Сат/IV
Тик-так, тик-так!
Живот је човечији ужасно кратак. Како да се живи? Једни се упорно клоне живота, други му се одају потпуно. Први ће пред крај живота бити „нишчи” духом и успоменама, а други — богати и једним и другим. И једни и други ће умрети, и од свих неће остати ништа, ако не буде нико бескорисно посвећивао животу свој разум и срце… И кад будете умирали сат ће хладно бројати секунде ваше агоније — тик-так! И y тим се секундима рађају нови људи, сваког секунда по неколико њих, а вас већ — нема: и ништа у животу од вас неће остати, осим вашег тела, које ће гадно мирисати. Зар да се ваш понос не буни због овог аутоматског створења, које вас је бацило у живот, а за тим из њега истргло и — само то? Учврстите у животу своју самосвест, ако сте горди и увређени вашом потчињеношћу тајним задацима времена. Помислите о вашој улози у животу: — направљена је била цигла, затим је непомична лежала у једном здању, распала се и ишчезла… И досадно је, и гадно бити само цигла — зар није тако? Та не личите на циглу, ако имате разума и душе, ако хоћете да осетите у животу добре часове, пуне осећања и мисли…
Извор
[уреди]Дело, новембар 1905. Књига 37. Свеска 3. Стр. 215–216.