подобију“ свом, говорили Богу, као Јов, и у опште јевтино људи себе сада цене. И мало воле живот, а и себе не знају да воле. И у исто се време боје смрти, ма да јој нико неће избећи, као што је познато. Оно што је неизбежно — законито је. Та за бога човек од тог времена — како се појавио на земљи — једнако умире, и на то се треба навићи, време је. Сазнање испуњене дужности може да уништи страх смрти а часно пређени пут даће миран крај. Тик-так!… И од човека остају само дела његова. И заједно са жељом престају му часови, а долазе други часови — часови процене његовог живота, сурови часови.
Извор
[уреди]Дело, новембар 1905. Књига 37. Свеска 3. Стр. 216–217.