Сабља-момче, цвет-девојче
| Сабља-момче, цвет-девојче Писац: Јован Суботић |
Љубило се двоје младих,
Сабља-момче, Цвет-девојче,
За годину и за другу,
И за трећу до ускрса.
Кад свануле беле Цвети,
Разболе се Сабља-момче,
Двори њега Цвет-девојче,
Залаже га понудама,
Са неранџом и лимуном,
Морским грожђем и смоквама
Преко мора узабраним.
Ал’ беседи Сабља-момче:
„Залуд мука, Цвет-девојче,
Залуд нега и понуде,
Ја ти нећу преболети.
Ето иде страсни петак
И велика суботица;
У петак ћу умријети,
Субота ће огласит ме
А недеља сахранити.
Само да ми прије смрти
Једно дâ се узазнати:
Ко ће тебе заискати,
Ком’ ли ћеш ти руку дати.”
Беседи му Цвет-девојче:
„Јао јадна, Сабља-момче,
Не говори, не плаши ме:
Нит’ је теби сад умрети,
Нит за другог мен’ с’ удати.
А сувише, ево ти се
Ја заклињем вишњим богом,
И причешћем самртнијем,
и очиним благословом —”
Проговара Сабља-момче:
„Не куни се, Цвет-девојче,
Заклећеш се, удаћеш се
Па ћеш душу огрешити.
Него чуј ме, Цвет-девојче:
Ево тврду реч ти дајем
Да ћу ти се јунак јавит
Оног дана кад се венчаш
У по прве твоје ноћи.
Кад престану петли певат
И лајати будни паси,
На по пута месец буде,
Крсна сенка равна крсту,
Подунуће вихор ветар,
Прозор ће ти отворити,
Жижак ће ти угасити,
А ја ћу ти јавити се.”
Одговара Цвет-девојче:
„Слушај мене, Сабља-момче:
Ја с’ не мислим удавати,
Па се могу и заклети.
И заклетву одржати;
Ал’ ако се ипак згоди
Те се како избезумим,
Ил’ се удам преко воље,
И ти ми се онда јавиш
У по прве моје ноћи,
Ево тврду реч ти дајем
Да ћ’ оставит младожењу
И куд хоћеш с тобом поћи,
А нека бих и не хтела,
Сад за онда власт ти дајем
Не слушати изговоре
И на жељу не пазити,
На сузе се не освртат,
Више силе не плашит се.”
Кад је чуло Сабља-момче
Ове речи од девојке,
Не узмогло реч изрећи,
Већ узело руком руку,
На девојку погледало
Па на сунце седајуће,
Главом мало замахало
И на смртне с’ муке дало.
Освануо страсни петак,
Умрло је Сабља-момче:
Субота га огласила
А недеља сахранила.
Цвет-девојче сузе рони
И у петак и суботу
И у свету недељицу.
У водени понедељник
Дошли су јој поливачи,
С њима Момче голобрадо,
С црним оком, црњом косом
И руменим образима,
Руменијим усницама,
Танког стаса поноситог,
У везеној стајачици.
Појас му је бела свила
Сувим златом извезена
А бисером искићена,
Стакле му се танке местве
Да с’ у њима огледати
Као сунце у потоку.
Младо Момче голобрадо
Несташно је и одвише,
Као јагње умиљато,
Ал’ тим мање милостиво.
Свака мома која хоће
Да не буде поливена
Мора да се откупује;
Свака мома поливена
Мора за то да му плати.
Која хоће да с’ откупи
Мора с’ дати пољубити,
Која треба да му плати
Мора њега пољубити.
Другим путем мира није.
Мислило се Цвет-девојче
Да ли ће се дат полити
Ил’ се воле откупити:
Ако му се да полити,
Мораће га пољубити,
Ако с воле откупити,
Само ће се дат пољубит;
Што се узме, то се не да:
Пољуби је младо момче,
Младо Момче голобрадо.
У вторник се на ледина
Младо, старо сакупило,
Ту је сваке игре било,
Витка кола и кетуше,
И паргара помодарца,
И весела јастучића.
Момчад млада разиграна
Да покида лаке ноге,
А девојке подскакују
Да ји мило погледати.
Све играју за ремеке,
Ал’ ји једно надиграло
Момче младо голобрадо.
Која мајка то видила
Момче младо голобрадо,
У себи је помислила:
— Да ми хоће зетом бити!
Која вид’ла поличарка
Момче младо голобрадо,
У себи је помислила:
— Да ме хоће заискати!
Млади људи ожењени
И момчићи за женидбу
Који данас ту видише
Младо момче голобрадо,
У себи су помислили:
— Да се хоће оженити!
А лијепо Цвет-девојче
У себи је помислило:
— Младо момче, сасма лепо,
Слатко љуби, добро игра,
Јошт ако зна бити веран,
Срећна она коју узме!
Момче младо голобрадо
Умиљато и несташно,
Али притом и паметно.
Кад се коло би хватало,
Свака мати њега гледи
Хоће ли јој ћер узети
Да поред ње коло игра:
Момче младо голобрадо
На све редом лепо гледа,
Ал’ узима Цвет-девојче.
Кад је дошло до кетуше,
Опет мајке бога моле
Не би ли им ћер узео,
Удаваче бога моле
Да не иште коју другу.
Момче младо голобрадо
На све редом лепо гледа,
А узима Цвет-девојче.
Кад се сташе окретати,
Проговара младо момче:
„Чујеш мене, Цвет-девојче!
Ти погледај с једног краја
Овог поља до другога,
Лепшег од мен’ наћи нећеш;
А погледај с једног краја
Овог поља до другога
Удаваче све до једне,
Од свију си ти најлепша.
Ја налазим да је право
И пред богом и пред људма
Да се млади милујемо.”
Погледа га Цвет-девојче,
На лицу јој ватра плану,
Ил’ од једа ил’ од стида,
Ил’ од мисли ухваћене, —
Ко ће моћи погодити!
Кад је дошло да се игра
Шаљивога јастучића,
Бацила се мала коцка
Да у руке јастук даде
Или момку ил’ девојци.
Коцка пала, коцка злобна,
На печално Цвет-девојче.
У момцима срце бије
На кога ће срећа пасти
Да г’ пољуби Цвет-девојче.
Она млада мислила се:
— Пољубити, то се мора,
Ма једнога ма другога,
Најбоље је најлепшега,
Најслађе је најмилијег.
У то доба пред њом било
Момче младо голобрадо
Са уснама руменијем
Од црвених јагодица.
Кад су клекли на јастучић,
Уста устма приближили,
Помислило Цвет-девојче
На пољубац јучерашњи
И на речи тога дана,
Помислило, задрктало,
Те потраја и подуже
Тај пољубац издајица.
А кад дошла тамна ноћца
И заспало Цвет-девојче,
У сну јој се приказало
Сабља-момче, сахрањено
У мртвачком огрталу,
Па је њојзи говорило
Гласом шупљим и потмулим:
„Заклетве се твоје сети,
Заклетва је погажена
Срцу немир, души пак’о,
А у часу умирања
Ко с’ обрече под заклетвом,
До другог је везан гроба.
Знај пак и то да мртваци
Боље држе речи дане
Него људи, лаке ћуди.”
Страшно људма мртца видит,
А сан страшан стеже прси
И на чело зној наводи.
Тргло с’ од сна Цвет-девојче,
У њој срце силно бије,
С чела капље зној ледени,
Прекрсти се Цвет-девојче
И очита молитвицу
Па овако проговара:
„Нит’ је право ни љубовно
Да м’ овако сад уплаши
Страшним саном Сабља-момче.
Ако ме је пољубило
Момче младо голобрадо
На водени понедељник,
Што ј’ узето, није дато;
Ако сам ја пољубила
Момче младо голобрадо
Уз ту игру јастучића,
Обичајем то је било.
А што мене љуби оно
Момче младо голобрадо,
Зло ако је, његово је.
Да покојно Сабља-момче
Тако само мене љуби
К’о то Момче голобрадо,
Не би могло ни у сану
Мене тако уплашити
Да ми срце пући хоће
И смртни ме зној спопадне.”
Ово рекло Цвет-девојче
Па с’ побожно прекрстило
И на другу страну легло,
И тек што је очи свело,
У сну јој се приказало
Момче младо голобрадо
у оделу јучерашњем,
Па је њојзи говорило:
„Чу ли мене, Цвет-девојче,
Ти погледај младе момке
Све од једног до другога,
Од свију сам ја најлепши;
А погледај удаваче
Ти од прве до последње,
Од свију си ти најлепша:
Ја налазим да је право
И пред богом и пред људма
Да се млади милујемо.
А ја ти се, ево, кунем
И заклињем вишњим богом,
И причешћем самртнијем,
И млијеком материним,
И очиним благословом,
Да ћу тебе саму љубит
И до гроба и у гробу
И ако је што за гробом,
И да с’ нећу ни женити
Ако моја ти не будеш.
Мило људма чут и видит
Да су другим мили, драги,
А сан мио шири прси,
Смеј и румен лицу даје.
Тргло с’ од сна Цвет-девојче,
У њој срце игра, скаче,
А уста се сама смеју.
Кад је дошло Ружичало,
Изишло је Цвет-девојче
На гроб оца и матере.
На све стране свет запева
За милима у земљици,
А најближе Цвет-девојки
Седи Момче голобрадо,
Крст рукама загрлило,
Главу на те наслонило,
Нити јеца нит’ запева,
Већ уздише из свег срца,
Крадом сузе с ока таре.
Кад спазило Цвет-девојче,
Момче главу подигнуло
И на њу се осмехнуло.
Није лако погодити
Чега више у осмејку,
Ил’ жалости ил’ весеља.
Лице му је тако мутно
Као небо кад је киша,
А око му тако светло
Као сунце после кише.
Цвет-девојче прије било
Као сунце усред дана,
А сада се указало
Као месец у поноћи.
Плакало се, запевало
И читале молитвице
Док не било дану пола,
А кад сенка од крстова
Била дана тог најмања,
Изложе се разна јела,
Савијача и гужвача
И пребеле погачице,
Шеширићи за пекмезом,
Лукумићи и мај виши
И печења сваке струке,
И црвена јаја ту су,
Радост деце о ускрсу.
Па се скупе мале дружбе
Да се мало опораве,
Покојним’ за покој душе,
Живим’ за повољно здравље.
Око једне софре село
Момче младо голобрадо,
А до њега Цвет-девојче.
Други једу, они гледе
То на ово, то на оно,
Понајвише једно друго.
А кад дође до туцања,
Узе јаје младо момче,
Друго даше Цвет-девојци.
Проговара младо момче:
„Да с’ туцамо, Цвет-девојче!
Ако мене ти натуцаш,
Да ја теби руку дадем;
Ако тебе ја натуцам,
Да ти мени руку дадеш.”
Погледа га Цвет-девојче,
Па се тихо поднасмеја,
А јошт тише проговори:
„Може бити да с’ ниједно
Од обадва не разбије.
Кажи, боже, шта је право,
Која ли је воља твоја.”
Натуцало младо момче
Са натуцком изабраним.
Па говори младо момче:
„Дај ми руку, Цвет-девојче,
И право је и праведно
Да ти мени руку дадеш.”
Одговара Цвет-девојче:
„Послушај ме, младо момче,
Јошт ти имам једну рећи:
Ја сам рекла Сабља-момку
Под заклетвом на самрти
Да се нећу удавати,
А ако се кад и удам,
Да ћу за њим свуда поћи
Кад се мени он пријави
К’о што ми је обрекао.
Видиш, дакле, младо момче,
Да т’ не могу руку дати
Ако срце и не иштеш.”
Насмеја се младо момче,
Младо момче голобрадо,
Па говори Цвет-девојки:
„Чујеш мене, Цвет-девојче,
Ја сам чит’о старе књиге
И слушао мудре људе,
Књиге пишу, људи веле:
Што се жени и удаје,
То се жени и удаје
На овоме белом свету,
Кад се легне у гроб црни,
Не мисли се на сватове.
Осим тога, ево судбе
Праведне је јасна воља
Показала шта да буде.”
Док је ово говорило
Момче младо голобрадо,
Лице му се зажарило
Као небо на заходу
Кад се јарко сунце смири,
А кад речи крају дошле,
Погледало на девојку
Као јагње на клаоца.
Старе књиге истините,
Мудри људи паметни су,
Воља судбе сасвим јасна,
Момче младо одвећ љупко,
А и дружба навалила.
Спусти очи Цвет-девојче
К белој руци на колена,
За оком се момче дало,
Десном својом десну њену
Са крила јој подигнуло,
Леву своју на крст мет’ло,
На крст гроба миле мајке,
Очи небу подигнуло,
Девојци се заклијело.
Кад су дошли светли Д’ови,
Подигли се бели свати,
Кум с невестом и девером,
Младожења с старим сватом,
А пред њима тај војвода
Са чутуром накићеном;
За њима су енђебуле
Са везеним рукавима,
И сватова ред дугачак;
Подигли се бели свати
Светој цркви насред села,
Гди венчаше младо момче
Са лијепом Цвет-девојком.
А кад су се дома нашли,
Наконче су снаши дали,
Житом младенце посули,
Па се село за трпезу,
Да се почне гостовање
Од три цела бела дана
И три ноћи измеђице.
А на двору почишћеном
Сватило се хитро коло,
Хитро коло превелико.
Њему свира три свирача,
Један другог надсвирује
Да с’ распадну кожне гајде,
А момчићи да поломе
Од играња лаке ноге.
Светло сунце похитало,
Брже дошло на заходак,
Јошт се брже мрак расуо,
И месец се указао.
А кад било пола ноћи,
Кум намигне на војводу
А војвода на младенце,
Одведе ји до вајата,
Па забрави овом врата.
Село Момче голобрадо,
А до њега Цвет-девојче,
Обоје се загрлили
И нагнули да с’ пољубе.
у то доба на седалу
У сну пет’о промешка се,
А домашњни гаров цикне,
Јер му љут сан срце стеже;
Месец стане на по пута;
Сенка равна крсту поста.
Подунуо вихор ветар,
Отворио стаклен прозор,
Угасио огањ жишка,
И у среди собе мале
Стоји оно Сабља-момче
У мртвачком огрталу.
Двоје младих загрљених
У камен се претворило.
Сабља-момче проговара:
„Заклетве се твоје сети!
Ко с’ у часу умирања
Ком’ обрече под заклетвом,
До другог је везан гроба.
И то сам ти напред рек’о
Да ми боље реч држимо
Нег’ ви људи, лаке ћуди.
Ти си онда завештала
Да ћеш свуда за мном поћи
Кад се теби данас јавим,
Ија сам ти реч примио:
Сад сам дош’о, хајде за мном!”
Кад је ове речи рекло,
Око му се засијало
Као угљен под мехови,
А глас му се задрктао
К’о од звона глас последњи
Кад је кога огласило.
Пак приступи к Цвет-девојци,
Опаше је левом руком,
Десном тури младо момче
Па повика шупљим гласом:
„Отварај се, неми гробе,
Ево иде младожења
Са лијепом невестицом.
Душо моја, Цвет-девојче,
Буди само добре воље,
Светла софра на нас чека:
За софром је цар-Стефане
Са Роксандом из Леђана,
То су, душо, кумови нам;
До њих седи јунак крилат,
То је Реља од Пазара, —
Он је, душо, стари свате;
Девер нам је дете Грујо, —
И њега ћеш тамо наћи:
Војвода је Богдан јунак,
Љутица му име даше, —
И он ће нас дочекати;
А Маргита Сланкаменка,
И лијепа Иконија, —
Лепо су се накитиле, —
То су т’, душо, енђебуле.
Других свата небројено
На нас тамо чека мноштво, —
О том’ сам се постарао
Да те светло друштво прими,
А тамо је обилије
Сваке струке од господе
И од друге славе светске.
Буди само добре воље.
За прву је ноћ најбоља
Која траје ноћ најдуже,
А у мојој домовини
Нигда није зоре видит.”
Сад се пет’о промешкољи
Да да људма прве гласе,
Кућни гаров ланцем тресне
И заоштри оба ува,
Као да је нешто чуо,
дигне њушку да залаје:
Ал’ подуну вихор ветар,
Младо момче к себи дође,
Младе нигди не налази!
1841.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 241-254
|