Сат/II
< Сат
Тик-так, тик-так!
Нема ништа на свету безстрасније од сата: он правилно подједнако куца и у моменту нашег рађања и у оно време, кад жудно берете цвеће из маште младости. Од дана свога рођења сваким даном човек је све ближи смрти. И док ви будете бунцали у агонији — сат ће сухо и мирно бројати њене секунде. У његовом хладном куцању — ослушните — звучи нешто свезнајуће, нешто као уморно од знања. Ништа га никада не буни и ништа му није драгоцено. Он је равнодушан и ми, ако хоћемо да живимо, треба да представимо себи други сат, пун осећања и мисли, пун делатности, па да заменимо овај досадан, једнолик сат, који убија душу тугом, који прекорно и хладно звучи.
Извор
[уреди]Дело, новембар 1905. Књига 37. Свеска 3. Стр. 214–215.