Салангана
| Салангана (1897) Писац: Јован Дучић |
Ко нада мном шумор лисја тихо шуме ситни вали
Гдје крај мене цвјеће мири и протиче поток мали.
То је мјесто благих снова, гдје но журно сваког дана
Долијеће једна ласта, једна ласта салангана.
Па преврће, цвркће, пјева, у дубокој, нʼјемој гори
И сићаним гласом својим чудну неку причу збори:
…Има негдје жарка земља, у њој сунце огањ лије
И огромно дрвље мрко под само се небо вије.
Ту висока трска шуми и ту вјечно љето влада,
Не мрачи се ведро небо, нити тиха роса пада.
На обали мора сињег, вољаху се младо двоје
Она јʼ плела котарице, он дугачке мреже своје.
Њина љубав жарка бјеше, као њино сунце сјајно,
А не знаде за њу нико! Љубљаху се тихо, тајно.
Све док једног тужног дана, кад се ноћни вео диже,
Као вихар из даљине мрачни неки путник стиже.
— О младићу, смјерно рече, благослов ти из далека,
У теби је крв краљевска, тебе свʼјетли престо чека.
Хајде са мном!… И одоше. Он остави шум валова,
Своју милу, мреже своје, љупка мјеста слатких снова.
Чекала га дуго, дуго… слутња јој је страшна била
И плела је котарице и горке је сузе лила.
И луташе кроз крајеве, што јој слатку прошлост скрише,
Ал узаман — свог драгана не дочека никад више.
Тад скрхана срца свога, кроз дубоке тајне јаде,
Молила је небо вјечно да јој лака крила даде —
Да полети широм свʼјета, да се дигне небу гори,
И о срцу невјерноме да жалосну причу збори.
А небо јој даде крила. И још и сад сваког дана,
Звони туга, што је прича једна ласта салангана.
И њу слуша небо, човјек, свака тица, лист у гори,
И слуша је тих поточић, у самоћи што ромори…
Извор
[уреди]Босанска вила, 30. новембар 1897. Бр. 22. Година XII, стр. 337.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|